Predizborna kampanja koja je za nama prošla je u znaku objektivnih društvenih okolnosti, kako su nekada govorili komunisti. One su u izvesnoj meri radile u korist vlasti, jer nakon dve godine pandemije kovida, a zatim svetske krize zbog rata u Ukrajini, vlast može da ponudi sigurnost. Time se, opet kako bi rekli komunisti, lakše zaborave i sakriju subjektivne slabosti.

Odlučio sam da vas pred izlazak na birališta podsetim na neobične, ponekad bizarne momente, koji će ostati zapamćeni u istoriji demokratije. Ovi biseri često govore više o akterima izbora od njihovih eksplicitnih poruka u kampanji, zato krenimo u fantastičnu turu predizbornih fantazija.

Na prvom mestu je svakako Boško Obradović sa svojim spotom – čarobni štapić! Vozeći automobil domaće proizvodnje, ovaj glas desnice i monarhije poput Harija Potera popravlja sve što ne valja u Srbiji snagom lične magije. Žao mi je što na zadnjem sedištu nije bio Nestorović, koji bi verovatno zablistao poput Gandalfa Sivog. O njegovoj magiji nešto kasnije.

Sekularna varijanta lične magije prikazana je u spotovima gde je Aleksandar Šapić komunalac ili obavlja društveno koristan rad za stranku. Priznajem da mu zavidim jer je njegov spot ispunjenje mog sna iz detinjstva. On vozi autobus, pomaže mamama sa bebama i, konačno, pere ulice. Kao mali zavideo sam tim momcima što rade noću kad mene teraju u krevet, a oni super umeju da zvižde glasno i propuštaju devojke koje su pošle u večernji izlazak – realni problemi gradonačelnika, bez velike politike, nešto kao Gotam Siti i Marvelov superheroj.

Najživopisniji meandar izveo je Leteći doktor Nestorović. Podsetimo se, prvo je najavljena Reformska stranka, zatim pokret Snaga sabornosti naroda Srbije, zatim je početkom godine podržao Dačića i socijaliste, i u pet do ponoć se priključio Bošku Obradoviću ili… Ovaj čovek je svoj predizborni program definisao odgovarajući na pitanje šta bi promenio – “sve!”

Iz bogate produkcije Vučićevih spotova, poslednji je možda najsaborniji. U nekom domu kulture počinje nadigravanje predstavnika različitih regiona Srbije kome je bolje. Ovo je kontra ustaljenom nadmetanju u kukanju, a folklor se objašnjava porukom da svi igraju na istu muziku. Taj frulaš kojeg bespogovorno sledi opčinjen narod je, pogađate, Vučić. Ova kontradikcija o unisonosti, dok se prikazuju razlike, predstavlja suštinu oksimorona. Melodije se ipak razlikuju i to bi bila demokratija. U suprotnom, poruka je pomalo zastrašujuća.

U muzičkom delu nagradu je ipak odneo Ivica Dačić, šlager pevač sa bilborda. Iako mu nisu dali da peva tokom kampanje, uslikan je u maniru Nestora Gabrića, Mileta Bogdanovića, Slavka Perovića, Cuneta ili Tozovca. Ima domaći i internacionalni repertoar. Sa vragolastim osmehom u uglu usana, kao da nam poručuje – šta može poći po zlu? To je ona doza hedonizma koja je autentično zračila iz Titovih fotografija sa Briona. Preneo čovek emociju.

Bilo je i tvrđih tonova, a za njih je zadužen Miša Vacić. Prikazan kao predsednik Srbije, ima repliku: “Milice, recite njegovoj ekselenciji da ima tri dana da napusti Srbiju” (Milica u belom kompletu) i “Nek sedi Đilas u zatvoru” (Milica u sivom kompletu), a dramska radnja je okretanje prema kameri i šaranje hemijskom, kobajagi piše nešto ko Oliver iz Fokusa na B92. Pismen.

U kategoriji “Da li sam te video?”, pojavila se Ana Pejić na livadi sa teletom i pitanjem svih pitanja: “Zašto ministar poljoprivrede nije seljak?” U drugom spotu, predsednik je metafora za mašinovođu na stanici u Rumi. Možemo mi to!

Do dana današnjeg nisam shvatio da li su to retorička ili bukvalna pitanja. Ova gospođa je široj javnosti poznatija kao borac za otkrivanje istine o nestalim bebama. Hrabrost tih ljudi je za poštovanje, ali mi nije jasna platforma za političko delovanje. U pitanju je ipak poruka političkom sistemu, koji je kod nas zaista elitistički i ne ohrabruje “obične ljude” da učestvuju u političkom procesu. Oni tada mogu izgledati neuki ili smešni, ali je svakako za poštovanje želja da se iz društvenog aktivizma bilo koje vrste pređe u političke institucije.

Zato sam za kraj ostavio lične favorite – članove i predstavnike Romske partije “Srđan Šain”. Pažnju mi je privukao spot snimljen na Zemunskom buvljaku, gde se kandidati pozdravljaju sa prodavcima i kupcima. Na predstavljanju na TV Pink nosilac liste, brat i drug Saćip Saćipović, radnik na kranu. Radikalna levica, radnici i Romi, dakle, potpuno marginalizovane grupe u današnjem društvu. Zahtevi su takođe jasni: pravda i solidarnost uz poštovanje svih stečenih, pa izgubljenih prava. Gubitnici u tranziciji koji nas podsećaju da su se u ovoj zemlji radnici davno izborili za jednake plate sa drugaricama, za pet radnih dana nedeljno, za plaćen prekovremeni rad, bolovanja i odmore. Njima političari govore da moraju više da rade, slikaju se sa njihovim gazdama, rasteruju ih sa buvljaka da bi prodajni lanci i monopoli mogli da zarađuju. Političari ih vide kao jednokratne birače koje kupujete jednokratnim tranšama pomoći, mediji im se rugaju, a metafora i paralela o radnicima i Romima kao socijalnim kategorijama potpuno je tačna.

Pominjem ih jer mi se najviše dopala upravo njihova predizborna poruka u poslednjem minutu gostovanja na Pinku, nakon što ih je voditeljka pitala o planovima za spoljnopolitički deo programa. Brat i drug Saćip se ko Marlon Brando profi okrenuo krupno u kameru i poručio: “Uzmite sve pakete, pare, uzmite sve što daju sad pred izbore, al kad birate, glasajte za nas, budućnost nije na prodaju!”

Dodajem – Bandiera Rossa… Romalen…