Svet se našao u nezapamćenoj krizi. Katastrofalne vesti stizale su svaki čas, ljudi su – prirodno – bili uplašeni i zabrinuti za svoju sudbinu. Međutim, u celom tom haosu, jedna država i njen predsednik bili su smireni, odlučni u nameri da zaštite građane, da nabave sve što je potrebno, kako niko u zemlji ne bi osetio posledice strašnih događaja koji su je okruživali: volšebno su nabavljali sve što je nedostajalo (a već je i inače bilo svega, ali za svaki slučaj), pokazivali rafove prodavnica punih robe (za razliku od inostranstva gde su vladale nestašice), pozivali su građane da ne podležu panici i ne veruju onima koji lažu, i sve u tom stilu…

Vrlo je verovatno da bi prosečni konzument i vernik svakodnevnih interpretacija stvarnosti koje stižu iz “štampanih stvari”, “televizija” i “portala” u Srbiji veoma lako mogao da u prethodnom pasusu prepozna predsednika Vučića koji se herojski bori da, u svetu u kome se tuku slonovi, kao kišobran zaštiti uboge građane čija sudbina samo od njegove veštine zavisi. Retko ko bi se, pak, prisetio da ovo zapravo nije opis aktuelne izborne kampanje, progutane ratom u Ukrajini, već opis one prethodne izborne kampanje, iz 2020, koju je isto tako progutala pandemija koronavirusa.

Setimo se: i tada je država bila pod užasnim pritiscima, predsednik se borio za svaki respirator, sam je hteo da sedne u avion i otme naše, već kupljene respiratore, stranim agentima koji su hteli da ih konfiskuju; on je objašnjavao lekarima kako ti isti respiratori rade, on je objavljivao koje su mere protiv epidemije donete, on je neprestano pozivao na bizarno međudržavno takmičenje u što manjem broju umrlih, u čemu smo bili najbolji u Evropi (pod parolom “sve je lako kada lažeš”), i tada se hvalio da ćemo biti prvi u Evropi po stopi rasta (pod istom parolom), i tad je država, umesto da poštuje sopstveni zakon, osnovala fantomske “krizne štabove”, jedan medicinski, jedan ekonomski, i tada je on bezrazložno, na mesec dana pred izbore, delio 100 evra pomoći i kome treba i kome ne treba, i tada je unosio paniku među sluđene ljude izjavama da će nam “groblja biti mala” i slanjem uznemirujućih SMS-ova da nam se “približava italijanski i španski scenario”… Najzad, i tada je on ujedno bio i najveća žrtva cele situacije i čovek kome je najteže, ali i jedini spas za ovu državu i njene građane.

JAHAČ KRIZE

Svi ovi “lajtmotivi” su u potpunosti primenjeni i dve godine kasnije: Vučić je kampanju počeo čudnim intervjuom u vozu koji se ne kreće na Pinku kada su svi očekivali da objasni ko je to i kako hteo da ga ubije (setimo se Radoja Zvicera), međutim, kao i 2020, spoljni događaji neumoljivo su preuzeli primat nad domaćim temama i od 24. februara, dana kada je Rusija napala Ukrajinu (ili, kako je pisalo nekoliko dana ranije u “Informeru”: “Ukrajina napala Rusiju”), sva unutrašnja politička pitanja u Srbiji sklonjena su u stranu.

Kao i 2020, tako je i sada Vučić “zajahao” na talasima krize, u potpunosti koristeći nenadoknadivu prednost koju mu na tacni u poslednjih 10 godina serviraju “mediji” pomenuti na početku: on saziva hitne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost (za prekosutra), on razgovara sa svim svetskim liderima (“Alo” je 21. februara imao spektakularan naslov koji je glasio: “Vučić i Makron razgovaraju od 18 časova – Od ovog možda zavisi i sudbina planete”), on nabavlja grašak, oljušteni pirinač i sardine, on obaveštava građane koliko imamo rezervi gasa a koliko dizela, on se neprestano obraća građanima na svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, on diže paniku katastrofičnim najavama da smo u izuzetno teškoj situaciji, da je srušena “kompletna bezbednosna arhitektura sveta”, da ga je “užasno strah”, da nas očekuje “velika kriza”, da nam je “mir naših žena, majki najpotrebniji”, da će “svakoga dana biti sve teže”, da on “boga moli da prestane rat u Ukrajini”, da je ranije nekoliko puta godišnje išao u crkvu a da sad “više ne zna šta da radi, da ide svaki dan da se Bogu pomoli da nešto pomogne”, da “sad Boga molimo da još negde nađemo ugalj”, jer “ne vredi, kataklizma”, da on neće vraćati majkama sinove u kovčezima, da nema mleka u prahu niti palminog ulja…

On, u stilu Dafine Milanović koja je pred slom Dafiment banke na televiziji pokazivala sefove sa džakovima para kao dokaz da sve odlično funkcioniše, pokazuje fotografije robnih rezervi brašna i uverava “narod” da kod nas svega ima, on formira “devet ili 10 timova koji će se baviti praćenjem cena energetskih sirovina i hrane”, on izjavljuje da se nalazi “u najlošijem raspoloženju u poslednjih 10 godina”, on glumi i preglumljuje u javnim nastupima, tobož odsutno ponavljajući “dobra nam je zemlja, dobra nam je zemlja, dobra nam je zemlja…”

NAJBOLJE ZA NAS, NAŠU DECU I UNUKE

I inače, tabloidi na naslovnim stranama već danima igraju ping-pong, koji je i suština svih Vučićevih (nebrojenih) poruka građanima: u svetu je haos, u Srbiji je mir i stabilnost, zahvaljujući Vučiću, i sve što Vučić uradi to je na korist države. Ovo je najbolje u svojoj kolumni sažeo vlasnik “Informera” Dragan J. Vučićević antologijskim zaključkom: “I kakva god odluka da bude, šta god da predsednik Aleksandar Vučić i Vlada Srbije sutra objave kao zvaničan državni stav, zvaničnu politiku, nemojte imati nikakve sumnje – biće to najbolja moguća odluka. Za nas, za našu decu, za naše unuke.”

Sa druge strane, ministar Vulin je 2. marta poentirao na drugu temu, da je Vučiću najteže. Vulin o pritiscima na Vučića zbog Rusije: “Ne znam da li će ga pre izdati zdravlje ili članovi Vlade koju je stvorio”, glasio je naslov u jednom od onlajn tabloida. “Objektiv” je na naslovnoj strani za 3. mart doneo sledeću temu, vrištećim slovima: “Svet na ivici gladi: cene žita divljaju, gorivo nikad skuplje, Vučić doneo ključne mere za spas Srbije”, da bi “Alo” 5. marta na predsednikov rođendan doneo vest pod naslovom “Srbija je oaza mira i stabilnosti i ljubavi u dekadentnom svetu u kome vladaju histerija i mržnja!”

Napokon, naslovna strana “Informera” za 8. mart, dan nakon što je Vučić obznanio kako će se ipak kandidovati za predsednika, savršeno je sumirala suštinu izborne kampanje: “Preti ekonomski smak sveta, rublja uništena, evro nikad slabiji; Predsednik Aleksandar Vučić umiruje građane: U Srbiji nemamo razloga za paniku, imamo i hrane, goriva, dinar je stabilan”.

Kao posledica ovakvog dizanja panike, građani su odjednom počeli da kupuju brašno i ostavili pojedine prodavnice u potpunosti bez ove namirnice, počeli su da se prave redovi na pumpama, a i kurs evra je počeo da oscilira jer su menjačnice, zbog iznenadne navale, ostale bez deviza.

MRAČENJE “ĐILASOVACA”

U isto vreme, inflacija se ni u svetu ni u Srbiji ne stišava – poslednji podaci govore da su cene u februaru ove godine bile za čak 8,8 odsto više nego u februaru 2021. Uprkos tome, Narodna banka Srbije još uvek drži referentnu kamatnu stopu na jedan odsto, a predsednik i dalje deli “i šakom i kapom”: podelio je po 20.000 dinara penzionerima i po 100 evra mladima u februaru, najavivši da će, ako pobedi na izborima, mladi dobiti još po 100 evra. Predsednik Fiskalnog saveta profesor Pavle Petrović u svom izlaganju na Biznis forumu na Kopaoniku kritikovao je ova davanja, samo da bi sutradan osvanuo po tabloidima pod simultano istim naslovom: “Đilasovac Pavle Petrović traži od Vučića: Odustani od novca za mlade!”.

U međuvremenu, gorivo je moralo da poskupi, odnosno da bude zamrznuto na višoj ceni, iako se država odrekla 20 odsto akciza na naftne derivate (“Večernje novosti” su ovo poskupljenje obznanile pod naslovom “Osnovna goriva mirovaće do 11. aprila – limit na cene: benzin 176,31, dizel 187,74”). Na ovaj način će država ostati bez još dela svojih prihoda, odnosno, deficit će biti još veći od očekivanog.
Prema rečima prof. Milojka Arsića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ove godine bi, i bez krize, zbog nepredviđenih troškova deficit bio veći od predviđenih tri odsto BDP-a.

“Fiskalni deficit će biti veći nego što je bilo planirano – bio bi veći i da nije izbio rat jer smo pre krize doneli odluke koje su uticale na njegovo povećanje. Reč je o rashodima koji nisu planirani, a ubačeni su i počeli su da se realizuju u međuvremenu, poput pomoći mladima. Deficit je planiran na tri odsto, i bez ove krize bio bi 3,5-4 odsto, a sa dodatnim merama biće još viši”, kaže prof. Arsić za “Vreme”.

On objašnjava da će kriza zbog rata u Ukrajini negativno uticati na privredu Srbije na više nivoa: zbog poskupljenja energenata – a Srbija je veliki uvoznik energenata – biće povećani troškovi proizvodnje i troškovi života, što će dovesti do rasta spoljnotrgovinskog deficita i do pada BDP-a.

“Taj efekat je pogotovo snažan zato što se poklopio sa krizom u energetskom sektoru u EPS-u. Dakle, mi smo u ovu krizu ušli sa problemima u oblasti energetike”, kaže prof. Arsić.

Obrnuto – rast cena hrane, čiji je Srbija neto izvoznik, delovaće na porast BDP-a. Ujedno, uslediće i pad izvoza u Rusiju i Ukrajinu (ukupno oko milijardu evra u mirnodopsko vreme), što će negativno uticati na rast BDP-a. Na kraju, kaže prof. Arsić, na privredu u Srbiji uticaće i usporavanje evropske privrede, koja će manje kupovati naše proizvode, a vrlo je verovatno da će doći i do smanjivanja stranih direktnih investicija.

“Zbog manjeg rasta BDP-a prihodi će biti manji, a preduzete su i dodatne mere – nisu indeksirane akcize u januaru, a sada su i smanjene akcize na naftne derivate za 20 odsto, što znači da će biti manji prihodi u budžetu i veći deficit. Ujedno, u energetskom sektoru – u EPS-u i Srbijagasu – gomilaju se gubici i dugovi, tako da će u jednom trenutku država verovatno morati da preuzme te dugove. Dakle, osim deficita, imaćemo i rast javnog duga, čiji rast pre svega treba posmatrati u evrima, jer imamo neku vrstu prilično nerealnog iskazivanja duga u odnosu na BDP – BDP raste zbog inflacije, a kurs stoji, tako da imamo jednu vrstu paradoksa: javni dug je vrlo malo porastao u prethodne dve godine iako smo se zadužili za šest milijardi evra”, zaključuje Arsić napominjući da bi država trebalo da odustane od nekih nepotrebnih rashoda kojima se rasipaju javna sredstva (poput izgradnje Nacionalnog stadiona) i da taj novac usmeri u socijalnu pomoć za ljude koji će zbog krize izgubiti posao.

ČETIRI KLJUČNE GREŠKE

Nekadašnji guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, takođe profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže za “Vreme” da veliki deo inflacije u Srbiji jeste posledica međunarodih okolnosti, međutim, da je Srbija u poslednjih nekoliko godina i sama napravila nekoliko grešaka.

“Prvo, linearna davanja iz budžeta širokim kategorijama stanovništva, očigledno predizborna, bez ciljanja onih koji su zaista socijalno ugroženi, direktno su uticali na rast tražnje i inflacije po tom osnovu. Drugo, duboko pogrešan i neodgovoran postupak NBS u otkupu obveznica izabranih domaćih kompanija bez postojanja sekundarnog tržišta za te obveznice gde bi se mogla doznati njihova realna cena, dodatno je uticala na rast tražnje, time i inflacije po tom osnovu. Ali, ova mera je bila višestruko loša i neodgovorna jer je istovremeno značila i prikrivanje realnih budžetskih izdataka zemlje za pomoć privredi i uz to je stvorila mogućnost da novoemitovani novac centralne banke ide direktno izabranim preduzećima, moguće i pojedincima, sa mogućim gubicima za NBS u budućnosti po tom osnovu. Treće, nepotrebno podizanje vrednosti dinara sa 124 na 117,5 pre nekoliko godina, što je za posledicu imalo možda politički željeni rast zarada u evrima i pad javnog duga prema BDP-u (jer je značajan deo duga u stranoj valuti), ali je smanjilo konkurentnost i izvoz domaće privrede na stranim tržištima i bitno povećalo nepotreban uvoz (npr. mesa i drugih poljoprivrednih proizvoda)”, kaže prof. Šoškić za “Vreme”.

On ukazuje da je, sa aspekta inflacije, ova mera (jačanje dinara) “potrošena” u trenutku kada od nje nije bilo koristi za našu privredu, a trebalo ju je “sačuvati” za situaciju ovakvih šokova cena koje dolaze sa međunarodnih tržišta, kada bi njena primena smanjila prelivanje međunarodne inflacije u domaću inflaciju koja utiče na našu privredu i građane.

“Konačno, četvrto, Srbija je trebalo da sistem robnih rezervi funkcionalno uspostavi sa ciljem stabilizacije cena proizvoda (pre svega hrane) na domaćem tržištu i da za svaki proizvod koji je proizveden uz subvenciju iz budžeta (posebno poljoprivredni proizvodi) kada je cena na svetskom tržištu viša od cene na domaćem tržištu, može biti izvožen samo uz tzv. ‘izvoznu carinu’ kako bi se povratio iznos subvencije u budžet Srbije i time sprečilo da date subvencije uvećavaju profite privatnih izvoznika ili da omogućavaju strancima da dobiju jeftinije robu iz Srbije. Time bi se omogućila i veća ponuda tih artikala na domaćem tržištu, pa time i njihove niže cene za domaće korisnike, ali bi time i njihov efekat na inflaciju bio niži”, kaže prof. Šoškić.

On naglašava da je Narodna banka Srbije već trebalo da reaguje restriktivnom monetarnom politikom, da bi sprečila “sekundarne i druge efekte postojećih inflatornih pritisaka koji dolaze sa strane ponude, ali i da spreči jačanje inflatornih očekivanja”, zaključujući da će recesioni uticaji iz međunarodnog okruženja na našu privredu biti dominantni i daleko veći od efekta nešto restriktivnije monetarne politike.