Ko je čitao poeziju Stevana Tontića, zna da je reč o odličnom pesniku, a ko ga je makar upoznao, znao je da je reč o divnom čoveku. Bio je osetljiv i osećajan čovek u bezosećajnom vremenu: najgora kombinacija za život čoveka na Balkanu. Vest o smrti ovog tihog i nenametljivog čoveka, koji je uvek pomalo stajao po strani, uvek na oprezu i nesiguran u zadatom svetu, došla je u seriji smrti u kojoj skoro svakog dana čujemo za smrt nekoga koga znamo ili s kim delimo neko interesovanje ili deo vlastite profesije. “Smrt je velika. Mi pripadamo njoj”, govorio je u Završnoj pesmi Rajner Marija Rilke, jedan od najznačajnijih pesnika u pesničkom sazvežđu Stevana Tontića. Ali ono što prethodi smrti razlikuje i život i smrt, oblikujući čovekovu sliku u uspomenama koje ostaju i u uspomenama koje će doći zajedno s novim čitanjima pesnikovih stihova.

Sada kad pogledam, skoro ceo život Stevana Tontića bio je nekako izmešten. Ljudski i pesnički formiran u vremenu dominacije moćne ideologije koja je postavljala jasna ograničenja i zahtevala bezuslovno prihvatanje, Tontićev svet se vrlo brzo raspao i eksplodirao u lice i pesniku i njegovoj generaciji. Premda je obećavao večno trajanje, taj svet se pokazao kao provizoran, dok je ideologija, umesto trajnih rešenja, ispostavila mnoštvo potisnutih i prikrivenih problema. Zebnje koje su su uobličavale od ranih Tontićevih stihova, nipošto imenovane i do kraja rasvetljene, ali indikativne i snažne, pune jeze od sveta, progovorile su na sav glas i dobile jasno istorijsko obličje. Zebnja je postala svakodnevica. Posle meseci rata provedenih u Sarajevu, usledio je Tontićev višegodišnji egzil u Nemačkoj. Iz Nemačke se vratio u Sarajevo početkom dvehiljaditih, ali se taj povratak pokazao kao privremen, pa se pesnik u maju 2014. preselio u Novi Sad. I sve to vreme ne nalazeći nigde pravog mira. Sem u poeziji i u jeziku u kome je prepoznavao ne samo osnovno sredstvo nego i poslednju stajnu tačku poezije.

VISOKA CENA ISKUSTVA

Tragički modus i patetična intonacija obeležili su poeziju Stevana Tontića. Ali u toj poeziji, uprkos tom objedinjujućem modusu i jednako integrativnoj intonaciji, lako prepoznajemo dve faze. Jedna je trajala od početka sedamdesetih do početka devedesetih godina, od knjiga Nauka o duši i druge vesele priče (1970), Naše gore vuk (1976), Tajna prepiska (1976), Hulim i posvećujem (1977), do knjiga Crna je mati nedjelja (1983), Prag (1986) i Ring (1987). Huleći i posvećujući, mestimično se približavajući tada uticajnoj poeziji socijalnog verizma, ali nikada ne pristajući sasvim uz nju, već ostajući više vezan za modernistički patos i pesničku ukletost, blizak nemačkoj klasičnoj i modernoj poeziji, Tontić govori o očaju i ništavilu, o praznini i nesigurnosti, o svetu koji klizi iz zgloba, o zebnji koja se intenzivno sluti. Pesnički govor o toj zebnji, koja je gotovo opipljiva u Tontićevim stihovima iako se ne imenuje, ostajući u modernističkim prostorima slutnje i ukletosti, ima i svojstvo magijskog dejstva protiv zla koje samo što se nije objavilo. Pesma Porodično stanje, iz knjige Crna je mati nedjelja, govori tako o svakodnevici jedne porodice nepomućenog zdravlja i spokojstva. To harmonično iskustvo u ovoj pesničkoj viziji zadobija, međutim, dimenziju hibrisa: “Nije li to malo mnogo? // Mislim da bi bilo pošteno da se nešto učini.” O tome šta je potom učinjeno i kako je prekinut mir uz koji se strepi, svedočile su naredne knjige pesama Stevana Tontića.

Drugu fazu Tontićeve poezije obeležavaju knjige kakve su Sarajevski rukopis (1993), Sveto prokleto (2009), Svakodnevni smak svijeta (2013), Hristova luda (2017) i Opsada moga Ja (2021). Tontićeva poezija, koja je pre devedesetih ponekad mogla da deluje pomalo patetično i uzvišeno, kada se srela sa životnom dramom rata i izbeglištva, došla je na pravu i visoku meru. Te pesme su plaćene jednim od najskupljih iskustava za koje zna neki pesnik Tontićeve generacije. Istorija je prostor u kome se objavljuju najstrašnije slutnje. Tako je bilo i u slučaju Tontićeve poezije. Tamne slutnje i senke ukletosti više nisu bile ni neimenovane, ni samo slućene, ni u prostorima apstrakcije i načelnosti, one su dobile jasne istorijske i društvene forme. Pevajući o drami čoveka u oživljenoj istoriji na ničijoj zemlji “u plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji”, kako se kaže u istoimenoj pesmi iz Sarajevskog rukopisa, Tontić kao moderni svedok govori o patniku i izgnaniku, o raščovečenju i poniženju, o slikama i bojama užasa i o raspadu integriteta čovekovog “ja”. Pesma Slike predočava užas rata tako što sve zadobija svoju posebnu boju, od slike zaklanih, pobijenih ili spaljenih ljudi do prizora stida i patnje. U dramatičnim nizovima pesme Groza nabraja se šta je sve u građanskom ratu koji se odvija pred očima pesnika i svedoka razlupano, smrskano i usplahireno, da bi se došlo do tog “ja” koje se neprestano javlja u Tontićevoj poeziji, kao krik i uzvik, kao grcaj i jecaj, kao samo oličenje patnje i nesmirenosti, dubokog bola i žive nemoći. To “ja” Tontićeve poezije uvek je, još od najranijih stihova, uznemireno i neravnodušno, stešnjeno i uzrujano, smrskano i usplahireno, prestravljeno i nesigurno, da bi u njegovoj završnoj pesničkoj knjizi bilo definisano kao opsednuto. Gde je mnogo žive istorije, malo je života. O tom udesu bez milosti svedoče pesnikovi stihovi. I kada su se završili ratovi, i kada se okončalo izbeglištvo, nije bilo smirenja, već je Tontićeva poezija jednako uznemireno svedočila o “svakodnevnom smaku svijeta”. Propast se nije dogodila u nekom određenom trenutku, već se ona iznova obnavlja i obistinjuje, u svakom trenutku osetljivog čoveka živih čula i žive savesti. S tim iskustvom se živi, ali se s tim iskustvom ne miri, već na tom temelju nastaju etički uznemirene pesme ispunjene potresnim sećanjima i vapijućim i zapitanim slikama svakodnevice.

DRAMA PEVANJA I DRAMA MIŠLJENJA

Poslednje dve Stevanove knjige pesama, Hristova luda i Opsada moga Ja, objavljene su u Arhipelagu. Ispostavljajući se kao završni izrazi jedne autentične pesničke avanture, one izražavaju uskomešano i uzdrhtalo osećanje u svetu prepunom opasnosti i nesigurnosti.

Sačinjena od šest obimnih ciklusa, Tontićeva knjiga Hristova luda istražuje prostore egzistencijalnog iskustva, ali i književnih i filozofskih tradicija koje se i same doživljavaju kao deo ličnog iskustva. Hristova luda je knjiga preispitivanja i svođenja računa. Lirski subjekt iznova proživljava i rekonstruiše čitav sopstveni život uviđajući koliko je on ispunjen ličnim i istorijskim udesima, časovima uzleta i časovima pada, najdubljim fascinacijama i saživljavanjem sa činjenicama svakodnevice i, na drugoj strani, sudarom sa nepomerivim realnostima. Obeležene naglašenim egzistencijalnim potencijalom, pesme Stevana Tontića ostaju pesme iskustva. Bez istinski proživljenog i skupo plaćenog iskustva, takvih pesama ne bi bilo.
Otuda knjiga Hristova luda opisuje pun krug: od zrelosti do sećanja na svetlosti i traume detinjstva, od smrti do ljubavi, od dvostruko anatemisanog Spinoze, koji ne samo zbog filozofije nego i zbog anatemisanosti privlači pesnika, do izabranog pesničkog plemstva, od drame pevanja do drame mišljenja, od Hristove lude zatečene u negostoljubivom svetu do nezaštićenog svedoka kao sume iskustva ovih nesmirenih, zapitanih i intenzivno dijaloških stihova.

Dok je svet prepun opasnosti i nesigurnosti, čovek je, čitamo u knjizi Opsada moga Ja, sveden na izdvojeno i opsednuto Ja. To Ja je čitav njegov dostupni svet, sve ono što misli i ono u šta veruje, ono što zna i ono što sluti, ono što ga spasava i ono od čega strepi. Ja su, naravno, i drugi, mnoštveni i sasvim raznoliki, bliski i daleki, srodni i otuđeni. Strah i nemir, koji se gnezde u skoro svakoj Tontićevoj pesmi u knjizi Opsada moga Ja, produbljuju se u pesničkim dijalozima sa smrću. Taj dijalog sada možemo čitati kao testamentaran. Kao što je svet sveden na čovekovo Ja, kroz koje se prelamaju najrazličitija iskustva, stanja i emocije, tako je i ukupno ljudsko vreme svedeno na retke, povlašćene i izuzetne trenutke u kojima se iskupljuje nesmireno i zabrinuto trajanje. Svedočanstvo tih trenutaka jesu ove Tontićeve pesme. Ako prema početku tog sveta vode sećanja, najčešće porodična i autobiografska, od kraja tog sveta svedenog na opsednuto Ja deli još samo čudo ljubavi kao poslednje čudo spasa.

Uzbudljivo dvojstvo u svetu Tontićeve poezije progovara upečatljivim slikama koje izražavaju sveto i prokleto, svakodnevno i vanvremeno, ono što je ljudski dobro i ono što je ljudski zlo. Tako u pesmi Kad budem odlazio, iz knjige Hristova luda, pesnik govori kao da se oprašta od svih i od svega: “Prije no što odem zahvaliću Gospodu/ (Bez obzira na to šta se o njemu po kuloarima priča)/ Što me je izlagao najtežim iskušenjima,/ Neviđenim strahotama, ali i divotama boravka/ Međ ubicama i živim svecima.”