Zdravko Ponoš rođen je 1962. godine u selu Golubić kraj Knina, gde je odrastao i završio osnovnu školu. Kako je sam ranije govorio, gledao je kako da ode sa sela, pa se već nakon male mature preselio u Zagreb i upisao Vojno-tehničku srednju školu. Nakon toga sledi Vojna Akademija, gde je stekao diplomu inžinjera elektronike, pa postdiplomske studije na Elektro-tehničkom fakultetu.

Nakon školovanja radio je na Vojno-tehničkom Institutu u Užicu, sa povremenim odlaskom na Kosovo i Metohiju gde je  bio na službovanju i tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Imao je zadatak da prati kretanje neprijateljske avijacije sa ciljem da se u najvećoj mogućoj meri smanje gubici na jugoslovenskoj strani, što je opisao kao “najsvetliji deo” svog rada.

Nakon 5. oktobra i promene režima počeo je da radi u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju, preko koje je u nekom trenutku upoznao Borisa Tadića, još uvek  samo poslanika u Skupštini. Sarađujući sa pripadnicima vojski drugih zemalja, tada započinje put vojnog reformatora. Usavršavao se na zapadnim školama i seminarima, pa otuda opaske neupućenih da je “NATO general”.

Zbog doprinosa modernizaciji vojske, “Vreme” mu je dodelilo nagradu ličnost godine za 2006.

Unapređen je u čin general-potpukovnika 2006. godine i postavljen za Načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Njegovi protivnici govore da je tokom generalštabnog stolovanja “topio tenkove”, ali je on još tada govorio da se vojska mora “prilagoditi asimetričnim, savremenim pretnjama” poput terorizma, gde tenkovi ne pomažu, a pogotovo ne prastari. Jedni su govorili, a govore i sada, da je smanjio borbenu gotovost vojske, dok drugi kažu da ju je modernizovao i profesionalizovao.

Na mestu prvog čoveka Vojske ostao je samo dve godine, jer se već 2008. sukobio sa tadašnjim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem. Sukob je eskalirao nakon tradicionalnog novogodišnjeg prijema na kome se Ponoš i generalštabni oficiri nisu pojavili. Naime, Ponoš je ukazivao da politika odbrane postoji samo na papiru, da se ništa ne sprovodi u praksi i da se budžetske pare ne troše kako bi trebalo. Šutanovac je uzvratio optužbama da Ponoš šteti ugledu vojske i da ugrožava demokratski poredak. Predsednik Srbije Boris Tadić se svrstao na stranu svog kuma Šutanovca i smenio Ponoša.

Ukazom predsednika Republike penzionisan je 2009. godine, nakon čega postaje savetnik Ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. U kabinetu svog današnjeg (još uvek na papiru) partijskog šefa nalazio se od 2010. do smene vlasti dve godine kasnije. Jeremić je od 2012-2013. godine obavljao funkciju Predsednika Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija (UN), a Ponoš šefa njegovog kabineta pri UN-u.

Ostao je sa Jeremićem i na prošlim predsedničkim izborima 2017. kada je osvojio tek nešto više od 5 odsto glasova. Odmah nakon toga formirana je Narodna Stranka, a Ponoš postaje njen potpresednik.

U intervjuu za “Vreme” u avgustu 2021. je rekao: "U Vučićevoj Srbiji imamo sinergiju pohlepe, nekompetentnosti i bahatosti. Imamo vlast koja koristi kriminalce za suzbijanje uličnih protesta i zavođenje reda na stadionima, službe bezbednosti za organizovanje proizvodnje marihuane i praćenje opozicionih političara i novinara, vladine avione i diplomatsku poštu za iznošenje ikona i keša iz zemlje, prethodno konvertovanog u devize u namenski gajenim menjačnicama. Slučaj Belivuk je Vučićeva brljotina koja ubrzava njegovu propast. On je toga svestan i zato je krenuo u mahnitu kampanju pravdanja i skretanja pažnje"

Ponoša je u trku sa Aleksandrom Vučićem poslala koalicija okupljena oko SSP-a, NS-a i DS-a i Skupština slobodne Srbije, dok je zeleno-leva koalicija Moramo “otvorena za razgovore”.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com