Strah je koristan.  "Neću u svom čamcu čoveka koji se ne boji“, kaže Starbak, jedan od junaka Hermana Melvila u romanu "Mobi Dik“. Lov na kita je opasan, ali mora da se obavi. Ljudi u čamcu nemaju izbor.

Nemaju ga ni građani Srbije. Melvilovi kitolovaci moraju  da se suoče sa ulješurom koja simbolizuje vanvremensko zlo; građani Srbije treba da pogledaju u oči kulturi straha koja vlada. Ukratko – da počnu da govore ono što misle, da glasaju za koga žele, da ne zatvaraju oči pred nepravdom, da ne okreću leđa žrtvi.

Da li treba da se plaše? Treba.  Opasna je ta rabota u današnjoj Srbiji. Ali ukoliko žele da žive dostojanstveno, ukoliko ne bi da sklanjaju pogled pred sopstvenom decom, a i pred sobom – jer svako od nas, beše, vodi neki unutarnji razgovor –, sa tim strahovima moraju da se uhvate u koštac.

Saramagova junakinja sa crnim naočarima će, u epidemiji obnevidelosti, reći nešto poput – strah može da izazove slepilo (…) bili smo već slepi kada smo oslepeli, strah nas je zaglavio u slepilu, on će nas slepim i ostaviti.

Pre nekoliko dana, zatekla sam se u Berlinu, razgovarajući se Episkopom diseldorfskom i nemačkim Grigorijem, te ga zamolila da za čitaoce portala "Vremena“ da svoj recept protiv straha.

"U poslednje vreme sam slušao razmišljanja o životu Majka Tajsona, koja su mi se veoma dopala. On kaže da nije normalno da čovek ne oseća strah, strah je prirodna pojava, on nas nečemu uči i upozorava nas na opasnosti. Ali strah mora biti pod našom kontrolom, jer ako to nije slučaj, on će nas porobiti i osvojiti. Postaćemo njegove sluge. Hrabrost se upravo i manifestuje probijanjem kroz sumnju i strah.

Hrabrost mora da obuhvati strah, a ona opet treba da bude obuhvaćena verom. Ne mislim sada isključivo na veru u Boga, već veru da ćeš uspeti, da ćeš dosegnuti svoj cilj – koji je Dobro.

Po prirodi svoje službe pozvan sam da ljude stalno hrabrim i u nešto uveravam. Uveravam ih da žive, da je moguće i da se može.

Kako možeš da ustaneš ujutru, da ideš nekuda, a da pritom nemaš u sebi hrabrosti i da nemaš cilj koji će, upravo zato što je dobar cilj, poraziti strah.“

Međutim, ima onih kojima strah odgovara, političara koji njime trguju i zahvaljujući njemu vladaju. Raspiruju ga, praveći unutrašnje i spoljnje neprijatelje, opisujući apokaliptične scenarije samo ako oni ne budu na vrhu.

Kada je reč o takvima, vladika Grigorije dodaje:

"Svako ko vlada pomoću straha služi đavolu, a ko je za slobodu sa odgovornošću, taj služi Bogu. Meni je vladika Atanasije govorio – ‘Đavo je obični dripac’. Ukoliko nasednemo na njegove reči, mi ćemo se onda obresti u tami. Ali ako ga ignorišemo, ako se ne bavimo predlozima i strahovima koje nam on nameće, mi ćemo ga tako pobediti.“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com