Svake subote, popodne, kao što je pominjao, kreće za Rađevo selo, kod drugara T, odlazi gradskim minibusom, vraća se taksijem. Subotnje priče “o prolaznosti života”, postale navika. Prvo kafa, pa pređu na žestinu, šljiva, loza, ili viljamovka, kako kad, kad zameze, a kod mezeta sve zahtevniji, pređu na butelju vina. Kad budu kod vina, obavezno okrenu Radovana Belog Markovića, da se razmene, o književstvu i izdržavanju života. Otkada je Radovan prešao u bolji svet, i dalje redovno razmene koju sa njim, uostalom, on je njihova druženja, u kojima je neštedimice učestvovao, i nazvao “Subota u nama”. Na jednom od poslednjih sastanaka, javi mu se, Moram napisati “Vreme uživanja” o Belom, T ga nadopuni, Moraš…

Radovana upoznao krajem osamdesetih, u Klubu “Abrašević”, kad mu je čestitao nagradu “Borbe” za reportažu. Time ga je, izgleda, kupio za sva vremena, pa su se bar desetak godina, pa i preko toga, u jednom od svojih života, intenzivno družili. Tek počeo da piše za “Borbu”, a Beli, kao nazovi novinar, je radio u valjevskom nedeljniku “Napred”. Radovan je i u novinama pisao prozu, a znao je da napiše i izveštaj o stočnoj izložbi, kada je, sedeći u prvom redu, hvatao beleške iz govora direktora Lajkovačke zadruge, beše o “enterijeru krava”, koji je prethodno sam napisao.

U to doba Radovan je dobio i prvo književno priznanje, nagradu Kulturno-prosvetne zajednice Valjevo, za “Švapsku kosu”. Po izboru sekretara Brane Lukića bio u žiriju, e da bi se predupredila moguća iznenađenja glede dobitnika, no, bio je to pogodak, jer je Beli, kasnije, dobio sve relevantne književne nagrade. Zato, unekoliko, bio iznenađen, kad do njega nije došla nijedna flaša vina, od trista, koliko je iznosi nagrada Podruma “Radovanović”.

No, da se vrati na “glavno jelo”. Šikali su gde su stigli, uglavnom u Klubu “Radio Valjeva”, gde se, u vreme inflacije, znala doneti flaša žestine iz prodavnice, operacija koju je Radovan zvao “zarada na trošku”. Kad bi ih alkohol sastrugao, a da seljak iz Gornje Psače, sa kaišem slanine u unutrašnjem džepu, ne bane iz RBM proze, znali su se utole i sa zidarskom kobasicom… Kod “Velinke” iz Stuba, kojoj Beli posvetio zapis “Podvodna Srbija”, se išlo na prečnjake, a tek je rusvaj bio u Lajkovačkom hotelu, za koji lepe uspomene vežu i Milisava Savića, gde je na večeri zovomi “Crvena nostalgija”, najlepšoj curi, po izboru njihovog žirija, obećan “Ćento gradi”. Dobitnica je dobila nagradni ples sa sekretarom Branom, a “Ćento” nije dočekala.

Bivali i na recepciji “Grand” hotela, pa i, kad je Pisac imao otvoren račun, u apartmanu. Jedared, u taj ambijent, gostov’o Basara, koji je bio u takvoj ravnoteži, da je kroz otvoren prozor im’o nastup “Drug Tito se obraća razdraganom narodu iz Plavog voza”… Bilo toga još, pa i da se gostovalo na Ubu, kod filosofa Rajše, gde je gospodin Pisac, u devastiranom bioskopu, uspešno, iz “magnuma”, koji mu je tako dobro stajao uz šešir i crni kožni mantil, rešet’o Terensi Hila i Bada Spensera, koji su se majali po filmskom platnu… Posetili i reku Gradac, restoran “Vidra”, Radovan je, sa Nevaljalicom, posvećeno crtao patkice i srceta na salvetama, a budući predsednik našeg javnog preduzeća je vežbao za funkciju, gađajući kompletnim escajgom pastrmke u reci. Na kraju potpisali račun, nisu imali pečat, naveli firmu “Todor Lukić & sinovi d.o.o.”, što je vlasnik kafane Zdravko, koji posle otiš’o da kuva u Gradu svetlosti, samo primio k znanju. U sve to bio i nesporazum, i to u restoranu na ustima Petničke pećine, gde je Pisac gospodin, e da bi se umilio patriotskom pesniku poznatom po stihovima Sede Srbi u kafani/ što pijani, što zaklani, rekao hroničaru da je Najgori Srbin koga zna. Kad je hroničar, iz protesta, prekinuo sve odnose, Pisac je, citirajući se iz “Kavalera starog premera”, posl’o usmenu depešu: Kad god bi, u kakvoj zaludnoj kampanji, zemljomerca N. Kalabića, upitali: Kuda? N. Kalabić bi odgovorio: Videćete! pošto konja dušmanski obode.

Naravno da su se isticali i na gostujućem terenu, i u prestonici, i nikad se nisu obrukali. Slaviša Lekić je, posle susreta sa njima, čak i propevao, pa je u magazinu “ON” objavio da “RBM i DT u svemu imaju meru, piju dok se ne useru”. Pisca je to toliko dojmilo da je isečak iz magazina jedno vreme držao na radnom stolu. Bili i u “Zlatnom opanku” na gulašu od međeda, kad je njihov čovek na funkciji pocepao račun, i tražio nov, jerbo je prvi bio mali za njegov položaj. A tek bili u Avijatičarskom klubu, kad je Pisac dobio “Mešinu nagradu”, kade je akademik Dobrica tako lepo zborio, ali je njima “vinjak 5” bio zanimljiviji…

Kad kod Dobrice, da kaže da neće biti, kao što Teofil veli, da Beli toliko dobro vlada jezikom, da ne zna šta će sa njim. Drugi je to premer, svaka njegova rečenica je poezija u prozi, i može da se štampa kao knjiga. A RBM kaže, opet “Kavaleri”: A i uopšte smo, premda jetko, pomireni s ovd. podsmešljivim štelungom spram knjiga (…osem spram književnih plićaka u kojima se odzercavaju taljige pred kakvom mehanom), počem znamo gde smo, kao i ove među kojima nam prominjuje vek.