Kao što pesnik već reče – vreme je za nove heroje.

Znamo odavno da kapitalizam voli da se šali i predstavlja kao glavni zaštitnik ljudskih sloboda, sve dok se isto pitanje ne postavi kod kuće – pošto ono uvek nekako ide ruku pod ruku sa ekonomskim pravima. A onda već postaje jasno da je crno stanovništvo dva veka na silu dovođeno u Veliku Britaniju i Ameriku da radi, a ne da poseduje ili postavlja suvišna pitanja, pa taj žig rasističke eksploatacije besplatne radne snage neće nikad biti sasvim skinut sa onih zapadnih društava koja su učestvovala u toj raboti, gradeći svoj prvobitni privredni uzlet na masovnoj upotrebi pravog roblja. Pokret koji je politički obeležio poslednje dve godine u pomenutim zemljama – Black Lives Matter – izneo je ovu sramotu na videlo dana u digitalnom dobu, ali nije imao nikakvu šansu da promeni tok stvari, a posebno ne da olakša participaciju u odlučivanju i ekonomsku emancipaciju crnačke manjine. Ogorčenje zbog te spoznaje, nakon osipanja BLM, snažna je inspiracija za umetničke zaključke kako se na Zapadu ništa ne menja, već su rasna, klasna i kulturna segregacija danas možda još i žešće. Ovakav stav deluje krajnje radikalno – ali samo nama koji nismo rođeni sa pogrešnom bojom kože. Nekim Afroevropljanima deluje sasvim uverljivo, jer je deo njihovog proverenog svakodnevnog životnog iskustva sa velegradskih ulica.

Kako to često biva, jedina trajna emotivna zabeleška koju imamo o ovim skorašnjim zbivanjima jeste ona muzička. Vratimo se malo kroz vreme: početkom prošle decenije, u južnom Londonu i njegovim klubovima, počela je da se polako formira andergraund scena koja će do kraja 2010-ih odozdo početi da redefiniše pojam savremene crnačke muzike. Radi se o procesu koji kao da je omogućio da se na nov, do sad nečuven način, iskombinuju sve moguće “crne” muzičke forme: autentičan muzički pokret iz predgrađa, kakav je grime, spojio se sa večnim soulom i džezom, te najrazličitijim afričkim ritmovima novodošle dijaspore iz Nigerije i drugih bivših kolonija. Odjednom je postalo moguće čuti džez koji ima društveni stav, ali uz koji može i da se pleše (Sons of Kemet, predvodnici pokreta), soul koji prati ritam grajma (Little Simz, dobitnica ovogodišnje Brit nagrade za najbolju novu umetnicu), ili improvizovani klupski groove koga kroti saksofonistkinja Nubyja Garcia (najbolja britanska džez umetnica 2019). Svi oni zaslužuju posebne tekstove, ali sa svojim nizom od pet albuma u poslednje tri godine, posebno se istakao misteriozni kolektiv, poznat samo pod imenom Sault.

Sault su postali prepoznatljivi po tome što svoje albume objavljuju bez najave – oni se samo pojave, zagonetno kao flajer na ulici. Tokom 2019, tako su obznanili svoje postojanje dvema pločama, pod imenima 5 i 7, koje su predstavile njihovu retro-futurističku mešavinu angažovanog soula, fanka i hip hopa. Godine 2020. bili su na vrhuncu, ponovo sa dva sjajna izdanja: Untitled (Black Is) i Untitled (Rise) – prvo donosi mračan, opor uvid u raspolućeno i ranjeno društveno stanje afroevropske manjine, dok je drugo puno svetlih nota, jer predviđa bolje dane ako se digne glava, a sa njom i pesnica. Zajedno, one čine jednu od najimpresivnijih autorskih celina unutar pop muzike, koju smo mogli da čujemo u skorije vreme – oblikovane kao romaneskna struktura iz dva dela, ove ploče daju potpun uvid u stanje crnačkih duhova u zapadnim zemljama, do kog je moguće doći. Njihov značaj je naprosto civilizacijski, jer u okviru masovne kulture definišu jednu drugačiju istorijsku svest o onome što se zbiva oko nas.

Kao pravi borci za slobodu, Sault ne žele da se identifikuju, mada se zna da je ključni član Inflo, briljantni mladi producent i ideolog, rođen kao Dean Josiah Cover, prva osoba crne boje kože koja je dobila Brit nagradu za najbolju produkciju (2022) – njegov izuzetan rad sa Michaelom Kiwanukom, Little Simz, grupom Jungle, i posebno Adel na njenom prošlogodišnjem hit albumu 30, ni šou- biznis nije mogao da negira. Mada svirači nisu poznati, zna se da postoje dve upečatljive pevačice, koje se smenjuju iz pesme u pesmu: mlađa je Cleo Sol, rođena u Londonu kao Cleopatra Zvezdana Nikolić, od majke srpsko-španskog i oca jamajkanskog porekla; starija je Kid Sister, bazirana u Čikagu, protežirana i od strane samog Kanye Westa. I to su sva dostupna saznanja – niko nikad nije dao intervju kao Sault, jer oni ne žele da objašnjavaju svoje motive.

Njihov peti po redu album Nine (Forever Living Originals) objavljen je leta 2021. i zavređuje svu pažnju i dalje, jer su posledice rada ove grupe dalekosežne: Sault vraćaju aktivizam u popularnu muziku na velika vrata, kad se već činilo da je u njoj ukinuta bilo kakva naznaka političkog. Mimo svih pravila posla, ploča se pojavila usred leta i bez kampanje, beše dostupna za kupovinu i strimovanje svega 99 dana, da bi danas mogla da se čuje besplatno na Jutjubu – sam taj postupak izruguje se svim efemernostima potrošačke životne logike. Drma slušaoca koliko je lična, jer je sročena kao dnevnik grubog odrastanja u modernom Londonu, i predstavlja novi skok u transžanrovskom pristupu grupe Sault, uvodeći dodatne afričke i karipske inspiracije, kao logične ilustracije zvučnog nasleđa ove metropole.

Na Nine tako nalazimo numeru koja se sastoji samo od smejanja (Haha), jedan disonantni rap posvećen londonskim bandama (London Gangs), razbrajalicu sa dečjeg igrališta (Trap Life), izluđenu anksioznu pričalicu sa refrenom “bol je stvaran” (Fear), rečitativ čoveka koji saznaje da mu je otac ubijen (Mike’s Story), neodoljivi srcelomeći gorko-slatki R&B (Bitter Streets), neo-soul koji tone u rezignaciju (Alcohol), ponosnu duhovitost na temu američkih turista (You from London), temu romanse smeštene u surovo, siromašno okruženje (9), i konačno optimističku priču o tome kako budućnost pripada nama, ako nekako uspemo da prevaziđemo traume kroz koje smo prošli (Light’s in Your Hands). Sve se to ređa u brzom tempu, kao kad grad promiče oko nas. Radi se o izgubljenoj kopči između brbljivog hiphoperskog traganja za pravdom u blokovima i slatkoće soul muzike, o ljubavnoj priči između uzalud naoružanih momaka i devojaka rođenih sa slomljenim srcem. Sa svojom neisforsiranom intimnošću, što daje vernu sliku toga kako stvarni ljudi žive, album Nine grupe Sault poslednje je poglavlje u njihovoj rapsodiji o nevidljivima.

Odavno nismo čuli ovako revolucionaran i human pop muzički koncept, grandioznog zamaha, koji bi se u najboljim trenucima mogao porediti samo sa sličnim dostignućima nezaboravnih Massive Attack. Zato, blagonaklona preporuka vašeg kritičara glasi: sledeći put kad pomislite da možda nigde nema smislene muzike koja osvetljava ovo doba svetskih previranja, setite se da pustite neki album sa potpisom Sault. Vreme je za nove heroje.