Eva Mahkovic je slovenačka spisateljica i dramaturškinja u Mestnom gledališču Ljubljana. U četvrtak 3. februara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledali smo beogradsku praizvedbu njenog komada Alisa u zemlji strahova koja je inspirisana čuvenim romanom Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola. Mahkovic je iz Alise u zemlji čuda uzela najpoznatije motive i likove da bi kroz njih dala svoje viđenje savremene, urbane, emancipovane žene koja ima 35 godina i nalazi se na životnoj prekretnici. Odmah se nameće pitanje zašto je bajka o devojčici Alisi iskorišćena za priču o ženi. Ako izostavimo uobičajeni odgovor teorije intertekstualnosti po kojima jedno delo uvek komunicira sa drugim delima, odgovor bi mogao biti i to da glavna junakinja Eve Mahkovic u stvari i nije sasvim odrasla osoba. Ona je pripadnica tzv. generacije milenijalaca koji istovremeno jako brzo odrastaju i ostaju večita deca. Isto tako, Alisa u ovoj predstavi ima približno isto godina koliko i spisateljica te možemo tekst posmatrati i kao intimnu i kao generacijsku priču. Alisa u zemlji strahova nalazi se između autofikcije i intertekstualnosti – intimna ispovest (iz koje su izbrisani konkretni privatni detalji) uklopljena je u motive iz poznate literature.

A kakva je ta Alisa? Ona je žena, relativno uspešna, uglavnom situirana, možda ima dete i muža (stalnu vezu), a možda i ne, ali izvesno ima gomilu strahova. Osnova svih strahova je uverenje glavne junakinje da mora biti izuzetna i slutnja da je u suštini sasvim obična. Ova suprotstavljena osećanja generišu niz strahova. Pre svega, strah da neće imati dovoljno vremena (za sve svoje ambicije i planove) i da joj kuca biološki sat. Zatim, da će ostati po strani, da će zato što se stalno upinje da bude u toku izgubiti kontakt sa sobom, da neće biti dovoljno uspešna, da će zbog uspeha biti prisiljena da uradi mnogo nepodopština, da neće imati dete, da će imati dete ali da će je ono onemogućiti u daljem napredovanju… Svaka od scena iz Alise u zemlji strahova posvećena je konkretnoj društvenoj situaciji i strahu (ili makar nelagodi) koju ta situacija budi u junakinji. Pričajući svoju dramsku priču spisateljica prati glavnu nit romana – od pada u zečiju rupu do suđenja. S tim u vezi ona preuzima i osnovnu dramaturšku karakteristiku romana – junakinja susreće neobične događaje i likove i ti susreti su više plod slučaja, a manje stvar njene odluke kojom bi se pokazao karakter junakinje. Ovaj u suštini epski narativni tok spisateljica je nadogradila dijalogom prepunim ritmičkog ponavljanja, paradoksa i pitanja bez odgovora. Paradoks jeste karakterističan za roman Luisa Kerola, međutim stalna ponavljanja i variranja tema i motiva dovode do toga da tokom predstave prečesto imamo osećaj raspričanosti zbog koje dramska radnja stoji, a tenzija pada. Ovaj problem je naročito prisutan na kraju predstave kada imamo osećaj da predstava ima više krajeva.

U stvari, jedino što nas apsolutno uverava da je kraj je Numenova scenografija koja se na kraju predstave “izduva”. Numen/For Use (ovaj put u sadejstvu sa Vanjom Magić) još jednom su dali snažan pečat predstavi reditelja Aleksandra Popovskog (podsetimo se scenografije za predstave Metamorfoze i Hamlet). Na početku kada se susreću zec i Alisa scenom dominira zeleni tepih-zavesa na kome se dešava susret – asocijacija na poljanu na kojoj počinje radnja romana. Ulazak u čarobni svet (pad u rupu) napravljen je laganim podizanjem zelene zavese-tepiha i padanjem i kotrljanjem nameštaja od ratana (nema buke!) što stvara utisak nestabilnosti. Zatim se pred nama otvara čarobni svet koji je sazdan od sintetičkog materijala nalik na plastične crne kese koje se stalno naduvaju i pomalo izduvavaju. Ova konstrukcija je fluidna i stalno u pokretu te se stvara utisak začudnosti, nepostojanosti, neizvesnosti i dramatičnosti. Mrak i nestabilnost su tačne karakteristike straha koji jeste često i naduvan. Ova scenografija takođe određuje i način na koji se glumci kreću kroz prostor i način igre – oni se kreću blago usporeno, gotovo gacajući čime se s jedne strane dodatno usporava radnja, ali isto tako njihova igra dobija i na ludičnosti i zaumnosti.

Reditelj Aleksandar Popovski ume da “zaigra” glumce i da učini da čitav ansambl predstave igra harmonično. Više glumaca igra po nekoliko uloga: Radovan Vujović (Dodo i Riba), Milan Marić (Šeširdžija i Mačak), Jovana Belović (Mišica i Sedmica), Tamara Šustić (Puh i Orlić) i Denis Murić (Martovski Zec, Pelikan i Beba). Međutim, zahvaljujući funkcionalnom kostimu Mie Popovske i izdiferenciranom gestu kojim glumci karakterišu različite likove pravimo jasnu razliku između npr. Šeširdžije i Mačka ili Mišice i Sedmice. Zanimljivo je da je ulogu Alise – žene koja se bori sa sopstvenim strahovima, reditelj dao Mileni Radulović. Ona Alisu igra korektno i jednostavno i bez afektiranja. Iva Stefanović igra jedan od najzanimljivijih likova iz Alise u zemlji čuda – Gusenicu. Lik gusenice ima atraktivnu scenski pojavu – lebdi u neobičnom belom kostimu i puši. Iva je igra kao ženu koja za sebe verovatno misli da je dosledna i mudra, a u suštini je život nosi od jedne do druge situacije koje ona sa neutemeljenim entuzijazmom prihvata – sve se oko nje i u njoj menja, samo ona ne može da prestane da puši.

Među likovima iz čudesnog sveta posebno se ističu Kraljica Herc Slobode Mićalović i Beli Zec Nebojše Ljubišića. Kraljica Herc Slobode Mićalović je veoma lepa, bezosećajna i moćna žena koja se dosađuje. Zato što je bezosećajna ona svoju dosadu razbija igrajući se glavama svojih podređenih, a to što je lepa, moćna i zavodljiva čini da njeni podređeni prihvataju ovu surovu i besmislenu igru. Uostalom, i u realnom životu onima koji su lepi i moćni toleriše se ono što se drugima ne toleriše. Nebojša Ljubišić igra Belog Zeca kao starog zapuštenog intelektualnog cinika koji razume šta je Alisin problem i kako funkcioniše čarobni svet, a u igri učestvuje zbog fobija i ličnih fascinacija. Za razliku od Slobode Mićalović, nisu nam baš sasvim jasni svi gestovi i postupci Ljubišićevog lika, ali ono čime nas je ovaj glumac oduševio njegove su izvanredne pevačke sposobnosti. Uopšte, brehtovski songovi Marijana Nećaka u interpretaciji glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta značajno doprinose atmosferi i sveukupnoj atraktivnosti predstave. Ovi songovi podignu atmosferu u predstavi, a onda se na njih nadoveže verbalna igra paradoksima koja “ohladi” atmosferu. Ovo grejanje i hlađenje se naročito intenzivira pred kraj što stvara pogrešan utisak da predstava ima više krajeva i da sledstveno tome stvarni kraj predstave “iscuri”. Alisa Luisa Kerola se budi i vraća u realnost kada junacima svog sna u toku suđenja kaže: “Vi ste običan špil karata”, ali šta se stvarno dogodi sa Alisom Eve Mahkovic? Gde je i ima li izlaza iz lavirinta strahova?