Kao i 2020, tako je i sada Aleksandar Vučić “zajahao” na talasima krize, u potpunosti koristeći nenadoknadivu prednost koju mu na tacni u poslednjih 10 godina serviraju partijski kontrolisani “mediji”: on saziva hitne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost (za prekosutra), on razgovara sa svim svetskim liderima (“Alo” je 21. februara imao spektakularan naslov koji je glasio: “Vučić i Makron razgovaraju od 18 časova – Od ovog možda zavisi i sudbina planete”), on nabavlja grašak, oljušteni pirinač i sardine, on obaveštava građane koliko imamo rezervi gasa a koliko dizela, on se neprestano obraća građanima na svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, on diže paniku katastrofičnim najavama da smo u izuzetno teškoj situaciji, da je srušena “kompletna bezbednosna arhitektura sveta”, da ga je “užasno strah”, da nas očekuje “velika kriza”, da nam je “mir naših žena, majki najpotrebniji”, da će “svakoga dana biti sve teže”, da on “Boga moli da prestane rat u Ukrajini”, da je ranije nekoliko puta godišnje išao u crkvu a da sad “više ne zna šta da radi, da ide svaki dan da se Bogu pomoli da nešto pomogne”, da “sad Boga molimo da još negde nađemo ugalj”, jer “ne vredi, kataklizma”, da on neće vraćati majkama sinove u kovčezima, da nema mleka u prahu niti palminog ulja…

 

Pročitajte ceo tekst Radmila Markovića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (17.  marta)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com