Biće drugačiji ovi izbori od svih prethodnih Vučićevih. Postoji neka tenzija koje nije bilo ranije. Naprednjaci su u Boleču napali aktiviste SSP-a koji su pozivali ljude na izbore, izbila je ulična tuča. Šešelj je u Novom Sadu, opet na ulici, Borisu Tadiću dovikivao da ga treba obesiti i da je izdajnik. Nemanja Šarović provocirao je Aju Jung, prozivao da je dobila novac za svoj festival igre jer je prodavala karte za beogradski metro pa se umalo nisu potukli na ulici.

Sve to bi lakonski moglo da se podvede pod predizborni folklor i skupljanje lajkova, ali nije samo to. Previše je agresije i uterivanja straha u kosti. Gomila fantomskih spiskova i hiljade stanara prijavljenih na adrese na kojima nikad nisu stanovali, niti ih je iko ikad video u komšiluku – sve to govori o gotovo unikatnoj tenziji, dosad neviđenoj u naprednjačkom dobu.

Aleksandar Vučić nikad nije uveren u glatku i očekivanu pobedu i zato su svi naprednjaci na nogama i svi aduti potegnuti: od zastrašivanja glađu i teškim posledicama ukrajinskog rata, preko ugroženih Srba sa Kosova, do Orbana u brzometnom vozu do Novog Sada koji bi trebalo da pokupi mađarske glasove. Tu su i uobičajne pretnje u javnim preduzećima da ljudima neće biti produženo zaposlenje na određeno ukoliko ne obezbede kapilarne glasove.

U ovom trenutku uprkos, svim lutanjima i traženja dobitne kombinacije, opozicija je ipak sebe predstavila kao snagu pred kojom Vučić nije sasvim siguran. I to jeste neki kapital.

U medijskim okolnostima u kojima je opoziciji dato da na kašičicu nešto izgovori i pošalje poruku biračima, u potpuno neravnopravnim uslovima, neprijateljskom okruženju ukome voditelji dobijaju zadatak da ih sapliću, opozicija u poslednjoj nedelji može samo da radi s onim što ima.

Na primer da ohrabri izborne kontrolore. Oni su, ljudi, takođe pod pritiskom, posebno u unutrašnjosti, prete im i maltretiraju ih. Oni su prva linija odbrane glasačkog prava od svih mogućih krađa koje je Vučić spremio širom Srbije, jer je jasno da će Vučić izvući sve svoje stvarne i nestvarne glasove.

I pod dva: raditi na ohrabrivanju građana da izađu na izbore jer će ove izbore odlučiti onaj deo glasačkog tela koji je u ovom trenutku još uvek neodlučan.

Ovde nije važna politička poruka nego egzistencijalna – da je nešto ipak moguće promeniti. U poslednjoj nedelji opozicija bi trebalo sve da učini da kreira referendumsku a ne izbornu atmosferu. Oni koji tvrde da nemaju za koga da glasaju, njih treba podsetiti da smo i Miloševiću videli leđa onda kada smo odlučili da mu više ne damo šansu.

Jer, svako ko danas kaže da nema za koga da glasa, taj glasa za Vučića.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com