Kada na svetsku scenu stupe ratovi i bolesti oni imaju takvu razornu moć da čiste sve pred sobom. Setimo se početka pandemije pre dve godine. Pogledi građana svake zemlje u globalnim krizama usmereni su na one koji u tom trenutku odlučuju u zemlji – na vlast. Opozicija tu nema mnogo čemu da se nada jer ne odlučuje ni o čemu, posebno ne u Srbiji. Zato je Aleksandar Vučić nastavio svoju predizbornu kampanju bez ikakave muke i uzjahao ratnu ukrajinsku krizu baš kao pre dve godine korona krizu. On je dokazani majstor manipulacija u kriznim situacijama, ratnim pogotovo, taj je zanat pekao još devedesetih sa skupštinske govornice i učio od najboljih.

Ukratko, treba donekle imati razumevanja što se opozicija nije najbolje snašla u ukrajinskoj drami. Razumljiva je i kalkulacija opozicionih lidera da ne bi baš da se zameraju rusofilski raspoloženom biračkom telu.

Ali oni od njih, koji se deklarišu kao proevropski i prozapadni su, međutim, propustili izuzetnu priliku da kandiduju kao važnu temu pitanje članstva Srbije u Evropskoj uniji. I da se profilišu jednom zauvek kao evropska alternativa naprednjačkoj vlasti. A rat u Ukrajini je prava pokazna vežba za to. Jer Vučić zemlju, otkako je došao na vlast pa do ovog rata u Ukrajini, uprkos svom retoričkom evroentuzijazmu, sve vreme gura sve dalje od EU.

Svojim ludim plesom između Brisela, Vašingtona, Moskve i Pekinga, misleći valjda da ih, onako pametan, sve vuče za nos i nadigrava, postao je zapravo levo smetalo na globalnoj geopolitičkoj sceni. Takav kakav je, on njima savršeno odgovara, jer nemaju nikakvu obavezu prema Srbiji. U toj Srbiji, iz njihove perspektive, na vlasti je neki nesolidan i nestabilan čovek koji ne radi u interesu Srbije (što ih ne zanima uopšte) ali ni u interesu EU, pa tako ni u interesu članstva Srbije u EU. Zašto bi onda EU radila u interesu Srbije?

Potpuno je, u tom kontekstu, razumljiva oproštajna poseta bivše nemačke kancelarke Angele Merkel koja je nedvosmisleno podržala iskopavanje litijuma u Srbiji za koji je zainteresovana cela EU. Standardi EU su takvi da ne dozvoljavaju iskopavanje litijuma na teritoriji Unije, pa je u interesu Unije da se litijum iskopava u Srbiji, jer srpski standardi često mutiraju od proevropskih do prokineskih, od proameričkih do proruskih. Pa ako se Srbija rukovodi bućkurišem od standarda, ako srpska vlast uveze najcrnju kinesku tehnologiju, koja je izbačena i iz Kine zbog zagađenja životne sredine, onda ta ista srpska vlast može da se dogovori i sa Rio Tintom, zar ne?

Upozoren je bio Vučić kada je potpisao međudržavni sporazum s Kinezima da je to protiv interesa Evrope (da je protiv interesa Srbije, sam je trebalo da zna). Njegova premijerka se za to vreme hvalila kako je Srbija “glavno čvorište” kineskog projekta “Pojas i put”. Isto je bilo kada je vlast podržala politiku Pekinga u Sinđangu, koja je suprotna politici EU: od 46 zemalja potpisnica prokineske deklaracije o Ujgurima Srbija je bila jedina koja teži članstvu u EU. I tada je Vučić upozoren da je to protiv interesa Evrope. Da ne nabrajamo dalje.

Kao i sada u ukrajinskoj krizi, ponovo je Vučić upotrebio svoju višestandardnu doktrinu: malo ćemo proevropski, malo proruski. Tako se Srbija pridružila osudi ruske agresije, ali ne i sankcijama Rusiji.

Ukratko, sve ekološke teme koje su se nametnule na ovim izborima kao egzistencijalne, od proterivanja Rio Tinta iz Srbije, borbe za čist vazduh i vodu, nimalo nisu izgubile na važnosti niti pale u drugi plan zbog rata u Ukrajini. Naprotiv, rat u Ukrajini ih je još više markirao.

Putinova agresija na Ukrajinu ponovo postavlja pitanje kuda ide Srbija? Kao članica EU, Srbija ne bi imala ni fabriku kineskih guma na svojoj teritoriji, ni Rio Tinto. Pitanje životne sredine jeste pitanje evropskog puta Srbije.

Zato opozicija, ona građanska i liberna, treba da se izjasni da li na ovim izborima nastupa kao proevropska alternativa Vučiću ili se pribojava rusofilski opredeljenih birača.

 

Čitaje dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com