Demokratija podrazumeva slobodno izražavanje mišljenja i stavova. Obično se u našim medijima zaboravlja drugi deo ove sentence, koji se odnosi na odgovornost, jer ova sloboda postoji sve dok ne ugrožava egzistenciju i uverenja drugih. Ukratko – granice moje slobode određene su slobodom drugih.

Ovih nedelja, zahvaljujući soju omikron, imao sam priliku da u toku sedmodnevnog karantina intenzivno pratim ponudu TV programa. Moja doza televizije, kao TV manijaka, višestruko je uvećana. Tako sam primetio procese koje je možda teže uočiti ukoliko televiziju gledate parcijalno, u mnogo malih dnevnih zalogaja. U celini sam ispratio generisanje jedne teme, odnosno medijski mehanizam njene promocije.

Sve je počelo na ulici gde je marginalna organizacija “Savez za život” delila svoje propagandne plakate tražeći podršku javnosti za zabranu abortusa. Iako postoje već osam godina, nekako ruku pod ruku sa “Obrazom”, do danas nisu uspeli da izađu iz granica jedne opskurne grupe na društvenim mrežama. Mediji su zabeležili akciju, izveštavali o njoj, i već posle nekoliko dana komercijalne televizije (K1, Prva, Happy, Pink) namirisale su zanimljivu temu za polemike u jutarnjim i dnevnim programima. Po oprobanom receptu, pozovete u studio sveštenka ili teologa, koji će biti protiv abortusa, i predstavnicu neke od nevladinih organizacija koje se bave pravima žena. Sukob je neminovan, stavovi su dijametralno suprotni, opskurni desničari dobiju pravo da se obrate javnosti, a voditelji pokažu svetu kako su u stanju da režiraju šou u studiju. Zbog šera, naravno, svakako ne radi rasprave o pravu žena na abortus.

Naravno da ćete čuti gomilu mizogenih gluposti o ženama “koje žele da uživaju, a ne žele da preuzmu odgovornost”, o “egoizmu savremenog društva ili tačnije Zapada”, o “seksualnim slobodama koje znače propast nacije” i, naravno, o “beloj kugi”. Tu se bude najmračnije teorije, koje gotovo neprimetno ulaze u zonu politike.

Iako je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti rekla da od ovakvih inicijativa nema ništa, naši zvaničnici, prvenstveno iz Vlade, nisu nedvosmisleno osudili pokušaj da se u medijski prostor uvede sistem vrednosti koji je danas deo zvanične politike desničarskih vlada u Poljskoj, Mađarskoj ili Hrvatskoj. Tamošnji lekari se često pozivaju na prigovor savesti kada ne žele da izvrše prekid trudnoće kod svojih pacijentkinja. Dakle, zahvaljujući potrebi za senzacionalizmom, jedna marginalna grupa je doživela neverovatnu promociju.

Da budemo još precizniji, ideje marginalnih grupa dobile su besplatno medijsko vreme i posejano je još jedno seme razdora u podeljenom društvu. Duboko verujem da je jedini pravilan vid izveštavanja u ovakvim situacijama – zvanična osuda od strane političara i nadležnih državnih organa. Na sličan način se, recimo, širi mržnja prema migrantima ili plasiraju šovinističke i rasističke poruke. Nije li na sličan način bez ozbiljne osude prošlo nedopustivo ponašanje navijača Crvene zvezde, koji su vređali trenera transparentima “Šiptar, ustaša i balija nisu moja bratija”? Zamislite samo polemiku u studiju gde bi neko dokazivao da je Ratko Mladić super, a trener VK Crvena zvezda nije, jer je hrvatskog porekla. Takve stvari se jednostavno ne rade i nisu tema za diskusiju.

Sličan efekat primetio sam i tokom emitovanja reklama u kojima su akteri likovi iz domaćeg filmskog serijala “Južni vetar”. Reklamirajući čips ili domaću onlajn platformu “Apolon” za serije i filmove, koriste se karakteri i dramaturgija iz domaćeg podzemlja. Tu se valja “neka roba”, snabdevači “pakuju”, dostavlja se u zatvor “provereno domaća priča”, a nesrećni Žika ili nešto krade ili robija.

Ok, sećam se sličnog nivoa popularnosti koji su osamdesetih imali Kiza i Komina, šaneri sa Zelenog venca čija se kriminalna aktivnost završavala švercom, prodajom deficitarne robe i valjanjem deviza. Nije bilo reči o krađi ili valjanju droge. Devedesetih je u emisiji “BB šou” postojao lik Bakija, dizelaša koji je karikirao životni stil jedne generacije, ne nužno iz kriminalnog miljea.

Likovi iz “Južnog vetra” su nedvosmisleno krimosi koji su zahvaljujući popularnosti filmova i marketinški (zlo)upotrebljeni. Da samo podsetim, film prati veoma ozbiljne kriminalce i prilično realno prikazuje aktivnosti podzemlja na Balkanu. Pitam se zato da li je mudro, u zemlji gde takva mafija melje ljude poput mesa za ćevape, koristiti estetiku podzemlja u reklamama za robu široke potrošnje. Da li ova serija reklama, u stvari, pokazuje da su kriminalci danas zvezde poput starleta i legitimni deo medijske estrade.

Izgleda bizarno kada političari najavljuju beskompromisnu borbu protiv organizovanog kriminala na istim televizijama gde posle toga u bloku reklama filmski likovi krimosa pakuju robu ili doturaju “domaćicu” drugarima na mardelju. Gangsterskom marketingu nije mesto u Srbiji u eri suđenja Belivuku ili Šariću. Možda bih zato preskočio žestoke batice sa utokama u blokovima reklama.