U februaru prošle godine, više od dve godine nakon paljenja kuće novinara Milana Jovanovića u Grockoj i suđenja praćenog velikim interesovanjem domaće i međunarodne javnosti, uzastopnim opstrukcijama okrivljenih i odbrane, te uz nadasve mučan sudski proces za oštećene, novinara i njegovu suprugu, veliku nadu javnosti taman je bila ulila izrečena prvostepena presuda. Prema toj presudi, bivši gradonačelnik Grocke i istaknuti član Srpske napredne stranke Dragoljub Simonović, kao i još dvojica okrivljenih, osuđeni su na ukupno 12 i po godina zatvora. Time je bila završena prva faza ovog postupka.

Druga je krenula nizbrdo. Dotadašnji sudija je otišao u penziju, a iznenada i bez objašnjenja iz postupka je sklonjen tužilac Predrag Milovanović, veoma zaslužan za privođenje okrivljenih pravdi. Umesto penzionisanog sudije postavljen je novi prvostepeni sudija, a Milovanović je ostao onemogućen da zastupa predmet pred Apelacionim sudom. U decembru prošle godine, drugostepeni sud je poništio prvostepenu odluku. I čaša se prelila.

Sada je treća faza u pripremi. Umesto drugog sudije već je izabran treći, a krajem januara tužilac Milovanović je najednom vraćen u postupak. Sve je, da ne bude zabune, rađeno po zakonu, samo po meri i kroju ove države i njenog pravosuđa uronjenog u gusti mrak javnosti nedokučivih odluka.

“VREME”: U proceduralnom smislu, ko je sada odlučio i ko vas je vratio u postupak?

PREDRAG MILOVANOVIĆ: Procedura je takva da sam na predlog predsedavajuće Državnog veća tužilaca (DVT), na sednici veća odlukom kolektivnog tela vraćen na predmet. Isto kao što je bila i odluka tog tela, u aprilu prošle godine, da me oslobodi vršenja funkcije.

Oba puta, dakle, predlog je podnela Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac. Koji su razlozi za to?

Što se tiče mog povratka u postupak, budno oko javnosti prilično je uticalo na to da se more ustalasa. Koliko sam informisan, na sastanku Radne grupe za bezbednost novinara, koji je bio krajem godine, spekulisalo se o mom povratku na predmet.

Za razliku od vašeg aprilskog “uklanjanja” iz postupka, i to nakon prvostepene presude, da li ste makar ovoga puta dobili obrazloženje zašto ste u isti postupak vraćeni?

Dobio sam odluku DVT da sam vraćen u postupak koja je bila apstraktno obrazložena, jednom rečenicom, i to je to. Ta odluka je plod sinergetskog delovanja stručne i laičke javnosti. Setite se, u aprilu, kada je bila doneta odluka da se oslobodim funkcije zamenika javnog tužioca, zbog toga što sam izabran za izbornog člana DVT, ja sam na toj sednici predložio na osnovu zakonskog utemeljenja, da ipak ostanem da postupam u slučaju za koji postoji interesovanje javnosti. Štaviše, da se stavim na raspolaganje državi da postupam i u nekim drugim slučajevima od interesa za javnost, a u kojima sam radio kao tužilac, te da istovremeno obavljam funkciju izbornog člana DVT. To sam rekao dva puta kada se o tome odlučivalo.

I to nije bilo prihvaćeno. Da li je reč o diskrecionom pravu Republičke javne tužiteljke, jer isti aršini nisu bili primenjeni na sve članove DVT–a nego na dva, među kojima ste bili i vi?

Postoji Zakon o Državnom veću tužilaca koji propisuje da se izborni članovi mogu osloboditi od vršenja funkcije. Republička javna tužiteljka ima diskreciono pravo da takav predlog stavi na dnevni red i ja sam se tom diskrecionizmu suprotstavio argumentima.

Javnost je vaše “oslobađanje od vršenja funkcije” protumačila kao politički pritisak na pravosuđe, pre svega na tužilaštvo. Kome je išlo u prilog da budete uklonjeni iz postupka?

Kada istupate u javnosti bodete oči, kada se borite za nešto morate da snosite konsekvence te borbe, kada se zalažete za neke ideje, to znači da će neko da vam se suprotstavi i to onaj ko drugačije misli u odnosu na vas. To je legitimno. Najzad, postoje i ozbiljne filozofske rasprave o tome, šta znači biti slobodan. Po meni, to znači imati hrabrost oponirati nekom narativu.

Ja sam istupao u javnom prostoru neki put suprotno očekivanjima nadređenih, pa sam bio u situaciji da se zapitam da li je bolje nekada prećutati i držati se svog kabineta. Ipak, kada iskoračite onda snosite posledice toga. Očekivano je da se tužilaštvo još uvek drži kabinetskog načina razmišljanja, a ja pokušavam da se otvorim što više, jer smatram da su mediji saveznici tužilaštva i da ako mi ne govorimo, govoriće onda samo oni koji drugačije misle. Jedan italijanski tužilac je rekao da se tamošnji tužioci otimaju za mikrofon, jer ako ne govore oni, govoriće mafija. To ne želimo, zar ne?

Ne vidite, recimo, politički pritisak u tome što ste sklonjeni iz postupka?

Evidentno je da je utisak javnosti bio da je to vrsta mog disciplinovanja, a to je negde bio i moj utisak.

Suđenje počinje iznova 24. februara. Zbog čega je tačno Apelacioni sud odlučio da poništi prvostepenu odluku? Odnosno, na šta se žalila odbrana?

Navodi žalbe su bili mnogo širi, međutim, drugostepeni sud se ukidajući odluku ograničio samo na proceduralne razloge. Da objasnim, drugostepeni sud uopšte nije ulazio u meritum, u suštinu toga šta se dogodilo, nego je samo ocenio da nisu potpuno ispoštovana pravila postupka. Ono što je bila odlučna zamerka prvostepenom sudu jeste što je prilikom donošenja svoje presude, sud neke činjenice, koje sam ja dokazivao, izostavio.

Primera radi, sud je iz presude izostavio odrednicu da je oštećeni Milan Jovanović “novinar” i za to je dao obrazloženje, međutim, nije dao nikakvo obrazloženje zašto je izostavio utvrđivanje činjenice da su u konkretnom slučaju bili ugroženi “život i telo” oštećenih, već je utvrdio samo da je nastala “šteta velikih razmera”. Činjenicom ugroženosti života i tela oštećenih Milana i Jele, sud se nije bavio. Zato je drugostepeni sud rekao – kod ovakvog stanja stvari, mi u ovom momentu nećemo ulaziti u suštinu stvari. Tako se drugostepeni sud, po mom mišljenju, jednostavno ogradio – niste sproveli proceduru kako treba, presuda je zahvaćena “bitnom povredom postupka”, vraćamo vam predmet da sprovedete postupak, ovaj put kako treba. Kolokvijalno rečeno, vratili su presudu na popravni.

To znači da je drugostepeni sud u pravu kada je poništio prvostepenu presudu?

Moja pozicija je takva da poštujem odluku prvostepenog i drugostepenog suda. Dakle, uvažavam je, ali lično bih voleo da je odluka bila drugačija. To je sve što mogu da kažem kao tužilac, a sve ostalo bi bilo neprimereno. Kao stranka u postupku, krajnju odluku suda jedino mogu komentarisati kada ona postane pravnosnažna. Za mene kao tužioca bilo bi problematično da je sud utvrdio pogrešno ili nepotpuno činjenično stanje. To bi moglo značiti i da eventualno ja nisam uradio nešto kako treba, da nemam dokaze za ono šta tvrdim, ili pak da sud nije proveo nešto od dokaza, koje su predložile stranke.

Postoji li nešto što biste, sa profesionalne strane, ipak zamerili sudu?

Moja zamerka je što je prošao dug period otkako je sudija prvostepenog suda Slavko Žugić u martu mesecu prošle godine otišao u penziju, pa sve do momenta kada je predmet raspoređen novom sudiji. Tu je izgubljeno nepuna dva meseca. Potom je novoizabrani sudija po žalbama predmet dostavio u Apelacioni sud u Beogradu i to tek u junu mesecu, a taj sud je krajem decembra objavio svoju odluku. Očigledno je da je izgubljeno više od pola godine, a presuda je ukinuta isključivo iz procesnih razloga. Razumeo bih da je sud ušao u meritum stvari i rekao “ovo ništa ne valja”, ali tako nešto se nije zbilo. Poštujem odluku suda, ali ovo izgubljeno vreme je i javnosti i meni, kao profesionalcu, bacilo sen na ceo postupak.

Ovaj slučaj je poseban ne samo zbog pažnje javnosti i upornih opstrukcija postupka, nego i po tome što je na prvostepenom nivou do sada promenjeno troje sudija. Najzad, šta je sa tužiocem koji je došao na vaše mesto, ostaje li u postupku ili…?

Ivan Duzlevski je nastavio da postupa u razdvojenom postupku protiv trećeokrivljenog Igora Novakovića i on je ishodovao osuđujuću prvostepenu presudu suda, koja je ožalbena u ovom trenutku. On je sjajan tužilac, mnogo puta smo sarađivali i bilo je prirodno da kao moj kolega iz Drugog OJT u Beogradu on nastavi postupak. U međuvremenu, on je upućen u Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Ovde bih vašim čitaocima pojasnio prirodu tužilaštva. Javnotužilačka organizacija počiva na principu monokratije – jednostarešinstva. To znači da je posednik funkcije, pre novih ustavnih promena, bio samo jedan čovek i to javni tužilac, kao rukovodilac organa. Zapravo, u svim predmetima postupa javni tužilac, a mi ostali postupamo kao njegovi punomoćnici, odnosno zamenici. Da budemo do kraja precizni, javni tužilac može odrediti da bilo koji zamenik postupa u njegovo ime i za njegov račun u tom predmetu.

A nakon ustavnih promena? Smatrate ih dobrim?

Ono što je dobro jeste to što je napravljen određeni evolutivni iskorak, to nije revolucija u rešenjima, ali jeste vrsta poboljšanja. Jedino što bi bilo gore jeste da je stanje ostalo isto, nepromenjeno i okovano. Izborne članove DVT-a će zaista neposredno birati kolege tužioci i konačno u njihovom procesu izbora neće sudelovati Narodna skupština.

Ali, hajde da prvo pođemo od primedaba koje su iznosili kritičari, a to je da su u Visokom savetu tužilaštva ostali kao članovi po položaju – Vrhovni javni tužilac i ministar nadležan za pravosuđe. To je bio plod kompromisa nauke, struke i politike. Ipak, treba istaći da su ovlašćenja ministara sada sužena, jer neće imati pravo glasa u disciplinskim postupcima koji se vode protiv tužilaca. To uopšte nije mala stvar u ovim društvenim okolnostima, budući da zveckanje disciplinskim postupkom nekom tužiocu, čijim radom nije zadovoljan neko iz izvršne vlasti, može da bude veoma problematično. Vrhovni javni tužilac više neće predsedavati tim telom, neće moći samostalno da predlaže i sastavlja dnevni red, samim tim neće moći da odlučno kroji politiku i dinamiku rada tog tela, kao što je to činio do sada. Predsednik će biti neko od izbornih članova tog tela. Vrhovni javni tužilac nadalje neće moći da utiče na karijerna pitanja tužilaca, u smislu da upućuje i premešta tužioce, na neki način je pozicija Vrhovnog tužioca demisionirana, jer on neće moći samostalno da rukovodi tim telom, kao do sada, samim tim niti da kao pojedinac utiče na kadriranje u javnotužilačkoj organizaciji.

Problem je u onome na šta je ukazala Venecijanska komisija, da se oko Vrhovnog tužioca i ministra koncentriše moć, što je Udruženje tužilaca Srbije, čiji sam član, javno i kritikovalo, ali smo istine radi rekli da smo ipak uspeli da ublažimo i relativizujemo njihovu moć. Dalje od ovoga se u ovom trenutku nije moglo, a i sama VK je rekla da to nije u suprotnosti sa međunarodnim standardima.

A šta smatrate dobrim u ustavnim promenama?

Neće više biti monokratije. Kao posednik funkcije, ja ću biti vlastan da sam donosim odluke. Kroz to dolazimo do još jedne bitne stvari, uspelo se kroz ustavne amandmane rešiti pitanje funkcionalnog imuniteta tužilaca. To znači da nas štiti imunitet za odluku koju smo doneli u predmetu i da ne možemo krivično odgovarati za donetu odluku u predmetu i u vezi sa postupanjem u predmetu. Ilustrativno, to znači da čak možemo da izađemo u medije i kažemo svoje mišljenje, a da za to ne snosimo nikakvu krivičnu odgovornost. To uopšte nije mala stvar, posebno za mene, jer sam često prkosio ustaljenoj formi postupanja.

Možda nije do te mere popravljena organizaciona struktura tužilaštva, ali je smekšana hijerarhija, tužilaštvo postaje vrsta kolektivnog organa sa određenim hijerarhijskim ovlašćenjima rukovodioca, odnosno glavnog javnog tužioca. Do sada je javni tužilac kao posednik funkcije bio sve i svja. Uradilo se dosta i po pitanju lične emancipacije tužilaca, odnosno njihove unutrašnje slobode. Ipak, ne smemo zaboraviti da ako personalizujemo stvari, Ustav i zakoni vrede onoliko koliko vrede i ljudi koji ih sprovode. Kritičari mahom svode celu priču na to, i to s pravom, a kada se pitaju ko su ljudi koji će da sprovode Ustav i zakone. To se pitam naravno i ja, nadam se najboljem.

Neko na funkciji Zagorke Dolovac neće više moći, usled pritiska sa strane, da vas ili nekog drugog tužioca skloni iz određenog postupka, pa da vas vrati, pa ko zna, možda opet skloni?

Moći će, s tim što ipak postoje mehanizmi uz pomoć kojih možete da se oduprete tome. Ni to nije mala stvar. I još nešto, više ne postoji reizbornost. Vrhovni tužilac ima jedan mandat i nema kome više da se dodvorava za još jedan mandat. Od nas samih zavisi koji i kakvi će ljudi sedeti u Visokom savetu tužilaštva, od kakvog ličnog, profesionalnog i moralnog integriteta. Ovaj Ustav je stvarno plod usaglašavanja, ali je struka dobila i više nego što je mislila da će dobiti, stoga mi je žao što se to u jednom delu kritičke javnosti ne uviđa, nego se političkim argumentima daje prevaga u odnosu na pravne argumente.

Moja nada je u tome da će ove ustavne promene, zajedno sa još nekim zakonodavnim, ohrabriti mlade ljude da budu još samostalniji i nezavisniji u svom radu, a samim tim i odgovorniji. Našli smo normativnu tačku oslonca da probamo da pomerimo nešto unapred. Priznajem da sam idealista, ali nisam iluzionista. Ako će to da utiče na neki mladi um da kaže “ja sada mogu da se suprotstavim nadređenom, jer ove stvari me štite i sa druge strane štiti me javnost”, onda je to ta ideja kako da dobijemo što više ljudi s integritetom. A da li ćemo moći nešto da promenimo na kratak rok, sumnjam. Ovo je proces u kome je za promenu individualne i kolektivne svesti bića tužilaca potrebno više vremena.