Govoreći o “stavljanju tačke na Rio Tinto” Ana Brnabić je pre desetak dana izjavila da nema reči kojima bi opisala licemerje stranaca koji su se sjatili u Srbiju da finansiraju ekološke organizacije i proteste. Na premijerkinoj crnoj listi našla se i nemačka Fondacija “Hajnrih Bel” koja već 20 godina u Beogradu pruža podršku civilnom sektoru – posebno na polju zaštite životne sredine i klimatskih politika. Iako je na optužbe za plaćeništvo i nečiste motive domaća javnost navikla, pogotovo u predizborna vremena, napad na međunarodne partnere, i to poimence, jeste iznenađujući.

Sa direktorom Kancelarije Fondacije “Hajnrih Bel” za Srbiju, Crnu Goru i Kosovo, Simonom Ilseom, razgovor započinjemo upravo njegovim viđenjem ovog događaja.

“Naravno da smo bili veoma iznenađeni tom, mogu slobodno da kažem, lažnom i apsurdnom optužbom”, kaže Simon Ilse za Vreme. “Nije lako čuti premijerku zemlje da izjavi nešto poput toga u udarnom terminu, u popodnevnim vestima, na javnom servisu, na Prvom programu RTS-a. Mi vidimo sebe kao partnere Srbije i organizacija civilnog društva, i zaista pokušavamo da zajednički radimo na podizanju svesti o klimatskim promenama, pitanjima životne sredine, vladavini prava i demokratizaciji, kako bi od toga svi mogli da imaju koristi.

Ne želimo da učinimo nažao Srbiji, već upravo suprotno. Pokušavamo da učinimo nešto dobro, da Srbija uspe na evropskom putu, da podigne ekološke standarde na nivo evropskog zakonodavstva, kao i da srpska vlada i firme koje ovde rade poštuju ovdašnje ekološko zakonodavstvo jer se vrlo često ni to ne čini.

Naši partneri podižu svest o tome, organizuju panele i seminare, ali definitivno nismo finansirali nikakve proteste. Mi svi znamo da su građani Srbije dovoljno samosvesni i nezavisni i, srećom, slobodni da samostalno misle i odlučuju i da izađu sami na ulice kada osećaju da se nešto čini protiv njihove volje i interesa. Demonstracije protiv Rio Tinta ne treba da se posmatraju kao izolovan događaj, već kao deo šire slike – slike u kojoj se nalaze Stara planina i male hidroelektrane, kvalitet vazduha, kineski krediti i investicije, poput onih u Boru i Smederevu. Rio Tinto predstavlja tačku ključanja, deo u mozaiku ekološke degradacije u Srbiji. Ljudima je od toga muka i protestuju zato, a ne zato što ih finansiraju strane organizacije. Premijerkina izjava je uvreda za građane Srbije.”

VREME: Prema vašem mišljenju, koja je bila premijerkina politička motivacija da izjavi nešto tako?

Posmatram tu izjavu u svetlu predizborne kampanje i dolazećih aprilskih izbora. Računica Vlade ide u dva pravca – prvo, sada izgleda da su odustali od Rio Tinta. Videli su da su ekološke teme za njih postale politički opasne i žele da ih ubiju. Nešto poput: “nema sada Rio Tinta, ućutite više o životnoj sredini”. Mislim ipak da to neće ići upravo iz razloga koje sam malopre naveo. Jer ta šira slika je i pitanje ekonomskog razvoja Srbije poslednjih godina, korupcije, vladavine zakona, kao tema koje su povezane sa pitanjima životne sredine i njenim narušavanjem.

Po mom mišljenju, druga stvar koju Ana Brnabić i Aleksandar Vučić pokušavaju je stari, oprobani recept, ali recept koji je ispod nivoa Srbije. Čujete tako nešto od Lukašenka ili predsednika Kazahstana. Kada god je vlada kritikovana, sigurno je reč o strancima jer građani ne mogu da kritikuju svoju vladu. Ali namera je da se pokaže: svako nas voli, imamo većinu u Srbiji koja nas podržava, a ovu šačicu drugosrbijanaca finansiraju stranci da bi bili protiv nas. Oni žele da ubede ljude u to, ali to nije istina. Postoji šire nezadovoljstvo ovom vladom i nije moja uloga da o tome govorim, ali se samo nadam da će izbori biti pošteni i slobodni, tako da će građani moći da izraze svoju izbornu volju.

Koje su moguće posledice narativa koji pominjete, a koji je usmeren ne samo protiv svojih sunarodnika, već i međunarodnih aktera? I kako mislite da će izgledati naredni, predizborni period?

Mislim da nas očekuju dva vrela meseca. U februaru i martu će verovatno biti sve više i više pokušaja da se uništi kredibilitet ekoloških pokreta i opozicionih glasova. To se već radi, najpre preko tabloida, a napad na strane partnere jeste “novi kvalitet”. I slažem se, ne treba to olako shvatiti. Ovo je prvi put da se pominjemo na ovakav način, i zato je nemačka ambasada reagovala odmah, kako bi pokazala da postoji crvena linija. Srbija je kandidat za EU. Zašto bi vređali međunarodne partnere samo zato što traje predizborna kampanja? To nije dobar znak za Berlin, za novu nemačku vladu, za naše ministarstvo spoljnih poslova.

Iskreno, ja sam čekao ove nedelje šta će se dogoditi jer često kada Vulin ili Brnabićeva kažu nešto radikalno, pojavi se Aleksandar Vučić da to ublaži ili da kaže da to nije tako. Ali ovaj put je maltene potvrdio ono šta je premijerka rekla. Nije nas direktno pomenuo, ali je kazao kako i on veruje da strane organizacije stoje iza ekoloških protesta. Nema ublažavanja, niti koraka unazad. Nadam se samo da neće postati suviše destruktivno. Jer bi bilo mnogo bolje kada bi ove teme bile ozbiljno razmatrane, argumenti i tvrdnje demonstranata saslušani i da se zaista radi nešto po tim pitanjima.

Mi već vidimo da SNS pokušava da priča o ekologiji, da poručuju da su shvatili poruku, da ulažu, ali nije samo reč o investicijama u životnu sredinu, već o ekonomskom napretku i razvoju, odnosno kako učiniti da ekologija i taj napredak idu zajedno, ruku podruku.

Koju je poruku EU poslala Srbiji, vlasti i građanima, neočekivanim otvaranjem poglavlja Klastera 4 – Zelena agenda i održivo povezivanje?

Ponovo bih se osvrnuo na dve stvari. Prvo, EU je htela da nagradi Srbiju za mali napredak koji ona jeste napravila. Treba biti pošten i reći da je Vlada donela Zakon o klimatskim promenama, što je Koalicija 27 tražila već duže vreme. To jeste samo početak, ali je postavljen zakonodavni okvir za borbu protiv klimatskih promena. Takođe, doneli su četiri zakona iz oblasti energetike. Prihvatili su, kroz te zakone, mnoge ideje za koje su se zalagali naši partneri iz nevladinog sektora, a za koje Vlada kaže da su njihovi neprijatelji. Pa ako su neprijatelji, zašto onda preuzimate njihove dobre ideje? Trebalo bi da budu partneri, ali dobro. Vlada Srbije je kroz ove korake pokazala da ipak želi da ide više u pravcu zelene energije, EU je to videla i htela je da ih za to nagradi.

Druga stvar je pojava većeg broja ekoloških pokreta u Srbiji, ljudi su sve zabrinutiji, i zato je otvaranje Klastera najbolji način da se učestvuje, da se gleda pažljivije šta se događa na polju zaštite životne sredine, šta se radi sa standardima, gde treba da budu poboljšani… To je ideja pristupnih pregovora sa EU. Na taj način, otvaranje Klastera nije nagrada za autoritarni režim per se, već šansa i mogućnost koja je data i demonstrantima. Tražili su više u polju zaštite životne sredine, da se poštuje zakonodavstvo, i najbolji način da se to učini jeste da se otvori Klaster.

Pominjete podršku autoritarnim režimima. Ako je već premijerka upotrebila reč “licemeran”, usudiću se i ja da kažem da se jedan duži period EU, predvođena Nemačkom, ponaša poprilično licemerno prema Srbiji, pretvarajući se da ne vidi šta se događa sa vladavinom prava ovde, s medijima, i uopšte kakvo je stanje demokratije, dokle god politička i ekonomska kooperativnost režima ostaje neupitna? Hoće li se politika podrške stabilokratijama promeniti? I na koji način?

Nadam se da će se promeniti i vidim mogućnosti da se napravi otklon od pristupa koji je nemačka vlada imala, sa Merkelovom na čelu, u godinama iza nas. Mislim da podržavanje stabilokratija kao pristup nije doneo rezultate. Mi gubimo podršku za EU u zemljama Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, sve više mladih ljudi odlazi, a istovremeno u zemljama EU ljudi nisu motivisani za još jedno proširenje. Jedini put napred je vratiti se spoljnoj politici zasnovanoj na vrednostima. Oni koji jasno pokazuju da imaju volju i da zaista sprovode reforme, treba da budu nagrađeni i da idu napred u EU integraciji. Zeleni deo nemačke vlade to preferira. Ne mogu da predviđam budućnost, jer smo u koaliciji sa dva partnera, ali znam da Zeleni imaju vrlo jake pozicije u Vladi da zastupaju meritokratski i, kako sam već rekao, pristup zasnovan na vrednostima. A to uključuje ne samo ekonomske brojke – kakve su investicije i zaposlenost, koliko ima nemačkih kompanija u Srbiji – već da se vidi šta se dešava sa vladavinom prava i demokratijom u zemlji, da se vide i čuju i drugi akteri. Srbija nije samo Vučić i SNS, to je važno da se vidi spolja, takođe.

Neki od tih drugih aktera su i zeleni pokreti i partije u Srbiji. Kako vidite njihovu budućnost, s obzirom na to da ih tek čekaju političke borbe i izazovi, da im je struktura još labava?

Mislim da je vrlo dobar korak osnivanje MORAMO, izborne koalicije koju čine Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak i Otvorena građanska platforma “Akcija”. Ti pokreti i inicijative su vrlo iskreni u vezi sa svojom zelenom agendom i temama. Zanimljivo je i da su oni nova lica na političkoj sceni, kao i da imaju drugačiji pristup politici od starijih, klasičnih partija u Srbiji. Mnogo su bliži civilnom društvu, poput pokreta su, ne funkcionišu po principu “odozgo prema dole” (top–down)… Dobro je da građani koji se zalažu za zaštitu životne sredine, ako žele zelenije, sada imaju za koga da glasaju. Mislim da su im na lokalu velike šanse, jer su mnoge teme zaštite životne sredine veoma relevantne za lokalni nivo. Ove partije će nastaviti da rastu i razvijaju se, možda će ući u Skupštinu, osvojiti nekoliko mandata i njihov glas će se čuti dalje. Da, oni još nemaju čvrstu strukturu, ona nije u potpunosti i u svim aspektima profesionalna, ali mislim da je ovo veoma dobar početak. I naravno da će biti napada na njih u naredna dva meseca, jer vlada zna da oni dolaze i da jesu politički opasni po njih.

Nadam se da će biti u stanju i da vrate nadu u politički proces – da se govori o procedurama, da dođe do neke promene, glasa za budžet… Sve je postalo krajnje relativizovano za vreme SNS-a jer je sve u njihovim rukama i o svemu odlučuje jedan čovek. Nema više pluralizma, procedure ne znače ništa.

Kako biste opisali atmosferu u Srbiji, kao apatičnu ili, naprotiv, kao da se društvo budi?

Oseća se izvesno buđenje, energija, što se može veoma dobro odslikati u reči “moramo”. Jer ona kaže: kada ako ne sada, i ko ako ne mi. Moramo nešto sada da učinimo, jer je možda ovo jedna od poslednjih šansi opozicije, moramo da menjamo stvari. U suprotnom… a dugačka je lista toga “u suprotnom”, ali u suprotnom naša deca će nas se stideti.

Istovremeno, u društvu ima apatije, vlada ona atmosfera “pa šta”, “nema razlike”. To je politički jako opasno i vođe poput Putina, Vučića i Lukašenka upravo to žele. Ako su građani potpuno nezainteresovani, razočarani, izgubili su veru, jak vođa ima najveće šanse da i dalje cveta.

U Srbiji ima i jednog i drugog. Dobro je videti da se ljudi angažuju i da ima elemenata društvenog buđenja.

Konačno, kako vidite situaciju u Crnoj Gori? I njen rasplet?

I tu je, s jedne strane, mnogo nade i uzbuđenja, nastupio je novi period nakon 30 godina DPS-a i Mila Đukanovića, koji je određivao sve. Ali pokazalo se da je ova koalicija imala samo jedan zajednički cilj – otarasiti se Đukanovića. Uspeli su u tome da on nema većinu, ali oni ne dele zajedničke vrednosti. I mislim da su u reformi zemlje podbacili. Sada će ili napraviti novu vladu, što je URA pokušala, ili će, što je po meni verovatnije, biti održani novi izbori. Videćemo. Naravno da postoji opasnost da se DPS vrati. Bilo je zanimljivo u pregovorima oko manjinske vlade koje je URA imala sa DPS-om jer je jedan od zahteva bio da Milo Đukanović ode se čela partije, kao i da neki novi ljudi dođu u prvi plan. Ali izgleda da je prerano za to. Naravno da je sve povezano sa izlaznom strategijom Mila Đukanovića, koji hoće da dobije garancije da on i njegova porodica neće biti pravno gonjeni. Ali ko to može da im obeća?