Od kada se svet prošlog četvrtka probudio u novoj noćnoj mori, ukrajinskom ratu, iz te zemlje je već izbeglo oko milion ljudi. Procene UNHCR-a i Evropske unije su da će, ako rat potraje, što je već izvesno, najmanje četiri miliona Ukrajinaca pokušati da spas nađe bežeći u druge države.

Do sada je oko polovina izbeglih prešla u Poljsku, svoje granice su otvorile i drugi susedi Ukrajine – Mađarska, Rumunija, Slovačka, Moldavija – a ukrajinske izbeglice primaju i sve druge evropske zemlje.

Otvoreni su prihvatni centri, izbeglice čekaju na granicama i pomažu im mnogobrojne vladine i nevladine organizacije, volonteri, kao i građani iz drugih evropskih država koji im nude besplatan prevoz, smeštaj. I to jeste divan primer solidarnosti sa ljudima koji beže od užasa rata, Evropa je u tome jedinstvena, prvi put posle ko zna koliko vremena.

Slični primeri solidarnosti, mada mnogo ređi, zabeleženi su i 2015. godine, u vreme jedne druge izbegličke krize, koja iz ove perspektive izgleda kao davna prošlost. Kada su evropske granice pukle pod pritiskom, i stotine hiljada nevoljnika iz ratom i bedom urušenih azijskih i afričkih država preko Balkana nagrnule ka Zapadnoj Evropi, svet su obišle i slike iz Mađarske, koja je pokušala da ih zaustavi tako što je obustavila železnički saobraćaj prema Austriji. I tada su ljudi iz mnogih evropskih država dolazili do Budimpešte ili mađarsko-austrijske granice, svojim automobilima prevozili izbeglice do svojih domova ili prihvatnih centara u Nemačkoj, Austriji, skandinavskim zemljama…

Nije solidarnost potrajala dugo, Evropa se konsolidovala i počela da diže zidove, ograde od bodljikave žice, a najžešći u otporu da izbeglice prime, odvraćajući ih golom silom, pogrdama i porukama da nisu dobrodošli su Mađarska, Poljska, Rumunija…, baš one države koje sada širom otvaraju granice za izbeglice iz Ukrajine.

Tako i danas desetine hiljada očajnika iz Azije i Afrike, manje-više zaboravljenih, čeka pred istim preprekama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, pokušavajući da se nekako dokopa Evrope koju sanjaju kao mesto gde će im početi mirna i sigurna nova budućnost. I trpe maltretiranje, batine, uvrede pokušavajući da pređe granice "tvrđave Evrope“.

Jeste, naravno, dirljiva i lepa solidarnost koju pokazuje Evropa prema izbeglicama iz Ukrajine (doduše, ima vesti da preko ukrajinskih granica mnogo teže puštaju tamnoputa ljude, mahom studente iz afričkih i azijskih zemalja koji su se tamo zatekli). I valjda to ovoga puta neće biti slučaj, da empatija traje dok se ljudi ne zasite strašnih slika, pa oguglaju i postanu ravnodušni. Iskustvo, nažalost, kaže da se uvek tako dešava. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da izbeglice iz Ukrajine mogu da računaju na tromesečnu pomoć u plaćanju troškova i smeštaju, a da se nakon toga moraju uklopiti u mađarsko društvo i potražiti posao.

Ali, na stranu zebnja od toga da će solidarnost sa izbeglicama iz Ukrajine biti sve manja što sukob bude duže trajao, teško je ne pomisliti sa gorčinom i mučninom da je, za ogroman broj ljudi, osnovna razlika između izbeglica iz Ukrajine i onih koji u neprekinutom talasu dolaze iz Azije i Afrike samo boja kože (dobro, i religija). Kako to brutalno iskreno izlete nekom novinaru pre nekoliko dana (parafrazirano), Ukrajinci su beli i civilizovani, "one druge“ izbeglice nisu ni jedno ni drugo.

Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao ono čuveno da su sve srećne porodice iste, a da su one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com