Donedavni ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri navikao nas je na redovne Instagram i Tviter postove, zanimljive jer su bili uvek na granici privatnog i diplomatskog. Postavljao ih je na zvanični nalog ambasadora SAD u Srbiji, baš kao što je živeo u zvaničnoj rezidenciji u kojoj su živeli svi dosadašnji, a i budući će, ambasadori. Ali, kada se iselio iz rezidencije poneo je sa sobom svoje stvari, pa i lične fotografije koje su verovatno krasile taj prostor. Dok su na nalogu ostale uspomene na njegov boravak ovde, ali sada pod imenom otpravnika poslova Džona Ginkela. Jer je na Tviteru nemoguće vremenski odrediti dokle je trajao mandat jednog, a kada je počeo sledećem, onaj ko nalog preuzme potpisuje se na sve postove od kako je taj nalog otvoren.

To ukazuje na pitanje digitalnog identiteta, koje je malo komplikovanije od zadatka istoričara u budućnosti koji će po instagramima kopati šta je ko i gde radio, pa bi im to potpisivanje moglo napraviti problem. Suština je u tome da se nalog na društvenim mrežama ne može preneti ili naslediti ako je na lično ime, ali je moguće da ga koristi više ljudi ako se vodi na instituciju. Možda se čini kao trivijalno pitanje, ali postaje veoma ozbiljno u slučaju smrti vlasnika naloga. Sve što je dozvoljeno je da se ovlašćena osoba, ako ju je vlasnik odredio, obrati pratiocima sa obaveštenjem o sudbini vlasnika naloga. Ako je tih pratilaca malo, to je uviđavno. Ali ako su u pitanju milioni, koji su bili baza nekog digitalnog biznisa, onda to znači da tu bazu preminuli odnosi sa sobom, ona se ne može preneti na naslednike kao što se nasleđuje neki fizički biznis. Sa tog naloga se više ne može poslovno komunicirati, a on može biti najveći i najznačajniji poslovni resurs neke firme. Kardašijani i Dženeri su primer, recimo.

Nasleđivanje digitalne imovine biće veselo pitanje za advokate u budućnosti. Pre deset godina aktuelna je bila priča, ispostaviće se da je lažna, kako je Brus Vilis nameravao da tuži Epl jer svoju kolekciju digitalne muzike nije mogao da ostavi u nasledstvo ćerkama, tako nešto nije bilo predviđeno. U digitalnom svetu on nije bio vlasnik “nosača zvuka” koji je mogao da preproda, pokloni ili zavešta, već digitalnog iskustva koje je pripadalo samo njemu i nije bilo prenosivo. Sada se to menja, pa mnoga ta digitalna iskustva mogu da se prenesu drugima, što je neobično važno, recimo, kod kriptovaluta i NFT-a. Jer, šta se dešava sa skupom kolekcijom digitalne umetnosti posle smrti njenog vlasnika, da li se ona prenosi na naslednike, postaje vlasništvo svih nas ili je preuzima država? Neka od ovih pitanja u Srbiji su rešena Zakonom o digitalnoj imovini, ali razvoj digitalnog stalno stvara nove izazove koje je ponekad teško i razumeti, a tek smestiti u zakonske norme.

Ono što svetska praksa pokazuje je da se kriptovalute, internet adrese, sadržaji blogova, kupljena muzika i filmovi, novac na digitalnim računima poput Pejpala, pa i onlajn video-kanali koji donose prihod mogu naslediti, dok to ne važi za imejl adrese, aplikacije i njihove sadržaje, naloge na društvenim mrežama i pretplate koje se vode na lično ime.

Savet je da kada ulazite u digitalni biznis najpre istražite sve o svojim pravima i pravu na vlasništvo i nasleđivanje, a ako koristite internet (a svi ga koristimo) da pravovremeno napravite digitalni testament, to jest odredite ko će zatvoriti vaše privatne naloge i naslediti vašu digitalnu imovinu. Još jedan izazov za pravnike biće to da se jedna njiva ili kuća mora podeliti ako ima više naslednika, dok se digitalna imovina može umnožiti pa da svi dobiju sve. S tim da bi vrednost takve “podele” s vremenom opala do beznačajnosti.