Pre petnaestak godina, u javnosti u Srbiji vodila se velika polemika oko toga da li su nam potrebne lične karte s čipom. Neki su bili oduševljeni idejom koja je omogućavala da se podaci na ličnoj karti menjaju bez menjanja same kartice, što ubrzava i olakšava postupak, drugi su pak izražavali bojazan da će čip imati loše posledice po zaštitu privatnosti. Od tada su se strasti malo smirile, većina se “učipila”, posebno preduzetnici kojima to olakšava elektronski potpis.

Tehnologija je napredovala i sada je pitanje da li bi pored čipa, ili umesto čipa, na ličnoj karti trebalo da stoji QR kod?

Evo zašto. QR kod u sebi može da nosi informacije koje su napisane na ličnoj karti, ali omogućava i pristup nekoj bazi, to jest praktičnu primenu tih informacija. Najbolji primer su zeleni ili kovid sertifikati. Zahvaljujući QR kodu provera sertifikata traje nekoliko sekundi, koliko je potrebno čitaču (najčešće mobilnom telefonu) da pročita kod, pronađe informacije u bazi i utvrdi epidemiološko stanje vlasnika sertifikata. Da se QR kod nalazi na ličnoj karti smanjile bi se mogućnosti zloupotrebe, odnosno štampanja lažnog sertifikata sa tuđim kodom koji pozeleni kada ga očitate. A znamo da kod brzih provera niko baš ne upoređuje temeljno dokument koji mu se pojavio na ekranu sa papirom koji ste mu ponudili, niti se na uvid traži lična karta.

Kodirana lična karta mogla bi da ima dodatnu primenu u izbornom postupku, recimo kod davanja saglasnosti, odnosno potpisa podrške kandidatima. I tu su primećene zloupotrebe, neispravni potpisi i overe (pečatom?!), pa i sumnje u brzinu overavanja kada se veliki broj overa obavi za neverovatno kratko vreme.

Ukoliko bi se umesto uvida u ličnu kartu, što je obaveza notara, posebnom aplikacijom očitavala lična karta (QR kod) postupak bi se sveo na nekoliko sekundi, a tako registrovan potpis unosio bi se u bazu kao valjan, nikakve dodatne provere ne bi bile potrebne, sem ako bi se ispostavilo da je notar nešto lažirao. A to je onda mnogo ozbiljniji problem, koji se rešava zatvorskom kaznom.

Suština je, zapravo, u toj posebnoj aplikaciji kojom se lična karta očitava. QR kod na ličnoj karti bi, u zavisnosti od toga ko ga i čime očitava, limitirao podatke. Ako se očitava zeleni sertifikat, aplikacijom koja je za to predviđena, onda vidite samo podatke o vašem kovid statusu. Ako vam registruju podršku kandidatu, očitavanjem koda vaš potpis ide u tu bazu i nigde drugde, a da bi uopšte bio registrovan mora se očitati važećom aplikacijom, koju ima samo ispravan notar. Nema “starih”, nevažećih pečata, podmetnutih potpisa, duplih podrški. Ukoliko sistem ne prihvata podršku, odmah znate da je nešto neispravno.

Naravno da postoji strah od ugrožavanja privatnosti, ali QR kod ne nudi nikakve podatke sem onih koji su već u sistemu, ili koje vi u sistem želite da ubacite. Ukrštanje takvih podataka predstavlja problem i to se rešava dobrim zakonima, koji nam ne manjkaju, i još boljom praksom. Gde pomalo škripi.

Nije problem u tom čudnom kvadratiću, on samo pomaže mašinama da komuniciraju i ubrzaju neku čovekovu potrebu. Te potrebe su često suprotstavljene, e to je već muka.