Scena je (scenografija Ana Kolbjanova) sa tri strane omeđena sa tri zida od belog platna – asocira na paravane u bolnicama, kao i na zavese učvršćene za prozore metalnim držačima.

Unutar tog prostora punog asocijacija (koji će biti i bolnica i salon i sudnica, naposletku i Hotel Evropa…) pratimo sudbinu protagonista – Doktora iz romana Na rubu pameti, odnosno samog Krleže, jer se predstava otvara dramatizacijom iz Pijane noći 1918. Iva i Tene Štivičić (dramaturgija Vida Davidović). Srećemo Krležu i usred smo njegovog sukoba sa Kvaternikom, zbog kojeg će završiti u zatvoru. Glumci delom na scenu ulaze iz gledališta, maske na licu asociraju na filmove italijanskog neorealizma: svet je pun iskrivljenih kreatura, nesposobnih za empatiju, ali sa izraženim kapacitetom za pripadanje krdu (daleka asocijacija na Joneskovog Nosoroga), spremnih da ponize onog ko se od krda odmeće.

U radu na dramatizaciji, stoji u programskoj knjižici, korišćeni su segmenti drame Pijana noć 1918. Iva i Tene Štivičić, scenarija serije Putovanje u Vučjak Iva Štivičića i dramatizacije romana Na rubu pameti Vere Crvenčanin.

Dramaturškinja Vida Davidović umešno derivira Pijanu noć 1918. (sa Krležom u centru) iz Na rubu pameti (lik Doktora). Sudbine se prepliću, Krleža će, uostalom, u romanu Na rubu pameti anticipirati ono što mu se nedugo potom desilo: “Krleža je Drugi svetski rat proveo u Zagrebu povremeno se sklanjajući u sanatorijum svoga tada uticajnog prijatelja. Nije prihvatio Pavelićevu ponudu da se priključi u javni život NDH, a bojeći se svojih protivnika iz predratnog sukoba na levici, nije prihvatio ni pozive da se pridruži partizanima” (stoji u Programskoj knjižici predstave, a biografija je preuzeta iz izdanja Krleža: San o drugoj obali, KC Beograd i Leksikografski zavod “Miroslav Krleža”, Zagreb, autor odrednice Velimir Visković).

Doktor / Krleža (Miloš Krstović), protagonista, pobuni se protiv društvenog poretka. Doktor prava, ugledni građanin, ulazi u sukob sa gospodinom generalnim direktorom Domaćinskim (Domaćinskog i Pukovnika Vesovića odlično igra Ivan Vidosavljević – Domaćinskog kao moćnog čoveka bez skrupula, smešnog i zastrašujućeg u isti mah), koji na zabavi mirne savesti, čak veličajući se, govori da je ubio četvoricu ljudi.

Domaćinski na njega poteže pištolj, Doktor završava na sudu, osim toga saznaje da ga žena vara sa učiteljem pevanja njihove kćerke… Život kakav je vodio do tada raspada se, čeka ga odlazak iz doma u Hotel Evropa, zatvor, sanatorijum…

Krleža pripoveda o trenutku u kojem pojedinac kreće sam protiv svih, jer drugu opciju ne vidi. To je uloga u kojoj čovek neizostavno strada, ali u datim okolnostima ne vidi drugog načina da se suprotstavi stvarnosti. Pristajanje na sistem i na društvo čija je suština kvazietičnost i smutnost nije opcija za protagonistu, takav izbor mu se čini nemoguć.

Reditelj Marko Misirača predstavu smešta u epohu koja se jasno reflektuje na vreme postmodernog kapitalizma, koji je pervertirao sliku čoveka i njegovih odnosa u rascepkanu fragmentiranu formu, obezličenu poplavom informacija i njihovom inflacijom, i realistično demonstrira koliko vam je napora potrebno da se oduprete toj slici, koja vas inače nemilosrdno guta. Ako govorimo o poziciji pobunjenog čoveka, ona je arhetipska i vredi danas kao i u Krležino vreme.

Misirača vešto ističe dva plana: praktično nužnost pozicije izgnanika, kao i da, tek prihvatajući tu poziciju, Doktor/ Krleža (kog vrlo pažljivo tumači Miloš Krstović) nalazi svoje pleme odmetnutih. Autorski par Misirača/ Davidović posebno ističe lik Jadvige Jasenske (Sanja Matejić), žene na zlu glasu, a koja je, kao i Doktor, istovremeno i produkt i žrtva sistema.

Vreme provedeno sa Jasenskom biće ostrvo na kojem je našao saputnicu i kojeg će se sa čežnjom sećati kada sazna za njeno samoubistvo.

Glumačka igra je utrenirano spontana, tako da su odnosi jasno prikazani: odnosi društva (oličenog u nekoj vrsti Hora) prema pojedincu i obrnuto, kao i odnos društva spram izopštenih… dok ih pokret (koji je radila Marija Milenković) ističe.
Muzika (izbor muzike i aranžmani Dragoslav Tanasković) izvodi se uživo, u dnu scene je bend u Hotelu Evropa – Dragoslav Tanasković (harmonika), Ivan Filipović (električni klavir) i Dušan Prličkovski (violina), uz autentično vođstvo Milice Majstorović – vodi vas u vreme između ratova (mada je svako vreme zapravo između ratova).

Kostim Jelene Janjatović pripada epohi, uz upliv neorealizma u estetici (koji nedvosmisleno progovara o fašizmu).

U reči dramaturga Vida Davidović reći će: … “Ostaje nada da ćemo uspjeti gledaocima kroz ovu dijalektičnost da približimo i dijalektičnost krležijanskih načela, organsku, istinitu, nepatvorenu, lišenu malograđanštine i pretencioznosti…”

Marko Misirača predstavu režira kao elegiju, kao dugo putovanje, pokušaj da se nad sudbinom bude vlastan, iako se čini neuhvatljivom.

Postavlja se pitanje sposobnosti savremenog čoveka za dijalektičko mišljenje, a i otvara potreba pojedinca za udruživanjem, jer se ne može ići sam protiv svih, kao što se ne može živeti u smutnom svetu doveka, kako nas uči Krleža.