Tišina je prekrila Srbiju od trenutka kada je u četvrtak 24. februara rat u Ukrajini počeo napadom Rusije iz vazduha, sa kopna i mora. Dok je čitav svet pokušavao da razume razmere i značaj ruskog napada na Ukrajinu, Srbija je “snim mrtvijem spavala”.

Niti se oglašavala država, niti intelektualci (osim nekoliko njih u “mrziteljskim medijima”), niti se čuo glas nevladinog sektora. Grupa organizacija objavila je u utorak poziv da se nasilje i rat okončaju i da Rusija prekine napad. Najglasniji su mediji pod kontrolom Vlade u Beogradu, koji se svim silama trude da nam rat pokažu kao sukob dve maltene jednake strane, kao sukob mišljenja u kome smo kibiceri koji stoje sa strane i vagaju čiji su argumenti jači.

Tabloidna proruska histerija koja je prethodila zvaničnom stavu Beograda pucala je iz sve snage na emocije ljudi objašnjavajući nam da nisu žrtve oni koji su napadnuti nego oni koji napadaju, jer su bili primorani da napadnu zbog toga što su i sami bili napadnuti, samo ranije. Takođe, uveden je argument zaštite međunarodnog prava i načina na koje je to pravo prekršeno: u isto vreme nam se govori da Srbija brani principe međunarodnog prava, ali i da međunarodno pravo ne postoji jer su ga ubile SAD i Zapad, najpre rasturanjem SFR Jugoslavije, a docnije i bombardovanjem SR Jugoslavije.

Medijski haos širi se Srbijom u maniru najboljih propagandnih nastupa: mi smo za ovo, ali i nismo za to jer toga nema. Mi smo za pravo ako pravo postoji, i tada pozivamo sve da to pravo poštuju, ali ako znamo da prava nema jer su ga ubili Amerika i Zapad, onda nemamo o čemu da govorimo i nemamo šta da štitimo ili osuđujemo.

Ovakva medijska strategija i spinovanje prethodili su konačnom oglašavanju srpskih vlasti u petak popodne, na kraju radnog vremena. Dokument koji predstavlja zvaničan stav Srbije čitao je predsednik Republike Aleksandar Vučić pošto se vratio sa otvaranja fabrike majoneza u Surčinu kraj Beograda.

Stav Beograda, višeznačan, odmeren preko svake mere i izbalansiran na način da svi pohvale, ali da niko ne bude zadovoljan osim ruske strane, postavio je Srbiju iznova pred vododelnicu u novom velikom sukobu u Evropi: da li će umeti da izabere stranu ili će “se sakriti pod kamen”, kako je to slikovito opisivao Vučić.

Taj stav je trebalo da prati i stav o rezoluciji u Generalnoj skupštini UN-a koja je zasedala ove nedelje i koja je u sredu, dan nakon pisanja ovog teksta, glasala o toj rezoluciji u kojoj se osuđuje napad Rusije na Ukrajinu. Šta je odluka Srbije, da li da podrži ili ne tu rezoluciju, ili da se “pravi mrtva” i ne učestvuje u glasanju, u utorak popodne nije bilo poznato. Očekivalo se da Srbija podrži taj papir i direktnu osudu napada ako u njemu nema obavezujućeg dela koji bi se ticao uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji.

ZA TRI DANA 30 GODINA

Uporedo sa izveštajima sa novog fronta na istoku Evrope, građani Srbije su sa nestrpljenjem čekali da čuju šta će Srbija da odluči. Dok je za sve njene susede, kao i sve države Evrope izuzev Belorusije, sve bilo jasno od prvog trenutka, Srbija je oklevala i dva dana sastavljala dokument koji je građanima u javnom prenosu saopštio predsednik Republike 25. februara.

Vučićevo oklevanje da donese odluku je odlika njegovog načina upravljanja. On uvek čeka da svi izađu sa svojim stavovima, da se svi “pokažu” i istaknu, pa će on, na kraju, da kaže šta misli i šta je, u ovom slučaju, stav i politika Republike Srbije. Vučić je uspeo da Srbiju sačuva od mogućih reperkusija u procesu pristupanja Evropskoj uniji u trenutku kada je Rusija 2014. godine anektirala Krim, i podrži stvaranje dve autonomne oblasti na istoku zemlje, Donbas i Luganjsk.

Tada su Rusiji uvedene sankcije, Srbija se provukla i držala se dosledno poslednjih osam godina. Sada je, međutim, ruski vojni napad na Ukrajinu promenio sve i nema mnogo mesta za kalkulacije. Ako je Zapad od 2014. godine bio neodlučan, sada to više nije slučaj i iz dana u dan stižu vesti o tome da se sa Ruskom Federacijom bukvalno prekidaju skoro sve veze i odnosi, a sankcije koje se uvode Rusiji podsećaju na one kojima je bila izložena SR Jugoslavija od maja 1992. godine.

Gazprom više nije sponzor Lige šampiona, Roman Abramovič više nije formalni vlasnik FK Čelsi, ruskim sportistima se zabranjuje da učestvuju u međunarodnim takmičenjima, prekidaju se bukvalno sve veze osim gasovoda kojim se doprema prirodni gas iz Rusije jer sad nikome ne odgovara da snadbevanje bude zaustavljeno, ali je pitanje koliko će i takva situacija da potraje.

U takvim okolnostima nije lako doneti neku odluku, a da šteta koju će platiti Srbija bude najmanja moguća. Za Vučića je situacija posebno neprijatna imajući u vidu da je negovao sentiment prema Rusiji iz krajnje oportunih razloga: to je način da zadrži svoje birače, a time i dominantnu poziciju na političkoj sceni Srbije, što je neobično važno mesec dana pred izbore.

Iako je često uspevao da potencijalno nepovoljnu situaciju iskoristi za svoje potrebe, sada se našao u velikoj nevolji, i otud dodatna količina prenemaganja, glumljene neodlučnosti i neprekidnog premeravanja. To je otišlo dotle da u danima kada bombe padaju po glavama građana Ukrajine on govori kako je za tri dana ostario 30 godina ne pokazujući ni trunku spremnosti za bilo kakvo saosećanje prema onima koji sada zaista pate. Umesto toga, Vučić je kroz medije koji su mu naklonjeni ponudio drugu priču: priču o nama koji smo stradali od NATO bombi i posledica sankcija. I zaista, to niko ne može da ospori, to je deo naše nedavne istorije, ali bi moglo da se pomisli kako zbog toga možemo da razumemo Ukrajince i da pokažemo kako nije moguće da ne osudimo napad na njihovu državu, makar ih napadala zemlja koja je za srpsku politiku toliko važna.

Međutim, kao posledica ovog rata, sve u svetu menja se iz sata u sat i ide ka tome da ono što je danas osnova međunarodnog poretka nestaje. U tom smislu, na to Vučića upozoravaju njegovi zapadni partneri, Rusija je izgubila kredibilitet i iako će formalno ostati u Ujedinjenim nacijama (mada je SRJ bila izbačena, odnosno nikada nije bila primljena u UN), teško da će moći da donosi bilo kakve odluke u tom međunarodnom telu, koje je navodno za Srbiju posebno važno jer se tu sprečava ulazak Kosova u UN. Rusija, koja je protiv sebe okrenula veći deo sveta, teško bi sa tim svetom mogla da se složi oko pitanja Kosova, čak i ako bi se neko sada time bavio. Nezamislivo je da usred ove krize zaseda Savet bezbednosti i izglasa podršku ulasku Kosova u UN. Čak i bez Rusije, u nekakvom zamišljenom scenariju, to ne bi odobrila Kina, tako da cela priča o tome pada uvodu.

Drugi argument koji je sprečavao Vučića da donese brzu i jasnu odluku tiče se zavisnosti od gasa koji nam stiže iz Rusije, i to jeste jak argument, jer je Srbija svoj energetski sektor davno predala Rusiji. Međutim, kako za sve države Evrope, tako i za nas: ako gasa bude za Evropu, biće ga i za Srbiju, odnosno, ako ga ne bude za Evropu, neće ga biti ni za Srbiju. Vučić se hvalio da je dobio gas po sjajnim uslovima do leta, ali ta “super cena” se i tako odnosi na trećinu potreba Srbije, dok se druge dve trećine plaćaju po tržišnim cenama.

Razume se, Vučić je na talasu ekonomskih rezultata za koje priča da su najbolji u istoriji Srbije nespokojan, jer umesto da otvara gradilišta i fabrike, mora da razmišlja kako da napravi preraspodele u budžetu. Kao da mu je neko pokvario plan. Sa druge strane, to možda pokazuje manjkavosti u njegovom strateškom promišljanju i nesposobnosti da vidi kuda idu određeni procesi u Evropi i svetu. Takva njegova pozicija i politika teško mogu da Srbiji donesu dobar rezultat na kraju.

ŠTA SMO REKLI, A KAKO SU TO ONI VIDELI

Vučićevi simpatizeri, ali i oni koji još uvek veruju da bi on mogao da napravi promenu u svom političkom delovanju i da vrati Srbiju u demokratske okvire, sa oduševljenjem su slušali i komentarisali sadržaj dokumenta koji je predstavio kao zaključke Saveta za nacionalnu bezbednost.

Srbija je na najdiskretniji mogući način rekla da štiti principe međunarodnog prava, da poštuje teritorijalni integritet i suverenitet svake države i da ne može da prihvati njegovo ugrožavanje. U zaključcima, između ostalog, stoji:

“Kao što je posvećena očuvanju suverenosti i celine svoje teritorije, Republika Srbija se isto tako zalaže za poštovanje teritorijalnog integriteta drugih suverenih država i principa da se granice mogu menjati isključivo u skladu sa pravilima međunarodnog prava.”

“U skladu sa svojom dosadašnjom politikom zalaganja za dosledno i principijelno poštovanje načela međunarodnog prava, te nepovredivosti granica, Republika Srbija pruža punu i principijelnu podršku poštovanju načela teritorijalnog integriteta Ukrajine.”

“Rukovodeći se osnovnim principima na kojima temelji svoju spoljnu politiku, Republika Srbija smatra veoma pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta bilo koje zemlje, uključujući Ukrajinu.”

“Kao država koja je u bliskoj prošlosti iskusila sankcije Zapada i čiji sunarodnici u Republici Srpskoj danas trpe sankcije, Republika Srbija smatra da nije njen vitalni politički i ekonomski interes da u ovom trenutku uvodi sankcije bilo kojoj državi, pa ni njenim predstavnicima ili privrednim subjektima.”

“Republika Srbija, razume se, pružiće svaku vrstu humanitarne pomoći ugroženom narodu i stanovništvu Ukrajine.”

I iz ovih izdvojenih delova, kao i iz čitavog teksta koji nije mnogo duži, vidi se da se htelo da se nešto poruči, ali da se niko ne uvredi. Prema prvim reakcijama iz EU i SAD, to je tako i prihvaćeno, Srbija je bila pohvaljena za svoj stav. On je jedinstven, ali je i pozicija Srbije jedinstvena ako se u obzir uzmu istorijske i sve druge okolnosti. Međutim, ovakav stav nije dočekan raširenih ruku kod svih, jer su se u delu zapadne javnosti pojavila mišljenja da se Srbija na ovaj način indirektno stavila na stranu Rusije, a to nije prihvatljivo ni na koji način, i uz uvažavanje svih naših specifičnosti, specifičnosti naše istorije i odnosa sa velikim silama u prošlosti. Jednostavno, formira se atmosfera u kojoj nikoga nije posebno briga da li se nešto događalo pre 30 ili 23 godine, sada je situacija takva da je pitanje jednostavno: da li osuđuješ ovo što Rusija radi ili ne?

I dok Vučić u retkim slučajevima u javnosti kada mu neko od novinara postavi nezgodno pitanje, ima vremena da po pola sata, pa i duže odgovara na njega a da nikada ne odgovori, često i uvredi novinara, sada je situacija drugačija. Čini se da sve dodatno pogoršava činjenica što su diplomatske rukavice zamenili tenkovi i da tu nema prostora za uvijanje i prenemaganje. U tom kontekstu, od Srbije se očekuje, to je stav njenih partnera sa Zapada (kao i onih koji su podržali rezoluciju Generalne skupštine UN-a), da Srbija ujednači svoju spoljnu politiku sa politikom EU, kao država kandidat za članstvo.

Pre rezolucije GS UN-a, upravo se taj argument navodi u Rezoluciji Evropskog parlamenta, izglasanoj u utorak 1. marta: “(Evropski parlament) sa velikom zabrinutošću primećuje uporne napore Ruske Federacije usmerene ka destabilizaciji zemalja Zapadnog Balkana i mešanju u njihove demokratske procese; osuđuje one koji su izrazili podršku Ruskoj Federaciji nakon njene agresije na Ukrajinu i pohvaljuje podršku koju su pokazale one zemlje Zapadnog Balkana koje su evroatlantski saveznici; snažno žali zbog nesvrstavanja Srbije sa sankcijama EU protiv Rusije, što šteti njenom procesu pristupanja EU i ponavlja svoje očekivanje da se kandidati za pristupanjem EU usklade ne samo sa pravnim tekovinama EU već i sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije”.

RAT I IZBORI

Sva ova tenzija, globalna pomeranja i tektonski poremećaji padaju usred kampanje za izbore u Srbiji. Oni su zakazani za 3. april, a pitanje je šta će se sve dogoditi do tada ili šta bi sve moglo da se dogodi do tada.

Da je Srbija iole uređena država, da institucije funkcionišu na demokratski način, sve ovo spolja ne bi smelo da se odrazi na izbore za parlament, predsednika i lokalne samouprave. Srbija bi imala svoju politiku, stav potvrđen u parlamentu, overen u Vladi i svi bi iza njega stajali.

Sada, to nije slučaj.

Vučić je sve preuzeo na sebe ne računajući to što se savetovao sa patrijarhom Porfirijem. Pre podne je u kampanji, otvara radove na privatnim fabrikama, nezavršene bolnice, deonice puteva koje je već otvorio, a popodne brine veliku brigu, telefonira i “vodi politiku” države.

Srbija je najtiša od svih zemalja i u okruženju i u Evropi, nema ni građana koji bi u većem broju iskazali neki stav, makar to bio stav o podršci Rusiji ako je već takav vladajući sentiment. Kao da su se svi, zaista, sakrili ispod kamena i veruju da će sve ovo da prođe, a onda se vraćamo na 23. februar, kao da ničega bilo nije. Sve je moguće zamisliti, samo to ne izgleda realno: da ćemo se probuditi u onom, starom svetu. Taj svet su pregazili ruski tenkovi i sada treba da vidimo šta ćemo sa tim i šta je od sveta ostalo pre nego se, možda, pređe na drugačije oružje.