Ako se čitalac zapitao zbog čega se Laš Hartervig, norveški slikar i glavna inspiracija romana Melanholija Juna Fosea, ponaša kao idiot – a njegovo držanje u prvom poglavlju romana teško se može drugačije nazvati – odgovor dobija u drugom poglavlju: zato što Laš Hartervig jeste idiot. Osim toga je i veliki slikar.

MELANHOLIJA 1

Roman započinje s jeseni 1853. godine u Diseldorfu u kojem zatičemo, odmah je jasno, ponešto ekscentričnog norveškog studenta slikarstva Laša Harterviga, da bi se, kako priča bude odmicala, njegova ekscentričnost prelivala u nerazumljivo ponašanje s elementima ludila. Laš je opsesivno zaljubljen u Helene, petnaestogodišnju kći svoje stanodavke. Helene nema ništa protiv njegovog udvaranja sa elementima pipkanja, ali se Lašovim nasrtajima na čast devojke suprotstavljaju njena majka, i naročito ujak. Uhvaćen u uzajamnom istraživanju tela, mladi par biva grubo razdvojen, a Hartervig pod hitno dobija otkaz najma sobe, da bi, odmah potom, očajan, otišao u kafanu ne bi li, bančeći sa kolegama s Akademije, utopio tugu, ali je problem što on nikada nije bio u kafani, a još veći problem je što, budući prilično autističan, ne ume da se ponaša u društvu, te postaje žrtva grubih šala svojih kolega. Dok se sve kovitla oko njega, Laš ostaje usredsređen na Helene, pa čak, usred kafanske buke, čuje kako ga ona doziva, te joj se vraća, što dovodi do novih sukoba s devojčinim starateljima. Prvo poglavlje, dakle, obrađuje tek nekoliko (važnih) sati u životu norveškog slikara.

Drugo poglavlje započinje tri godine kasnije, na Badnji dan 1856. godine, u ludnici u Gaustadu, gde ćemo otpratiti, opet, svega nekoliko sati u životu vidno uzdrmanog slikara. Upravnik klinike doktor Sandberg veruje da je glavni uzrok Lašovim nevoljama to što ovaj masturbira, pa se trudi da ga izleči od tog štetnog običaja. Uprkos tome što oseća krivicu, Hartervig i dalje izdašno masturbira, što ogromni čuvar Hauge uredno prijavljuje upravniku. Zbog toga je doktor prinuđen da slikaru uskrati slikanje, te ga, dok ne prestane da masturbira, degradira u molera. Uprkos sumračnoj atmosferi koja podseća na Let iznad kukavičjeg gnezda Miloša Formana, fino dozirani humor olakšava prolazak kroz ovo poglavlje, a bekstvo koje Laš planira s još nekim zatočenicima propada jer su kolege jednako lude kao i on, pa umesto da se drže dogovorenog plana oni ga gađaju grudvama i vređaju: “Prokleta lenštino, viče neko. Samo idi, idi i obesi se, viče neko drugi. I rastresita grudva me pogađa u vrat. Obesi se! viče neko. I ja idem niz aleju, jer sad mogu da bacaju grudve do mile volje, ja odlazim iz Gaustadskog azila, idem svojoj dragoj Helene i čujem Helgea koji viče da se obesim, to viče Helge, i ja idem niz aleju i sada ću otići iz Gaustadskog azila i biću slikar i neko viče da se obesim i ja idem niz aleju i otići ću iz Gaustadskog azila i slikaću dok tvoja slika ne iščezne” (str. 237). Upravo se u ovoj, završnoj sceni poglavlja, vidi deo Foseove tehnike pisanja.

Na prvi pogled, ona podseća na ponavljanja Tomasa Bernahrda, jer Fose koči radnju tako što isti trenutak ponavlja nekoliko puta, ali funkcija ponavljanja kod Bernharda i kod Fosea nije ista. Bernhard zamrzava scenu kako bi pričao priču između dva zamrzavanja, pa će, recimo, pripovedač iz Gubitnika gotovo čitav roman provesti ulazeći u prostoriju, ali će, dok beskrajno dugo ulazi u sobu, ispričati priču o prijateljstvu s genijalnim Glenom Guldom i nesrećnom pijanistom Verthajmerom koji se, u međuvremenu, obesio. Fose, međutim, neprestano zamrzava sadašnji trenutak, pa čitalac stiče utisak da se vreme zgušnjava, da usporava – kao da gledamo usporeni snimak u kojem se vidi više detalja nego u realnom vremenu, kao da se svaki trenutak razlistava u sebi samom – te Hartervegovo kretanje počinje da liči na slavnu sliku Marsela Dišana Akt silazi niz stepenice. U čudnoj Dišanovoj mešavini kubističke i futurističke tehnike vidimo fragmentirano kretanje oblika koji se spušta niz stepenice, pokreti se stapaju jedni s drugima i, dodajući nove obrise aktu, brišu granicu tela, te se osoba na slici – ako je to osoba – rasteže u vremenu i prostoru: vidimo je u prethodnih nekoliko trenutaka, ali je vidimo i u sadašnjosti koja je, opet, podeljena u sebi samoj, akt se kreće, ali istovremeno i ne kreće jer zaustavljen je u prostoru slike. Tako je i s Foseovim pisanjem, te će junaku za razdaljinu koja se u realnom vremenu prelazi za nekoliko minuta biti potrebne desetine stranica jer se on, načinivši korak, vraća na prethodni, ili je za puko obaveštenje koje se da izraziti u jednoj prostoproširenoj rečenici potrebno mnogo više prostora nego da se ta rečenica naprosto izgovori ili napiše: “… ja sam slikar, hoću da slikam, a ne da krečim plafone i zidove u Gaustadskom azilu, ja sam slikar, ali ne daju mi da slikam pa neću slikati, ne u Gaustadskom azilu, jer sad treba da ozdravim, zato sam u Gaustadskom azilu, a ne da bih slikao, ja sam u Gaustadskom azilu zato što treba da ozdravim, a ne da bih slikao. Ali hoću da slikam. Ja sam slikar i hoću da slikam. Ništa drugo neću da radim osim da slikam” (str. 199). Svako zaustavljanje vremena i kretanja vraća nas korak unazad, ali u svakom vraćanju, u svakoj tvrdnji koja ponavlja rečeno (“ja sam slikar”) idemo i korak unapred jer taj spor volje sa samom sobom, uz nestabilni um, ne prestaje ni u jednom trenutku (“treba da ozdravim”). Zbog toga nema psihologije kod Fosea već samo igra volje u glavama junaka. Volja je, međutim, krajnje neobična sposobnost naše duše jer ume, primetio je još stari Sveti Avgustin, u istom trenutku, u istom odsečku vremena, da kaže i da i ne, hoću (da jedem jer sam gladan) i neću (da jedem jer sam debeo). Zbog toga će Hartervegova Helene u jednom trenutku biti božanstvo, a odmah potom kurva koja dopušta da je ujak neprilično dira. U takvim dilemama prestaje da bude važno da li se sve to događa samo u ludoj Hartervegovoj glavi ili je, recimo, odvratni ujak zaista sklon tome da dira svoju maloletnu nećaku, a ritam Foseove rečenice nastavlja da nas goni stazama slikarevog ludila i njegovih opsesija ne dopuštajući nam da se odvojimo od teksta.

Upravo zbog te dinamične jednoličnosti ostaćemo zatečeni trećim poglavljem koje nas, vrlo neočekivano, prebacuje u devedeste godine XX veka, u savremeni Oslo i u epizodu o potomku Laša Hartervega, osrednjem piscu Vidmeu koji će, u napadu usamljenosti, teskobe i neke vrste očaja, po hladnom remenu i teškom pljusku, potražiti pomoć od lokalnog paroha, ali umesto paroha u parohovoj kući zatiče parohicu, umesto, dakle, s matorim i mudrim sveštenikom (jer sveštenici moraju biti matori i mudri), s kojim je poželeo da podeli tugu, zatiče mladu sveštenicu propetih grudi i slobodnih nazora, koja će ga, usred noći, pozvati na čašu vina. Čitalac će morati sam da otkrije kako će se završiti ta noć, ali upravo u toj priči postaje razumljivo otkud naslov Melanholija. Jer, recimo još toliko, melanholija nije naprosto utučenost, nije tek potištenost, već razgovor duše sa samom sobom.

MELANHOLIJA 2

Napisao je Fose najpre Melanholiju 1 1995. godine, a potom, iduće godine, objavio i Melanholiju 2, da bi se danas ta dva romana redovno objavljivala u jednoj svesci. Drugi deo Melanholije, dakle, opisuje poslednjih nekoliko sati u životu rođene sestre slikara Laša Hartervega. Dok se starica sa svežom ribom u rukama s mukom penje strmim putem do svoje skromne kuće i prolazi kraj kuće drugog brata, dobija obaveštenje da je brat na samrti, ali odbija poziv da svrati jer mora u klozet. Dok s naporom pokušava da obavi najelementarnije radnje, sećanje je neprestano vraća u detinjstvo i mladost, u vreme provedeno s divljim Lašom, njegovom mračnom prirodom i strašnim slikarskim talentom, te se u istom vremenu odvijaju dve priče, ili, obratno, u istoj se priči odvijaju dva vremena. Fose ne odustaje od zgušnjavanja vremena, te svaki korak stare žene postaje još mukotrpniji u ponavljanjima koja nas uvek iznova vraćaju na bol u nogama ili dilemu da li se uneredila, ili, može biti, ipak nije. Na kraju će, dok ona žuri do poljskog vecea, mačka da joj pojede ribu, pa će morati još jednom da se spusti do mora kako bi pribavila svežu lovinu i, možda, seti da joj je drugi brat na samrti.

Bez i najmanje želje da čitaocu olakša čitanje, Foseovo je pripovedanje moćno, usredsređeno, privlačno uprkos svim mračnim tonovima, jer težina života koji se opisuje, njegova umrtvljujuća jednoličnost – jer reč je o siromašnim ljudima koji i više nego skromno žive na morskoj obali – preobražava se u jezičku avanturu i priču o strasti kojoj ništa, čak ni ludilo, ne može da stane na put. Melanholija je, šta reći – veličanstven roman.

DVA SVETA

Za razliku od Melanholije koja, u lepom izdanju “Bluma”, zaprema 366 stranica, u romanu Jutro i veče iz 2012. godine (u jednako lepom izdanju “Trećeg trga” koji sve češće objavljuje kvalitetne prozne tekstove), Fose na nepunih devedeset stranica svoju tehniku zgušnjavanja i razvlačenja vremena dovodi do savršenstva. Priča se (ponovo) odvija na norveškoj obali, tu su (ponovo) more i siromašni ribari, ali (ponovo) i neke važne žene, (ponovo) se smenjuju vremenski planovi i (ponovo) Fose koči svoju rečenicu kako bi slike sustigle jedna drugu i stopile se u jedan tok, ali ovaj mali roman u dva vrlo nejednaka poglavlja donosi i značajne novine u Foseovoj tehnici pisanja. U prvom poglavlju prisustvujemo Johanesovom dolasku na svet, a taj događaj, svoj muci i neizvesnosti uprkos, obasjan je jezikom koji se koleba između poezije i proze. Isti taj jezik u drugom, znatno većem poglavlju, menja paletu i drugačijim, nešto tamnijim tonovima boji Johanesovu starost, pri čemu se stari ribar, svikao na svoju jutarnju rutinu – parče tvrdog hleba sa kozjim sirom, kafa, cigareta (u ovakvim se scenama vidi u kojoj meri je Fose uticao na Knausgora) – čudi lakoći kojom mu počinju inače turobni dani. Obodren tim neobičnim prilivom energije, obaviće nekoliko poslova za koje mu je, inače, potrebno mnogo više vremena, a onda kreće da se nađe s prijateljima. Nezgodno je, međutim, što su mu prijatelji kod kojih je krenuo, u međuvremenu, pomrli. Tu negde otvara se prolaz koji spaja dva nespojiva sveta.

Ovaj neveliki Foseov roman izlet je u svojevrsni nordijski magični realizam (kao daleka asocijacija ukazuje se Pedro Paramo Huana Rulfa), koji – dodajmo to na kraju, premda nikako ne i na poslednjem mestu (naprotiv) – svoju sugestivnost, uzbudljivost, svoju (zašto da ne) neodoljivost, osim piščevog majstorstva duguje i briljantnom prevodu Radoša Kosovića.