Na sceni za stolom sede glumci Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Milica Filić, Danijela Ivanović i Aleksandar Aleksić, i čitaju novinske članke o nestancima i samoubistvima mladih, a zatim će iz ličnog iskustva govoriti o samoubistvima mladih pokrećući niz tema, pitajući se kako do toga dolazi, koji su razlozi, da li su oni isti kao kod odraslih, koliko okruženje utiče na odluku, koliko razloge treba tražiti u porodici mladog čoveka koji je počinio samoubistvo, ima li prevencije, koliko je ta tema tabu i nešto što se uvek dešava drugom, kako žive oni koji ostaju i kako se bore sa krivicom koju uglavnom nose…

Na sceni će se pojavljivati fotografije mladih ljudi, pomislićete kako svi oni mogu biti žrtve suicida. Slike se pojavljuju postepeno, kako se priča otvara, i stvaraju posebnu vrstu uznemirenja jer deca koja oduzimaju sebi život dobijaju lica (fotografije koje vidimo nisu zaista lica dece koja su stradala, nego fotografije mahom rediteljevih prijatelja koji su pristali da njihovi portreti budu deo predstave).

Tekst se najvećim delom razvijao induktivno u toku stvaranja predstave, kroz improvizacije, a delom i korišćenje dokumentarne građe.

Ući će se u rekonstrukciju suicida jednog adolescenta: to je priča sa najviše detalja do koje autori predstave dolaze u procesu istraživanja, imaju svedočenja roditelja i sestre, kao i policijske izveštaje. Rekonstruiše se dan kada roditelji shvate da im sin nije u stanu a trebalo bi da se sprema za školu, pa će prvo bez panike, a zatim u strahu otići do stana mladićeve devojke, kucati na vrata, lupati, provaliti i zateći ga obešenog.

Patrik Lazić (režija, svetlo, izbor muzike) istražuje kakva je porodica mogla da bude, variraće scenarije: rigidnog oca, majke žrtve ili porodice koja naizgled deluje skladno – ništa, reći će porodica, nije ukazivalo da će se nesreća dogoditi… Jedino se sestra seća da su zajedno pevali pesmu koja, kako shvata nakon nesreće, sluti šta će se dogoditi.

Scena dolaska do stana mladićeve devojke, lupanja na vrata i provaljivanja ponoviće se nekoliko puta u ritmu koji se ubrzava sve više dok u panici i histeriji ne dosegne vrhunac, stvara osećanje da ste usred oluje, u prostoru koji donosi tragediju, u prostoru boli od koje čovek jedino može da zanemi zadugo. Muzika potcrtava slutnju i strahotu gubitka. Funkcija svetla je da istakne jasnost forme predstave.

Kaleidoskopska dramaturška struktura predstave (Milena Depolo) i režija Patrika Lazića delikatno naglašavaju fokus predstave kroz formu, ističući u prvi plan tabu samoubistva u “čovekoljubivoj” kulturi, hrabreći nas da otvorimo Pandorinu kutiju i pokrenemo dijalog. Kostim Milice Grbić Komazec govori da sve može svakom da se desi, da tragedija nije ono što se uvek dešava nekom drugom. Krivica i nemoć koju osećaju oni koji ostaju ne objašnjava ništa. Prirodnost igre ansambla glumaca navodi nas da napustimo strah od tabua i otvoreno pokrenemo pitanje nužnosti prevencije.

AUTSAJDERI I SREDNJOKLASNI LUKSUZ

U središtu komada Dečko iz poslednje klupe nalaze se likovi profesora književnosti Hermana i njegovog učenika Klaudija, veoma talentovanog za pisanje.

Klaudio privlači profesorovu pažnju sastavom u kojem govori o drugu iz razreda Rafi. Sastav završava tako što najavljuje nastavak.

Profesor je u krizi srednjih godina, a i u bračnoj krizi, supruga Huana ostaje bez posla u galeriji.

Rafa, učenik o kojem Klaudio piše, dečko je iz više srednje klase, dok je Klaudio autsajder. On želi da uđe u Rafin svet, koji ga zanima, ali ga pomalo i prezire. Klaudio će sastave pisati kao priču u nastavcima. U profesoru rastu uzbuđenje i interesovanje probuđeno talentom koji je prepoznao kod dečaka, pa će ući u neku vrstu pakta sa njim. Podržaće Klaudiove namere, koje se mogu smatrati svojevrsnim prelaskom socijalno prihvatljivih granica.

Majorga piše komad kao suptilnu kritiku društva i vremena kojem pripada. Rafinu porodicu napustiće Elijana, kućna pomoćnica, jer ju je Rafina majka Ester optužila da joj je ukrala jaknu (Elijana je uzela jaknu iz kese sa stvarima koje je trebalo odneti u Crveni krst). Ester će zatim silno žaliti zbog toga…

Dramaturškinja Aleksandra Jovanović obrađuje komad u više ravni, suptilno razdvaja svetove koje gledamo na sceni – Klaudiov, Rafin, profesorov – a koji neminovno “ulaze” jedan u drugi. Klaudio je i protagonist i narator koji nam lično priča priču, a ubedljivo ga igra Nikola Mijatović. Igra ansambla (Daniel Kovačević, Sanja Radišić, Dejan Karlečik, Milan Kolak, Nataša Ilin) složna je i potpuno u službi priče.

Rediteljka će granicu između scene i publike učiniti elastičnom, predstava se delom igra u publici a delom i u loži koja je tik uz scenu, podsetiće nas na naše granice, na to koliko su krute ili elastične i koliko lako, poput profesora, podržavamo stvari koje donose uzbuđenje, nalazimo izgovor da ih podržimo, ali zapravo prelazimo etičke granice. Naposletku, Klaudio je inteligentan, manipulativan i talentovan autsajder, takvi uz saradnju sa dobrim autoritetom neizostavno imaju šansu da promene perspektive.

Kostim (Blagovesta Vasileva), scenografija (Mina Miladinović) i muzika (Ana Krstajić) naglašavaju kontekst sveta “dečka iz poslednje klupe” – likovno je to svet koji u svakom od planova sadrži dozu elegancije, estetike. Ravni svesti se ne razdvajaju grubo, naznačene su kroz senzualnost: Klaudiov doživljaj sveta je izražen mladošću, talentom i privlačnom drskošću, Rafin univerzum i svetonazor njegove porodice predstavljen je obiljem srednjoklasnog luksuza koji teži buržujskom idealu. Stvarnost profesora i njegove supruge odiše intelektualnom atmosferom. Muzika Ane Krstajić gradi tempo izvođenja predstave i punktuiranjem naglašava događaje u predstavi. Svetlo (Aleksandar Brustul, dekorateri Siniša Markov i Bogdan Boškov) će na vrlo sofisticiran način naglasiti ono što vidimo. Kostim diskretno govori o godinama junaka, kao i tome kako oni sebe doživljavaju.

Celokupna igra ansambla dočarava atmosferu uzbuđenja: viri se kroz tuđe ključaonice, zavode gospođe u godinama, svet je to u kojem ima nečeg od Apdajka i Ozona. Podsetiće vas da su iskušenja često ono zbog čega se čovek oseti živim.