Već duže vreme se raspravlja o tome zašto i koliko su značajni beogradski izbori, tačnije izbori za Skupštinu Grada Beograda. U nekim drugim okolnostima, na ovo pitanje bi bilo lako odgovoriti, s obzirom da se radi o najvećem i glavnom gradu Republike Srbije, administrativnom, društvenom i privrednom centru koji ostvaruje više od četrdeset procenata BDP-a Srbije i na čijem širem području živi oko četvrtine njenog stanovništva. Pošto uvek postoji neko ipak ili ali, postoji i ovde. Okolnosti, očekivanja i različite političke strategije daju dodatnu vrednost ovim izborima. Ulog koji se stavlja na njih podignut je neproporcionalno visoko, on prevazilazi uobičajene uloge vezane za izbore za Skupštinu Grada.

Dodatna vrednost ovim izborima pripisuje se jer u Beogradu imamo veću šansu nego u ostatku Srbije da pobedimo kriminalnu vlast i da će to biti početak kraja režima koji Srbiju vodi u propast. Osim toga, pobeda u Beogradu može da demokratizuje i konsoliduje političku scenu u celoj Srbiji, jer će različitim opozicionim akterima dati prostor i resurse da se predstave i deluju i da sledeći, opet vanredni, izbori budu održani u politički normalnijoj atmosferi. Primeri Istanbula i Budimpešte se uzimaju kao modeli. Osnovanost ovakvih očekivanja možemo procenjivati nakon izbora u Mađarskoj koji se održavaju istog dana kao i izbori u Srbiji, a u Turskoj u junu sledeće godine.

I LOKALNA PITANJA SU IDEOLOŠKA

Beogradski izbori su, na ovaj način, stavljeni u prve redove fronta za odbranu demokratije u Srbiji. Oni su i beogradski i nacionalni jer i jedne i druge teme su značajne i za njihov rezultat i za političke posledice ishoda. Kakve će posledice biti drugo je pitanje, ali da mogu biti velike jeste tačno. Tačno je i da će ovi izbori imati velike posledice za demokratizaciju Srbije i političko okruženje u celini. Ipak, nije jedino, mada jeste najvažnije, pitanje da li i kako srušiti ovaj režim, nego je veoma važno i pitanje kakvu demokratiju i kakvo političko okruženje možemo dobiti pobedom ili porazom u Beogradu, jer se, i u slučaju pobede, može dogoditi da nam još mnogo vremena, života i energije odnesu neke nove borbe za demokratiju, pravdu i dobar život za sve. Tu lekciju smo naučili pre dvadesetak godina.

Kada sam pre sedam, osam godina počeo da podržavam i navijam za tada novi pokret Ne davimo Beograd, to nije bilo samo zato što je to bilo nešto novo i osvežavajuće na političkoj sceni, nego zato što su videli nešto što je očigledno a što se lako previđa, i što je u narednim godinama preraslo u program i širi pokret. To je ideja da se lokalna i nacionalna pitanja ne mogu razdvajati i da dominacija nacionalnih pitanja nad lokalnim razoružava demokratiju i stavlja na raspolaganje profesionalnim političarima i partijskim štabovima. Institucije i procedure su slaba brana uzurpaciji celokupnog društvenog i političkog života od strane dovoljno agresivne i dovoljno beskrupulozne većine, što nam je postojeći režim ubedljivo demonstrirao. Jasno je onda kakvi su izgledi za demokratiju i dobar život, makar u Srbiji.

Zbog ovoga bi važnosti beogradskih izbora dodao još jednu dimenziju i još uvećao cenu. Pobeda na izborima jeste šansa za demokratizaciju Srbije, na sličan način, ali u većoj meri i sa nesamerljivo većim posledicama, kao što bi bila pobeda u Boru, Kuli ili Lučanima. Lokalna politika ne odnosi se samo na komunalna pitanja, ona je ravnopravni teren za demokratiju na kome građani mogu odlučivati o velikom broju pitanja važnih za njihov život na način koji je najpogodniji za njih. Izbori u Beogradu, dakle, imaju važnu ideološku dimenziju. Oni se odnose na naš stav prema demokratiji, životnoj sredini, uređenju države, divljim nejednakostima, ekonomiji, dostupnosti zdravstvene zaštite, kvalitetu obrazovanja itd. Odnose se na gotovo sva pitanja koja su važna za svakodnevni život a o kojima se odlučuje na nekom drugom mestu, daleko od građana.

Insistiranje na tome da lokalna pitanja nisu ideološka pitanja (jer zakon o lokalnog samoupravi tako kaže i ne možemo ga menjati dok ne dođemo na vlast) pretpostavlja da je sve u redu sa do sada viđenim prakasama i politikama, samo ih sada sprovode loši ljudi. Pitanje centralizacije u kombinaciji sa postojećim izbornim zakonom ozbiljno urušavaju demokratiju u Srbiji, urušavaju lokalne samouprave i daju ogromnu moć centralnim partijskim štabovima i ovaj okvir se mora promeniti. Zbog toga se ovaj zakonski okvir mora menjati, ali pre nego što se on promeni, izbori mogu biti način da pobede politike i programi koji hoće da menjaju ove prakse, a u mnogim slučajevima je to moguće i unutar ovakvog zakonskog okvira i uprkos njemu. Ne mora se čekati promena zakonskog ovira ili zakonski podsticaji da bi sprovodili politike koje smatramo dobrim i ispravnim. Grad Beograd ima dovoljno resursa i ovlašćenja da sprovodi nove i drugačije politike kako bi rešavao makar deo problema na drugačiji način. Za to postoji dovoljno prostora unutar postojećih ovlašćenja.

Pomenuću neka pitanja. Pitanje je da li ćemo nastaviti sa besomučnim privatizacijama javnih resursa i javnih prostora, da li ćemo menjati praksu privatno-javnih partnerstava koja privatizuju dobit a socijalizuju dugove, da li ćemo štititi prava radnika, makar onih zaposlenih u gradskim službama i preduzećima, da li ćemo vazduh i vodu tretirati kao javna dobra ili ih ugrožavati zbog privatnih interesa, da li ćemo imati više zelenih površina ili ćemo i dalje izdavati dozvole za stambeno poslovne zgrade i komplekse. Da ne nabrajam dalje, lista je dugačka, a svaka od promena je moguća i unutar postojećih zakona.

ALTERNATIVA POSTOJI

Naravno, niko nije naivan da poveruje da je to moguće pod ovakvom vlašću, sa ovakvim zakonima i sa ovakvim institucijama. Sistemske promene nisu moguće samo na lokalnom nivou. Niko ne treba da zatvara oči pred činjenicama da su najvažnije poluge moći u rukama vlade, da je ona spremna da ih zloupotrebljava i da je za bilo kakve temeljnije promene potrebno srušiti vlast na izborima. Pitanje načina rušenja vlasti na izborima jeste strateško pitanje, ali se može ispostaviti kao ozbiljna strateška greška ukoliko pretpostavimo da je to samo strateško pitanje. Ono što ne smemo da zaboravimo jeste da se ova utakmica mora odigrati na više paralelnih, podjednako važnih frontova i da se ne može rešenje svih problema svoditi na promenu vlasti. Jedno pitanje ne sme prekriti sva druga, zbog čega je, uostalom, vlast i raspisala sve izbore istoga dana, da se ne bi čuli različiti glasovi ljudi nezadovoljnih iz različitih razloga. Zbog toga je, osim što je opasna, bila besmislena ideja da se unutar opozicije dobrovoljno i privremeno suspenduje pluralizam i da se razlike ostave za neke nove, slobodne i poštene izbore. Važno je da što veći broj ljudi izađe, glasa i da svoje mišljenje, pretpostavka za to je postojanje različitih opcija i na nacionalnom i na lokalnom nivou.

Izbori u Beogradu, u ovom pogledu, zaista jesu velika šansa i ne smeju se posmatrati samo instrumentalno kao šansa da učinimo korak u pravcu smene loše vlasti. Oni su i šansa da napravimo korak u drugačijem pravcu. Taj pravac nije pravac u neizvesnost, nego pravac u kome se kreću progresivne stranke i pokreti širom sveta duže vreme. On uključuje brigu o životnoj sredini, smanjenje nejednakosti, brigu o sugrađanima u nepovoljnom položaju, solidarnost umesto stalnog nadmetanja tamo gde mu nije mesto, decentralizaciju i jačanje lokalne demokratije. Postojeći model je dotakao krajnje granice u mnogim oblastima i preti raznim, prirodnim i društvenim, katastrofama. Argument o bezalternativnosti, kako ga je brazilski mislilac Roberto Mangabeira Unger nazvao, ne pije vodu već duže vreme. Uostalom, mnoge od ovih promena nisu ni stvar dobre volje, nego ih nameću izazovi života u savremenim društvima i to nisu samo naši problemi. Oklevanje da se suočimo sa njima može imati dugoročne posledice po zdravlje, stabilnost, pa i samo preživljavanje.