Novi filmski (igrani) Betmen je stigao preko minskih polja gledalačkih očekivanja i sijaset drugih manje ili više objektivnih prepreka i jama u koje je lako upasti, već u prvom vikendu uknjiživši ogroman uspeh na blagajnama bioskopa širom planete, pa, osim upadljivom znatiželjom i pozitivnom predrasudom, još praćen i opštom aklamacijom… I sve je to u redu, jer ovogodišnji Betmen u igranom vidu je sasvim dobar film, baš kao što reditelj Met Rivs jeste prepoznatljiva autorska figura savremenog, ambicioznijeg (upravo u autorskom smislu ambicioznijeg) repertoarskog filma. A u njegovom Betmenu se ima šta videti i potom izvagati i izanalizirati. Pitanje je samo: da li nam je sada bio potreban baš ovakav heroj? A onda, i kuda dalje?

Naime, Betmen u stripovskoj varijanti, a ima tome već par decenija, kreće se u više pojavnih varijacija, autori su istakli gotovo pa multiverzum u kojem obitava i na planu osvete istrajno dela čitav niz međusobno prilično raznorodnih Betmena, pa čak i upadljivo različitih predistorija i porekla, te se onda zdravorazumski i ovaj Rivsov Betmen ima posmatrati kao tek jedan od poviše izdanaka te očito improvizatorske slobode na inicijalno strogo postavljene teme. Naravno, sve uz postavku/temelj da su nam heroji osvetnici i dalje neophodni, da su oni i dalje stripovska i filmska ovaploćenja univerzalne i duboko internalizovane potrebe za pravdom i kakvim-takvim spokojem koji, kanda, samo ili barem najučinkovitije osveta može da obezbedi. Slično onome što je u Grčkim herojima (prevela Branislava Erak, objavio Studio Leo) naveo Stiven Fraj: “Heroji su čistili naš svet od htonskih strahota – čudovišta rođenih iz zemlje, koja su ugrožavala ljudsku vrstu i pretila da uguše uspon civilizacije. Dok god su vazduh, zemlja i mora vrveli zmajevima, divovima, kentaurima i zverima, nismo mogli da se širimo sa sigurnošću i preobražavamo divlji svet u mesto bezbedno za čovečanstvo.” Doduše, i ovoga puta je svet omeđen i predstavljen Betmenovim Gotamom, izvorom herojevog velikog bola, ali i poriva da se brani, pa čak i pogibeljno strada u njegovo ime i njemu u zaštitu.

KUDA POSLE “DŽOKERA”

Novi, Rivsov Betmen, to se mora ne samo zbog opcrtavanja preciznijeg konteksta naglasiti, stigao je u trenutku kada se ovaj serijal (pa bio on, dakle, i stilski i unutartematski i primetno polivalentan) našao na raskršću, od koga je katkad moguće i stići i na tešku stranputicu, a u krajnjem slučaju, i to ne samo usled sudbinskih krivdi, i u ćorsokak iz koga je možda teško vratiti se nazad. Naime, zasluženo mnogohvaljeni Filipsov Džoker (sa Hokinom Finiksom u glavnoj roli); ma koliko i suštinski predstavljao (uspeo i duboko smislen) eksces unutar te višekrake a vremenski postojane franšize (možda čak i nadfranšize), doveo je u donekle nezgodnu situaciju onog kome je dopalo ili ko se dragovoljno odvažio da radi unutar tog serijala nakon tako korenitog i inovativnog prevrata. Svakako je teško zamisliti da bi Betmen, nakon Džokera, mogao da se uverljivo vrati onoj mustri koju znamo iz filmova u režiji Zeka Snajdera, jer prostor je ostao dodatno ograničen, a naglašeni verizam Filipsovog filma, sa sve uspelim tragizmom u prikazu napaćene duše kojoj tek slede i nove muke i nove misije protiv sveta koji se ponajpre uroti protiv odbačenih i prokazanih, ostavio je upadljivo manje manevarskog prostora, pa bilo to i u slučaju onih koji se nisu odlučili da prate baš tu nit, niti da nastave Džokerovim stazama, ali koji nužno moraju da ponude nešto što je u dovoljno upečatljivoj vezi, barem i samo u asocijativnom smislu, sa Džokerom koji je, dakle, silovito i temeljno prodrmao i svet filmova koji nastaju unutar udarničke radionice kuće DC Comics.

Rivs je tu, uslovno je nazovimo tako, nevolju razrešio na sledeći način – za razliku od frivolnosti koja je krasila filmove u rediteljskom i autorskom viđenju Tima Bartona, ali i za razliku od Nolanove potrebe da iz datog materijala stvori društvenu hroniku na kub, Met Rivs je posegnuo za dodatno “zamračenim” neo–noirom kao okvirnim izrazom, što je, dabome, u viđenju i izvođenju veštih, uvek dobar i mudar izbor. Rivsov neo–noir jeste ubedljiv, ali ono što ume da zbuni nadahnutije gledaoce (a takvih ima i, srećom, uvek će ih biti) jeste lako uočljiva referentnost na neku od prvih lopti kakva se nije očekivala od autora ovog kalibra. Jednostavno, nekoliko godina ranije, Met Rivs je u svom remek-delu Planeta majmuna: Rat možda i samo kroz onaj delić filma u kojem potlačeni majmuni dođu do tačke da svesno i promišljeno deluju pokazao jasan odblesak čistog genija, a u slučaju ovog Betmena (The Batman) već od prvih kadrova naveo je, nadajmo se da je tako, dobar deo gledateljstva da razmišlja o, naravno, postmodernim pozajmicama iz onoga što filmofili kolektivno pamte i u trenu prepoznaju kao stilizaciju Skotovog Istrebljivača / Blejdranera, a da se, pritom, tu ne misli samo na prizore mnogoljudnog grada koji je dobrano potonuo u sveopšti egzistencijalni očaj i dekadenciju od koje teško da se može nazad, naravno, u pratnji teške kiše, gotovo pa opipljive prljavštine i neonskih reklama, nego i znatno dublje u pravcu onoga što na šta pomenuto u idejnoj ravni jasno i precizno sugeriše.

GLAVOLOMKE I KRVOPROLIĆA

A to ne bi bilo sve – Rivsov Betmen je značajnim delom ukorenjen u ono što je takođe duboko urezano u kolektivnu filmofilmsku svest i zasluženo dugo pamćenje, a što osnovu ima u neprevaziđenom Finčerovom remek-delu za sva vremena Sedam (Seven), kao i brojnim potonjim derivatima, uključujući i one nepobitno uspele (recimo, Uskrsnuće u režiji Rasela Malkahija). To ne proističe samo iz dramaturškog pozicioniranja lika Zagonetača (Riddler) – u poslovično ubedljivom tumačenju Pola Dejnoa – na koti surovog serijskog ubice koji ima potrebu da, osim krvoprolića, za sobom seje i prateće glavolomke svojim progoniteljima na dar, već seže i do nivoa stilizacije i gotovih rešenja. Osim toga, novog Betmena opterećuje još par zamašnijih stavki – sasvim nerezonsko trajanje od gotovo pa puna tri sata, nedovoljno uverljiv lik Žene mačke u tumačenju Zoe Kravic (ostavimo li po strani nesrećni film sa Hale Beri, pa i TV “ispostave” tog lika, setimo se samo magije koju je na tu temu stvorila Mišel Fajfer, pa čak i unutar te persiflažom obojene postavke Tima Bartona u Batman Returns)… Tu je i pomalo zbunjujući utisak da se na planu naracije, u aspektu motiva, tema, zapleta i ukupnog oslikavanja okolnosti u kojima Betmen mora da reaguje, Rivs ušančio na ovako blatantnom skupu opštih mesta (korupcija, gramzivi i licemerni političari, nazovinovinari, poredak gde je svakoga i sve moguće bespovratno potkupiti i iskvariti…).

Ipak, da ne bude zabune, koliko god sve pobrojano možda i zazvučalo onespokojavajuće, nije sve ni približno tako crno – Rivs je majstor svog, a i pripovedačkog zanata filmskim sredstvima i oruđima, a podosta je rafinmana u svim dimenzijama ovog ostvarenja… Krajnje celishodnom se pokazala odluka da se lik Brusa Vejna, Betmenove ljušture i senke, rastereti oveštalog, a manje ili višeg zastupljenog balasta flamboajantnog plejboja iz ranijih filmskih i serijskih inkarnacija, što je svakako pomoglo Robertu Petinsonu da u ovoj svojoj fazi krupnih, a neretko i odveć pretencioznih umetničkih aspiracija, uspešno otelotvori taj, ako ćemo iskreno, u samom zametku plošni lik sa tek nagoveštajem hinjene višedimenzionalnosti. Povrh svega, uz svu narečenu citatnost, Rivs je na kraju puta stvorio ne samo dovoljno ubedljiv, nego i pouzdano upečatljiv film, koji je osim očekivane produkcijske i vizuelne besprekornosti (film je snimao Greg Frejzer, snimatelj i u slučaju takođe Rivsovog filma Pusti pravog da uđe, ali i Killing Them Softly i Zero Dark Thirty), doneo nešto osetno osobeno, pa pri poslednjem pogledu na onaj metaforički tas, novi Betmen biva dostojanstven i ukupno vrlo dobar film, koji će pak najviše značiti prevashodno nepokolebljivim poklonicima superherojskih priča za veliko platno.