Analiza

Oružje apokalipse: Interkontinentalne rakete sa nukleranom bojevom glavom

Foto: Wikimedia

28. 2. 2022. / 15.14

Rat u Ukrajini: Zveckanje apokalipsom

U nedelju, 27. Februara popodne, predsednik Rusije Vladimir Putin stavio je nuklearnu komandu Ruske federacije u „stanje pripravnosti“ i podigao „snage za odvraćanje“ u režim "боевого дежурства“, odnosno borbene gotovosti. U skladu sa "doktrinom osiguranog uzajamnog uništenja" i oružane snage SAD su proporcionalno podigle svoju borbenu gotovost. Neobično je da Rusija sa svojih 6257 nuklearnih bombi uopšte ima potrebu da ističe čime raspolaže, baš kao što je zbunjujuće da Zapad to do te mere ignoriše. U nekom paklenom raspletu, takvo odsustvo razumevanja moglo bi da dovede i do kakve praktične demonstracije

Američko Ministarstvo odbrane medijima je škrto saopštilo da američki zvaničnici "nemaju razloga da sumnjaju u ispravnost izveštaja da je Vladimir Putin podigao borbenu gotovost snaga za nuklearno odvraćanje na "visok nivo“. U skladu sa srži koncepta uzajamnog odvraćanja nuklearnih sila (poznatog kao doktrina osiguranog uzajamnog uništenja, skr. MAD), kada jedna od njih načini korak ka lansiranju svog nuklearnog arsenala, druga je neizostavno mora pratiti u tome (inače bi mogla biti uništena). To znači da su, nakon ruske najave i oružane snage Sjedinjenih Američkih Država proporcionalno podigle svoju borbenu gotovost (skr. DEFCON).

Prema procenama platforme DefconLevel koja je globalno citirana, iz ovih razloga je istog dana DEFCON dostigao nivo 2, što se dogodilo tek treći put u istoriji. Dan kasnije, ova procena je smanjena na nivo 3, a koliko je i ovaj nivo borbene gotovosti visok govori da je 11. septembra 2001. američka vosjka bila na nivou pripravnosti DEFCON 3. Američka DEFCON skala se kreće od 5 do 1, gde je 5 normalno stanje, a na 1 je nuklearni rat neizbežan. DEFCON 2 znači da je "nuklearni rat blizu".

Svetski nuklearni arsenal

Prvi put je nivo DEFCON 2 proglašen 24. oktobra 1962. godine,u jeku Kubanske krize, kada je Sovjetski Savez naoružao Kubu nuklearnim bojevim glavama, što će tadašnji hladni rat dovesti do usijanja, a svet u stanje nuklearne paranoje. Sledeći put je na nivou 2 DEFCON bio 15. januara 1991, kada je uoči operacije Pustinjska oluja u Iraku združeni generalštab smatrao da je potrebno za tu akciju imati pripravnost svih rodova vojske. DEFCON 3 se takođe retko poteže, a pored 11. septembra zabeležen je samo još dva puta.

U protekle tri decenije ovi brojevi nisu igrali značajnu ulogu, ali bi sa novim hladnoratovskim okolnostima  ponovo mogle postati svakodnevica, poput broja zaraženih Kovidom. Naime, prema podacima Asocijacije za kontrolu oružja (ACA), od 13.080 nuklearnih bojevih glava na svetu više od 90 odsto pripada dvema najvećim nuklearnim silama – SAD i Ruskoj federaciji. Preostale nuklearne sile, njih 7, imaju sve zajedno manje od 1300 bojevih glava. Ukupan broj nuklearnih oružja je danas bar pet puta manji nego početkom osamdesetih godina, a smanjio se zahvaljujući NPT sporazumu protiv širenja nuklearnog arsenala i sedam sukcesivnih sporazuma o njegovom smanjenju koje su dve supersile potpisale. Poslednji, “Novi START” sporazum, još uvek je na snazi i ograničava broj nuklearnih bojevih glava koje mogu biti strateški raspoređene na 1550.

Trident II: Lansiranje sa atomske podmornice / Foto: Wikimedia

 

U skladu sa tom regulativom, a prema podacima iz novembra 2021. godine, Ruska federacija trenutno poseduje najviše nuklearnih bojevih glava na svetu, čak 6257. Od toga je po sporazumu 1760 “penzionisano” i na čekanju za dekomisiju, 4497 se čuva u strateškoj rezervi, a 1458 je strateški raspoređeno. Na drugoj strani, SAD imaju 5550 nuklearnih bojevih glava, od čega je za dekomisiju viđeno 1800, u rezervi je 3750, a strateški je raspoređeno 1389.

Govor sile

Niko normalan ne očekuje da trenutno opšte prepucavanje zaista može da dovede do "nuklearne razmene“ apokaliptičnih arsenala. Zato se u većini analiza trenutno zveckanje nuklearnim oružjem objašnjava željom ruskog predsednika da poveća ulog u Ukrajini, da osnaži pregovaračku poziciju Rusije i istovremeno utiče na efekte sankcija. Pojedini analitičari smatraju i da Putin tako želi da sebi podigne cenu koja je okrnjena započetim ratom.

Međutim, ne treba zaboraviti da je Rusija predugo nuklearna sila da ne bi razumela šta to znači. Uvođenje bombe u sobu nije argument u pregovorima, već njihov zaključak. Nuklearna diplomatija se suštinski razlikuje od konvencionalnog međunarodnog dijaloga. Sa jedne strane to je govor sile kojoj nema presedana, a sa druge, on se isključivo odnosi na silu – ako vas u pogledu bezbednosti svi moraju shvatiti smrtno ozbiljno, nuklearni status retko donosi neke praktične ili ekonomske koristi državama. Da je drugačije, Indija i Pakistan bi imale daleko više ekonomske koristi od svojih bombi, da se govorimo o Severnoj Koreji.

Nuklearne sile ne moraju druge da podsećaju šta imaju, onako kako to moraju da čine mali igrači na međunarodnoj sceni. Neobično je da Ruska federacija uopšte ima tu vrstu potrebe sa svojih 6257 nuklearnih bombi, jednako kao što je zbunjujuće da ih Zapad u tolikoj meri ignoriše. U paklenom raspletu, takvo odsustvo razumevanja moglo bi dovesti i do kakve praktične demonstracije, što je događaj posle koga ne bilo povratka. Svet je zato ušao u onu fazu nestabilnosti kad je najpotrebnije da se pronađe izlaz.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu