Za “Vreme” iz Bona

“Isporuka pet hiljada šlemova Ukrajini je fatalni znak. Nemačka mora da zauzme ulogu posrednika i ne sme da se svrstava na jednu stranu. Savezna vlada luta bez plana – dosta više zveckanja oružjem”, ljutito je tvitnula Amira Mohamed Ali, šefica poslaničkog kluba Levice u nemačkom Bundestagu.

Oružje? Zar ne bi trebalo da piše “zveckanje šlemovima”?, vickasto je odgovorio Jan Flajšhauer, konzervativni kolumnista magazina “Fokus”.

Držanjem nemačke vlade u ukrajinskoj krizi kao da niko nije zadovoljan. Ni malobrojni levičarski protivnici intervencionizma i NATO, niti mnogobrojni zagovornici teze da “Putin razume samo jezik sile”.

Otvoreno su ljuti i u Kijevu. Gradonačelnik ukrajinske prestonice, nekad čuveni bokser Vitalij Kličko, u intervjuu za tabloid “Bild” pita: “Šta će nam Nemačka poslati sledeće? Jastuke?”

HAUBICE IZ ISTOČNE NEMAČKE

Već sedmicama je razmeštanje oko 120.000 ruskih vojnika blizu granice sa Ukrajinom najvažnija tema u nemačkoj štampi. U tu brojku se velikodušno računaju i redovne trupe udaljene po trista kilometara od granice, nemački novinari se nadvijaju nad strateške mape i javljaju da bi Putin mogao da udari iz tri pravca.

U tekstu na popularnom portalu T-onlajn navodi se da su vojnici opremljeni “oružjem (sic!), tenkovima, desantnim brodovima, spremne su i sanitetlije sa konzervama krvi”.

“Zapad se trudi da zaustavi Rusiju diplomatskim sredstvima. Oštrim i jasnim držanjem, ali pre svega tako što na okupu drži prijatelje Ukrajine. I tu stižemo do nemačkog problema, koji postaje najveći problem Evrope: Socijaldemokratska partija Nemačke”, piše autorka, pripisujući “neodlučnost” stranci kancelara Olafa Šolca.

“Isporuke oružja trenutno ne bi bile od pomoći – to je konsenzus u Saveznoj vladi”, rekla je socijaldemokratska ministarka odbrane Kristine Lambreht za “Velt”. U pokušaju da održi zbijeni front Zapada, Lambreht je htela da načini veliku vest od donacije pet hiljada šlemova i jedne mobilne bolnice koja sa opremom i obukom košta 5,3 miliona evra.

Nije joj uspelo. Mediji i javnost više raspredaju o prastarim haubicama kalibra 122 milimetra i dometa petnaest kilometara. Takve haubice sovjetskog tipa nekad su bile u Narodnoj armiji Istočne Nemačke, posle ujedinjenja su prodate Finskoj, onda ustupljene Estoniji. Sada Estonija hoće da ih da Ukrajini, ali Nemačka blokira isporuku, na šta ima pravo kao zemlja porekla.

Vodeći nemački mediji pišu da se kancelar Olaf Šolc “kocka sa međunarodnim ugledom Nemačke” i da mlakim držanjem “olakšava igru Vladimiru Putinu”. “Njujork tajms” kritikuje “pasivnost” Nemačke.

U jednom od trezvenijih komentara ovih dana Helga Šmit, dopisnica javnog servisa ARD iz Brisela, piše da je neizvesno da li će Putin napasti Ukrajinu, ali da je izvesno da eventualne nemačke isporuke oružja tu ništa ne bi promenile.

“Čak ni masivna američka vojna pomoć nije u tome uspela. Samo poslednjih godina je u Ukrajinu otišlo oružje u vrednosti od 2,5 milijardi dolara. To nije bitno promenilo bezbednosno stanje u zemlji. Ukrajina ne može da parira ruskoj vojsci”, piše ona.

MALO BRANT, MALO ŠREDER

Uzdržan stav Berlina mogao bi da se tumači kao višestruko praktičan, a kritičari bi rekli oportunistički: em oružje ne može da odbrani Ukrajinu, em zatezanje sa Rusijom nije dobro po Nemačku na drugim frontovima. Tu je i balast nacističke prošlosti Nemačke – ne ide da se opet nemačkim oružjem ubijaju Rusi.

Deluje da socijaldemokrate kancelara Olafa Šolca za sada drže u šahu kudikamo ratobornije koalicione partnere iz redova Zelenih i liberala. Socijaldemokrate baštine Istočnu politiku (Ostpolitik) legendarnog kancelara Vilija Branta, zasnovanu na opreznom približavanju Istoku.

Politički protivnici im trljaju nos i baštinom prethodnog socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera. Taj bonvivan zapečatio je prijateljstvo sa Putinom unosnim pozicijama u gasnim poduhvatima Severnog toka 1 i 2. “Vrlo se nadam da će konačno prestati zveckanje oružjem u Ukrajini”, rekao je on u jednom potkastu.

Šreder je kritikovao nemačku šeficu diplomatije Analenu Berbok jer je sredinom decembra posetila Moskvu, tek pošto je posetila Kijev. Iz Šrederove vizure to je nepotrebna provokacija Rusije.

Zelena ministarka Berbok, koja se ranijim izjavama svrstala u jastrebove politike prema Rusiji i Kini, ovih dana je kao timski igrač objasnila da Berlin neće povlačiti osoblje iz ambasade u Kijevu poput SAD i Velike Britanije. “Ako privredni subjekti imaju osećaj da je stanje u Ukrajini ukupno nesigurno i nestabilno, opašće spremnost da se investira. Baš to bi išlo na Putinovu vodenicu”, rekla je ona.

Berbok je političko čedo zelenog šefa diplomatije sa prelaza milenijuma Jozefa Fišera. Ali, za razliku od njega, još ne lupa u ratne bubnjeve. Nakon bombardovanja Jugoslavije 1999, Nemačka je odbijala američke avanture u Iraku i kasnije u Libiji.

RADI SE I O GASU

Umesto toga, najmoćnija zemlja EU bi ponovo u posredničku ulogu. Prošle sedmice su u Jelisejskoj palati izaslanici Moskve i Kijeva više od osam sati razgovarali bez konkretnog napretka. Bio je to takozvani Normandijski format, u kojem posreduju Francuska i Nemačka. Dogovoreno je da se pregovori nastave iduće sedmice u Berlinu.

To bi moglo da se posmatra kao pokušaj evropske osovine Berlin-Pariz da drukčije pristupi krizi od anglosaksonskog krila NATO-a.

Nemačka ima razlog više da insistira na razgovoru jer, za razliku od Francuske, u velikoj meri zavisi od ruskog gasa. Više od polovine nemačke potrošnje podmiruje se iz Rusije i ovih dana se čuje da druga dva bitna isporučioca – Norveška i Holandija – ne bi mogla da nadomeste rupu. Nemačka nema nijedan terminal za prijem tečnog gasa koji bi stizao, recimo, iz SAD.

Zavisnost je obostrana, jer Nemačka kupuje četvrtinu ruskog izvoza gasa – bez tog prihoda bi budžet Kremlja bio žestoko narušen. Najboljeg liferanta i najverniju mušteriju povezuju direktno dva gasovoda polegnuta u Baltičkom moru. Za razliku od Severnog toka 1, gasovod Severni tok 2 posle silnih peripetija i američkih sankcija još nije dobio dozvolu za rad.

Posmatrači ga vide kao najmoćniju polugu Nemačke u odnosima sa Rusijom. Tek posle mnogih kritika je kancelar Šolc nagovestio da bi projekat Severnog toka 2 bio otpisan, ukoliko bi Rusija napala Ukrajinu. Kancelar ponavlja da bi bilo i drugih sankcija, to jest da bi Moskva platila cenu.

Po svoj prilici to će morati da pojasni u ponedeljak, kada će se u Beloj kući videti sa Džozefom Bajdenom. Ukrajina će biti maltene jedina tema i Šolc će verovatno morati da učini neki ustupak.

BERLIN NIJE IDEALAN POSREDNIK

Raspoloženje za oštre sankcije veliko je i među udarnim perima štampe, pa i po cenu samopovređivanja. Tako dopisnica javnog servisa Helga Šmit smatra da odmah treba sahraniti gasovod i zapretiti isključivanjem Rusije iz međunarodnog platnog prometa, iako bi to najviše pogodilo nemačku privredu od svih u Evropi.

“Tu cenu Nemačka mora da plati, jer zamrzavanje trgovačkih poslova jeste oružje koje bi stvarno pogodilo ruske elite i Putinovu državnu kasu. Za razliku od pet hiljada šlemova i par zarđalih haubica”, zaključuje ona.

Maks Herder u magazinu “Virtšaftsvohe” donosi drukčiji pogled, ali opet nimalo dobar za Šolca i njegovu partiju. Herder piše da je “časno” nastupati za dogovor i razumevanje sa Rusijom, posebno kad imate istoriju kao Nemačka.

“I inače nama Evropljanima ne može biti svejedno u kojem smeru ide atomska sila u neposrednom susedstvu. Istorijska je i ekonomska tragedija što ogromno carstvo pod Putinovim vođstvom ni tri decenije posle pada Gvozdene zavese očito ne vidi drugi način da se njegovi interesi čuju, nego da mobiliše vojsku, energente i nacionalni ponos”, piše Herder.

U tekstu dodaje da je sada hitno potreban iskreni posrednik. “Ali Nemačka (više) ne može da preuzme tu funkciju, ni ako to hoće. Ne sa ovom zavisnošću od ruskog gasa, sa čudnim hodom po jajima u stilu da-ne-možda kada se radi o sankcijama oko Severnog toka 2. Ne sa vladajućim socijaldemokratama kod kojih neki očito imaju više simpatija za Rusiju nego za transatlantske odnose, Ukrajinu i NATO.”