Ambasador SAD u Moskvi Džon Salivan predao je 26. januara uveče na Smolenskoj plošćadi negativan odgovor zapadnih saveznika na ruske pisane zahteve iznete dve nedelje ranije, da se sve države koje su od 27. maja 1997. bile članice NATO obavežu da neće raspoređivati svoje oružane snage i naoružanje na teritoriji zemalja bivšeg SSSR-a, a da NATO neće primati u članstvo Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju.

Prihvatili su pregovore o raketama, vojnim vežbama i izbegavanju konflikta, ali je ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov ocenio da “u ovom dokumentu nema pozitivne reakcije na glavno pitanje”, a zatim Vašingtonu, NATO-u i OEBS-u poslao dodatna pitanja, koja se tiču odnosa suverenog prava zemalja na sklapanje vojnih saveza i sporazuma, da to ne čine na štetu drugih zemalja.

AMERIČKA DILEMA

Dok se kriza nastavljala, Rusija je ponavljala kako ne namerava da napadne Ukrajinu, a u Briselu i Londonu usaglašavane su “adske sankcije” protiv Rusije i Putina lično ako ruska vojska uđe u Ukrajinu. Iz Kremlja su odgovarali da će to dovesti do potpunog prekida diplomatskih odnosa.

Uočljivi su i neki znaci preispitivanja. U “Njujork tajmsu”, koji je poslednjih godina držao tvrd antiruski gard, Tajler Hiks u tekstu pod naslovom “Kako se povući iz Ukrajine” piše da jedan od najtežih izazova u geopolitici predstavlja pronalaženje načina za uspešno povlačenje. “Bili smo svedoci te stvarnosti prošlog leta u Avganistanu kada je Bajdenova administracija napravila ispravan strateški izbor – smanjila naše gubitke umesto da eskalira da bi očuvala moralno bankrotirani status kvo – ali se onda zateturala kroz katastrofalno povlačenje koje je ranilo Bajdenovo predsedništvo i pred svetom ogolilo američku nesposobnost”.

Hiks pretpostavlja da se SAD suočavaju sa istim problemom u vezi sa Ukrajinom, zbog “uobraženosti koja je anahronizam, artefakt posthladnoratovskog trenutka kada se nakratko činilo mogućim da, kako kaže istoričar Adam Tuz, ključne granice sveta nacrtaju zapadne sile, SAD i EU, pod sopstvenim uslovima”. Tajler Hiks konstatuje da svet više ne funkcioniše tako i da mu je upravo zato donekle laknulo – kao američkom građaninu, a ne samo kao posmatraču međunarodne politike – što vidi da američki lideri to priznaju, “a ne da se drže ideje da bismo jednog dana mogli biti obavezni po ugovoru da rizikujemo nuklearni rat oko Donbasa”…

Uprkos dugo forsiranoj rusofobiji u medijima, Amerikanci su svesni da njihovu globalnu dominaciju ne ugrožava Rusija, nego Kina. Sudeći prema nedavnoj anketi Convention of States Action (COSA), samo 15,3 odsto Amerikanaca podržava potez da se američka vojska angažuje u Ukrajini u slučaju ruske invazije, a po istraživanju Saveta za globalne poslove iz Čikaga (Chicago Council on Global Affairs), čak 52 odsto Amerikanaca podržava korišćenje američkih trupa za odbranu Tajvana od potencijalnog kineskog napada.

Blumberg javlja da je u govoru održanom 1. februara u konzervativnom Huverom institutu liberalni milijarder Džordž Soroš pozvao na smenu kineskog predsednika Si Đinpinga, nazvavši Kinu “najmoćnijom autoritarnom državom na svetu” koja će “kao Nemačka 1936. godine, pokušati da iskoristi spektakl” predstojećih Olimpijskih igara u Pekingu “da ostvari propagandnu pobedu za svoj sistem stroge kontrole”.

Jedno od objašnjenja sadašnje konfrontacije svodi se na dihotomiju: demokratija protiv diktatura. Potpisnik ovih redova ne može da proceni da li je to Soroševo predavanje znak obnavljanja neke politike promene režima američkih neoliberalnih intervencionista prema Kini, ali mu se čini da je naslov u “Volstrit džornalu” od 26. januara “Čekajući poslednje Putinove dane” i posle petnaest godina negativne kampanje – preuranjen.

RUSI DUGO PREŽU, A BRZO JAŠU

Kakva će biti ruska reakcija u daljem toku te globalne krize? Lavrov je ponavljao rusku poslovicu da Rusi sporo prežu a brzo jašu, i da su dugo prezali… Na rusko nezadovoljstvo zbog širenja NATO na istok Putin je ukazao još u poznatom govoru u Minhenu 2007. godine, a ruski prigovori su ignorisani. Da bi pokazala kako ovog puta misli ozbiljno, Rusija je angažovala dva jedina svoja prijatelja – armiju i flotu. Izvodi vežbe ne samo na granici Ukrajine (na šta su fokusirani zapadni političari i mediji), već i na svojoj istočnoj granici, u Belorusiji, u Crnom moru, u Baltičkom moru i na Atlantiku. Tamo je ruski vojni ministar Šojgu “odazvavši se na molbu irskih ribara i irske vlade”, naredio da se manevri pomere stotinu milja dalje od irske pomorske privredne zone, a CNN slavodobitno javio da je “David pobedio Golijata”.

Ovo nije prvi slučaj da Rusija demonstrira nezadovoljstvo vojnim manevrima. Prošlog proleća su zapadni mediji bili takođe uzbuđeni zbog vojnih vežbi 75.000 ruskih vojnika na ruskim zapadnim granicama, a sada su se sa slatkom jezom prihvatili dramatizacije teze da “Putin” sa 100.000 vojnika koje nedeljama pokazuje stvarno namerava da okupira nacionalno podeljenu i nestabilnu Ukrajinu, sa više od 44 miliona stanovnika.

VJERKA SJERDJUČKA I STJEPAN BANDERA

Nakon što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski u razgovoru s predsednikom Bajdenom zamolio da se više ne podiže tenzija jer su u nastaloj atmosferi investitori iz Ukrajine već izneli 12 milijardi dolara, BBC, CNN, “Gardijan” i “Špigel” su se mučili da objasne zašto je “u oku uragana” Kijev “tako čudno hladnokrvan” i zašto se Ukrajinci odnose “flegmatično prema ratnoj opasnosti”.

Kažu da je u Ukrajini bio veoma popularan flešmob performans u kome tinejdžerke, sveštenici, veterani, domaćice, tinejdžeri pevaju:

“Батько наш – Бандера, Україна – мати,
Ми за Україну будем воювати!(2)”.

Neki ukrajinski mediji tvrde da je taj performans, što ga je lansirao estradni umetnik Andrej Danilko, koji je na Evrosongu 2007. nastupio kao Vjerka Sjerdjučka, raskošna žena srednjih godina iz seoske porodice koja radi kao čistačica u železničkom spavaćem vagonu, postao popularan tek kad se na sadržaj kritički osvrnula TV Rosija 1.

Ruski provladini mediji godinama naročit naglasak stavljaju na to da se u Ukrajini ruše spomenici herojima Otadžbinskog rata, a podižu spomenici Stjepanu Banderi, koji je za vreme rata bio nacistički kolaborant, a posle rata novinar američkog Radija Slobodna Evropa. Banderu je u Minhenu 15. oktobra 1959. ubio KGB, koji je s njegovom Organizacijom ukrajinskih nacionalista vodio gerilski rat na zapadu Ukrajine od 1945. do 1953. godine.

U Ukrajini desničare podržava samo između pet i deset odsto stanovnika, što priznaju i ruski mediji koji predsednika Zelenskog više i ne opisuju kao zarobljenika ukrajinskih desničara, već kao marionetu Amerikanaca, dok se često ponavlja teza da Bajdenu ne odgovara mir u Donbasu čak i ako bi pobedio, jer zašto bi inače Amerikanci i njihovi saveznici Ukrajini isporučivali oružje kakvo se koristi u građanskom ratu.

Vladajuća Jedinstvena Rusija je pokrenula inicijativu za raspravu u Dumi o tome da i Rusija Luganskoj i Donjeckoj Republici pošalje oružje, ali je prate primedbe da bi to značilo kako Rusija napušta status garanta sporazuma iz Minska, sklopljenih nakon sloma ukrajinskih snaga u Debaljcevu 2015. godine.

U Parizu su posle šest meseci odmrznuti pregovori u takozvanom “nomadskom formatu” (Rusija, Nemačka, Francuska, Ukrajina), ali Rusi ne veruju da će ukrajinske vlasti i sada pristati da pregovaraju sa predstavnicima Donbasa – ako ih na to ne prinude Amerikanci.

NI KORAK NAZAD

Naučni direktor Valdajskog kluba i glavni urednik časopisa “Rusija u globalnim poslovima” Fjodor Lukjanov je za list “Izvestija” pretpostavio da Rusija neće napasti Ukrajinu, a da će se ruske reakcije svesti na demonstraciju, ali ne i upotrebu sile.

Direktor Moskovskog centra Karnegi Dmitrij Trenjin kaže kako se dugo smatralo da Rusija može da rasporedi više raketa Iskander u Kalinjingradu, ali da je u taj grad, fizički odvojen od ostatka Rusije, prilično teško nešto isporučiti i održati komunikaciju, posebno u uslovima neprijateljstva sa Zapadom. Mnogo je lakše postaviti nešto na teritoriju prijateljske Belorusije, saveznice, gde do sada nije bilo ruskih baza i raketa, posebno ne nuklearnih.

Više od 100 ljudi, uglavnom pisaca, aktivista i naučnika, potpisalo je peticiju pod nazivom “Deklaracija pristalica mira protiv Partije rata u ruskoj vladi”, objavljenu u nedelju na sajtu Eho Moskve. Raša tudej prenosi informaciju o toj peticiji navodeći da je među potpisnicima Boris Višnjevski, lider liberalne opozicione partije Jabloko, zatim Lev Ponomarjov, aktivista i osnivač organizacije “Za ljudska prava”, ističući, kako ruski zakon nalaže, da je moskovsko Ministarstvo pravde tu organizaciju označilo kao “stranog agenta” zbog veza sa finansiranjem iz inostranstva, kao i Lev Gudkov, akademski nadzornik organizacije Levada centar, takođe prepoznat kao “strani agent”.

Agencija TASS je zameniku predsednika ruskog Saveta bezbednosti Dmitriju Anatoljeviču Medvedevu u intervjuu postavila kritički intonirana pitanja: “Postoji izvestan osećaj da je sa predlozima bezbednosnih garancija Rusija zaigrala va-bank. Da li je takav rizik opravdan? Sa čime je to povezano? Zašto smo preduzeli tako teške korake? Da li to znači da Rusija ima takve kontraargumente protiv naših partnera (koji, kako razumem, nisu baš voljni da daju garancije, bilo zakonske ili obične), da neće imati šta da odgovore?”

Odgovor podseća na istorijsko naređenje broj 227 od 28. jula 1942 – “Ni šagu (korak) nazad!” “Nije poenta, naravno, u kontraargumentima, već u tome što smo, nažalost, praktično iscrpeli granice povlačenja. Kako kažu, ‘nemamo kuda da se povučemo, iza nas je Moskva’”, kaže Medvedev, dodavši da se o vojno-tehničkim merama, koje je Putin i najavio, ne govori javno.