“Galerija entuzijazma” je naziv izložbe otvorene u Sarajevu prošlog leta, povodom 75 godina postojanja Umetničke galerije Bosne i Hercegovine (BiH), a čini je više od 300 slika, skulptura, grafika i crteža najpoznatijih bosanskohercegovačkih umetnika, uglavnom nasleđenih iz Galerije Zemaljskog muzeja BiH koja je postojala do 1930. godine. “Entuzijazam je sve što nam je preostalo”, odgovara Strajo Krsmanović, teatrolog i direktor Umetničke galerije BiH, na pitanje šta je inspirisalo naslov.

Kao i još šest institucija kulture od državnog značaja u BiH, Umetnička galerija gotovo trideset godina nema rešen status. Kultura je, prema Dejtonskom mirovnom sporazumu sklopljenom 1995. godine, odgovornost dva entiteta, Republike Srpske (RS) i Federacije, a unutar Federacije, nadležnost deset kantona. “Ne postoji Ministarstvo kulture BiH, tako da nemamo ni osnivača, ni upravni niti nadzorni odbor, i shodno tome ni finansiranje s bilo kojeg nivoa vlasti. Nismo ničija nadležnost i finansiramo se projektima, a trenutno je kasa prazna, iscrpili smo sve rezerve. Imamo samo za još jedan mjesec plata i doprinosa za četrnaest zaposlenih. Možemo očekivati isključenje struje, vode, plina, što bi rezultiralo katastrofalnim posljedicama po umetničko blago koje čuvamo u našim depoima”, objašnjava Krsmanović, dok pokazuje ikone naslikane na drvetu, podignute na najviši sprat zgrade, kako ih crvi i vlaga ne bi pojeli. Ovaj Srbin, inače potpredsednik Liberalno-demokratske stranke, član Kruga 99 nezavisnih intelektualaca BiH koji se zalaže za građansku državu, nikada nije napustio svoj grad, čak ni u najmračnijim časovima četvorogodišnje opsade. Danas smatra da zemlja doživljava “najopasniji period u svojoj posleratnoj istoriji”, zbog otvoreno secesionističke politike Milorada Dodika i iste, ali prikrivenije politike Dragana Čovića, vođe stranke Hrvatske demokratske zajednice BiH (HDZ BiH).

RIZIČNI POKER

Da li je BiH na rubu raspada, dvadeset sedam godina nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu? Ili je “situacija” još jedno podizanje tenzija pred izbore, koji bi trebalo da slede oktobra 2022? Da li su nacionalistički lideri u ćorsokaku, pa igraju poker?

Na inicijativu Milorada Dodika, srpskog člana kolegijalnog predsedništva BiH i lidera RS, srpski predstavnici napustili su sve zajedničke institucije. Skupština RS je 10. decembra prošle godine dala Vladi ovog entiteta rok od šest meseci da organizuje svoj odlazak iz tri ključne oblasti: vojske, pravosuđa i poreskog sistema. Najavljeno je formiranje entitetske vojske, obaveštajno-bezbednosne agencije i Agencije za lekove. U skladu s tim, 10. februara ove godine Narodna skupština RS usvojila je i nacrt zakona kojim se predviđa uspostavljanje Visokog sudskog i tužilačkog saveta Republike Srpske (VSTS).

Dodiku, inače, nije strana pretnja otcepljenjem RS iz BiH. Tako on redovno izjavljuje da se ne sme odustati od prvobitne namere da Republika Srpska bude nezavisna država, kao i da nema dileme da će se ujedinjenje sa Srbijom desiti, samo je pitanje kada će se stvoriti momenat za to. Sarajevo se defakto već odavno predstavlja kao inostranstvo, u dnevniku su vesti iz Federacije pod rubrikom “vesti iz regiona”. Međutim, ovo jeste prvi put da Dodik prelazi crvenu liniju i jednostrano povlači nadležnosti.

Ovog puta je izgovor takozvani “Inckov zakon”. Naime, krajem prošlog jula visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni (OHR), Valentin Incko, uoči svog odlaska je nametnuo zakon kojim se zabranjuje negiranje i veličanje zločina počinjenih tokom ratova i zločinaca osuđenih za, između ostalog, genocid. Iako se zakon ne odnosi specifično ni na jednog zločinca, niti na specifičan genocid, Milorad Dodik, koji ne priznaje OHR, smatra da se cilja na ono što međunarodna pravda karakteriše kao genocid, a počinjeno je u Srebrenici. “Taj zakon daje legitimitet učestalim optužbama sa bošnjačke strane da je RS ‘genocidna’ tvorevina koja se mora ukinuti. OHR godinama smatra BiH protektoratom. Sada tražimo povratak Dejtonskom sporazumu i poštovanje Ustava, što podrazumjeva da se vrate prerogativi entitetima”, objašnjava Snežana Novaković Bursać, šef Dodikove poslaničke grupe Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) u Skupštini RS. Drugim rečima, RS želi da povrati nekih 140 nadležnosti koje su RS i “drugi entitet”, a to je Federacija, preneli centralnim institucijama, i rasplete ono što je u više od 25 godina preduzeto da se dva entiteta zbliže.

IGRANJE NA KARTU NACIONALIZMA

U ovoj ofanzivi koju Sarajevo opisuje kao “puzajuću secesiju”, Dodika podržava ne samo Beograd, koji glumi i palikuće i vatrogasce, već i Zagreb. “Nisu svi genocidi isti. Ovlasti visokog predstavnika su prevara i kolonijalne su, izlaze iz okvira Dejtona”, kazao je prošlog decembra Zoran Milanović, predsednik Hrvatske, izazvavši buru u Sarajevu. U BiH, Dodik ima snažnu podršku Dragana Čovića, potpredsednika Doma naroda i lidera HDZ BiH. On već nekoliko meseci poziva na reformu izbornog zakona, preteći da će bojkotovati predviđene izbore oktobra 2022. ukoliko se ne usvoje njegovi zahtevi. U pitanju je ukidanje slobode glasača u Federaciji da glasaju za hrvatskog ili bošnjačkog predstavnika unutar tročlanog predsedništva. Jer, Čoviću je kost u grlu činjenica da je na mesto hrvatskog člana predsedništva Željko Komšić izabran glasovima Bošnjaka, a nije član HDZ-a. Glavni argument Čovića, koji izbor Komšića smatra nelegitimnim, jeste da su Hrvati u BiH lišeni svojih prava, iako su jedan od tri “konstitutivna naroda”.

“Nije normalno da birači iz jedne zajednice biraju predstavnika druge”, misli Josip Topić, član HDZ-a i predsednik Općinskog vijeća Jajca. Za ovog bivšeg pripadnika Hrvatskog Vijeća obrane (HVO) sve mora biti odlučeno u skupštini centralne države uz dogovor sva tri naroda, nikako nametnuto od strane međunarodne zajednice. Ili, još gore, od “ostalih”, onih 2,7 odsto koji odbijaju da se izjasne kao pripadnici jednog, drugog ili trećeg naroda i zalažu se za građansku državu. Za većinu analitičara, Čovićev cilj je zapravo da uspostavi monopol na političko predstavljanje bosanskih Hrvata i da ojača ionako moćan sistem kontrole u Hercegovini.

“Ne budimo naivni, Hrvati imaju za cilj da stvore treći entitet, koji bi za glavni grad imao Mostar i koji bi pre ili kasnije radio na otcepljenju od Bosne i pripajanju Hrvatskoj”, smatra jedan zapadni diplomata. U pitanju je scenario koji nesumnjivo podseća na “non–paper” koji je objavljen prošlog proleća, pripisan šefu slovenačke vlade Janezu Janši, prenesen Evropskoj komisiji, koji predviđa modifikaciju svih granica Balkana, duž “nacionalnih” linija.

“Zapravo, na nacionalističku kartu uvijek igraju pred izbore ne samo Čović i Dodik, već i Bakir Izetbegović, lider Stranke demokratske akcije (SDA). Međutim, sada im je rejting u ozbiljnom padu, i Dodikov manevarski prostor je veoma smanjen, te je spreman da hoda po žici iznad provalije samo da ne završi u zatvoru”, ističe Tanja Topić, politički analitičar i naučna saradnica Fondacije “Fridrih Ebert” u Banjaluci. Naime, Dodik je zadobio težak udarac u jesen 2020. kada je za gradonačelnika Banjaluke izabran Draško Stanivuković, lider opozicione Partije demokratskog progresa (PDP). Zatim je prošle jeseni RS potresla afera “Kiseonik” – pacijenti oboleli od kovida su lečeni tehničkim, a ne medicinskim kiseonikom. Najvažnije, Dodikov zaštitnik Milan Tegeltija, predsednik najvišeg pravosudnog tela BiH, bio je primoran da podnese ostavku zbog trgovine uticajem. Najzad, i Dodik i Čović su izgubili kontrolu nad Centralnom izbornom komisijom. A na sve to su došle američke sankcije.

POLITIČKA ILI NEKA DRUGA KRIZA

“Bosna je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, jedna od najkorumpiranijih, stopa smrtnosti vezana za ovid je među najvišima u svetu, na vrhu smo liste organizovanog kriminala, zagađenja vazduha, zaduženja, Međunarodni monetarni fond je odbio nove kredite, deca imaju najgore ocene na PISA testovima… Naravno, time se ne bavimo, već blokadom institucija, izbornim zakonom, ponovo se manipuliše strahom i pregovara van institucija, a zapravo sve vreme se trguje funkcijama i privatnim interesima”, smatra Svetlana Cenić, ekonomistkinja i bivša ministarka finansija RS.

U ovakvom kontekstu, postavlja se pitanje da li je ova kriza politička ili “bezbednosna”. Sead Turčalo, dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, smatra da je situacija dovoljno ozbiljna da je neophodno ne samo da Evropa uvede sankcije protiv Dodika, ali i ostalih “korumpiranih vođa”, kako bi bili potpuno marginalizovani, već i apeluje na jačanje međunarodnog vojnog prisustva, iako snage Evropske unije (EUFOR) smatraju da je za sada 600 ljudi dovoljno. “Safe and secure”, kaže obaveštenje. “Stabilna nestabilnost”, izgovaraju rezignirano diplomate.

Na obalama Miljacke, veterani Zelenih beretki (jedinica dobrovoljaca formirana na početku rata, pre nego što se formirala Armija BiH), u stanju su pripravnosti. “Primili smo hiljade prijava, iz svih krajeva zemlje, ali i iz dijaspore”, uverava Vahid Alić (56), vođa sekcije pokreta u centru Sarajeva, dok stoji u spomen-sobi palih boraca u doba opsade grada. Dok hoda kroz rekonstituisane rovove, pojašnjava: “Mi smo posljednji koji želimo rat, nadamo se da će se usijane glave prizvati razumu, ali smo spremni da branimo zemlju ako to okolnosti zahtjevaju, a među nama ima predstavnika svih naroda.”

“Ljudi nisu svjesni koliko lako situacija može da sklizne, to jest eskalira. Rat je ovdje završen 1995. godine, ali je nastavljen svim drugim sredstvima u politici i medijima. A sa sve tri strane, srpske, hrvatske i bošnjačke, stiže informacija da dogovora nema. Tako sam ja mislio 1992. godine da se sukob nikada neće desiti u zemlji koja je gradila kult bratstva i jedinstva. Međutim, upotrebili smo oružje jedni protiv drugih. Jednog petka sam igrao tenis, a u nedjelju sam bio u rovu”, ističe Aleksandar Trifunović, urednik nezavisnog banjalučkog portala “Buka” koji je na početku rata imao dvadeset godina.

BESKONAČNA PRIVREMENOST

Činjenica je da je od kulta bratstva i jedinstva ostalo jako malo. Zapravo, od kraja rata obrazuju se i podižu generacije u paralelnim univerzumima. Kao i kultura, obrazovanje je dodeljeno RS i kantonima u Federaciji. Ne postoji zajednički sistem obrazovanja, što znači da se u RS uči iz udžbenika Republike Srbije, a u Federaciji Hrvati prate zagrebački nastavni plan, Bošnjaci svoj. “Kada sam se 1995. godine, na kraju rata, vratio u Jajce, Dragan, moj prijatelj Hrvat, i ja smo zajedno igrali fudbal u školskom dvorištu. Na pitanje zašto ne možemo zajedno na nastavu, odgovorili su nam šutnjom”, svedoči Samir Beharić, tridesetogodišnji aktivista NVO Balkanski forum. “Kako su godine prolazile, ipak su nas spojili za pojedine predmete, kao što su matematika i sportsko obrazovanje. Onda su tokom ljeta 2016. godine, kao i obično uoči izbora, lokalni čelnici SDA odlučili da nas potpuno razdvoje i da sagrade novu zgradu za Bošnjake”, priča Samir, koji je učestvovao u pobuni srednjoškolaca u Jajcu protiv podele, kada su uspeli da nastave da uče u istoj zgradi. “Nacionalistički i korumpirani političari imaju sopstveni interes da održe segregaciju, jer tako dijele plijen nastavničkih glasova. Rezultat toga je da su moji drugovi u većini postali nacionalisti, jer nam ne daju da budemo Bosanci”, podvlači on.

U tako podeljenoj, pocepanoj Bosni, u radničkoj Tuzli trude se da ostanu prisebni i optimisti. Nesalomivi bastion Socijaldemokratske partije (SDP), naslednika bivšeg Saveza komunista, grad je uvek odolevao nacionalističkim sirenama. “Ovdje, možda zbog naše radničke i kosmopolitske kulture, gledamo jedni na druge kao na ljudska bića, a ne kao na pripadnike tri konstitutivna naroda. Nismo poklekli zovu nacionalizma”, objašnjava Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle koji se uporno bori za poštovanje odluka Ustavnog suda BiH i Evropskog suda za ljudska prava o ravnopravnosti, da “ostali”, oni građani koji se ne izjašnjavaju ni kao Srbi, ni kao Hrvati, ni kao Bošnjaci, uživaju ista prava.

Gradonačelnik grada od 2000. godine Jasmin Imamović insistira na odbrani Dejtonskog sporazuma: “Drugog rješenja nema. Dejtonski okvir je nametnuta luđačka košulja, ali se može promijeniti samo konsenzusom svih naroda u zemlji, kada se atmosfera smiri. Političke elite su nas sada dovele u predratno stanje, ponašajući se kao poglavice nekakvih plemena. Moramo da spašavamo državu. Dodik se mora odreći ideje secesije, Čović svog predloga diskriminatorskog zakona, a SDA dolivanja ulja na vatru i nazivanjem RS genocidnom tvorevinom.” Za njega je u ovom trenutku neophodno da međunarodna zajednica nametne izbore koji su Dejtonom predviđeni za 2. oktobar, znajući da Čović i Dodik prete blokadom budžeta, i napokon spreči izborne krađe na koje civilni sektor ukazuje godinama.

U protivnom će se najverovatnije nastaviti ono što Aleksandar Trifunović zove “beskonačna privremenost”, a nastaviće se i egzodus. Prošle godine je preko 150.000 stanovnika napustilo BiH, naspram 24.000 u 2013. godini. “Ovdje se ne plašimo rata, već pustoši”, kaže mladi Stefan Blagić, lider Udruženja ReStart Srpska, koji uporno skreće pažnju na masovne odlaske iz zemlje. Stefanovi drugari odlaze, jedan za drugim. Kao Aleksandar, iako ima dobar posao u lokalnoj IT kompaniji i solidnu platu. “Idem za Njemačku. Ne zato što bježim od rata. Prosto ovdje nije moguće izgraditi normalan život od korupcije i nacionalizma. A najgore je pred izbore, onda se još više dižu tenzije.”