Pre pola godine novinarka portala VOICE Ivana Gordić Perc, a odmah za njom i televizija N1, obelodanile su da više stotina Vijetnamaca angažovanih na gradilištu buduće fabrike guma Linglong u Zrenjaninu živi u neuslovnim barakama u industrijskoj zoni grada. Danas su ovi objekti napušteni. Deo vijetnamskih radnika premešten je u nešto bolji smeštaj, a deo se vratio u domovinu, pobegavši iz “radnog logora”, iz položaja u kojem su postojali svi elementi radne eksploatacije u cilju trgovine ljudima.

“Bolji smeštaj” je zgrada firme Penfarm, u istoj industrijskoj zoni. Ovde se danas, prema saznanjima Ivane Gordić Perc, nalaze preostali vijetnamski građevinci, nakon privremenog boravka u selu Ečka, u jednoj kući i lokalnom hotelu. Osim što su prebačeni u malo uslovnije prebivalište, radnici nisu u boljem položaju nego na početku, navodi Hristina Piskulidis iz ASTRE. Ova organizacija je zajedno sa Inicijativom A11 u novembru sačinila potresan izveštaj o položaju vijetnamskih građevinaca. Narednih meseci ostali su s njima u kontaktu, dostavljajući im hranu i potrepštine.

“Na osnovu poseta u januaru evidentno je bilo da je radnicima i dalje nedostajalo hrane, čiste vode, zimske garderobe i prekrivki. Bili su zastrašeni, pod nadzorom i nisu smeli da samovoljno napuštaju smeštaj. Čak i ako je kapija otvorena, nisu izlazili, što nije neuobičajeno kada su u pitanju ekploatisane i ucenjene osobe. Često su davali oprečne informacije – u onlajn komunikaciji se žale, ali na licu mesta, pod prismotrom, tvrde da je sve u redu”, navodi Piskulidis.

Ona ističe da su poslednji put bili u kontaktu sa jednim od radnika sredinom februara, ali da se on u međuvremenu vratio u domovinu. Prema podacima koje su dobili od policije, to je u januaru učinilo 27 državljana Vijetnama, a prevoz im je organizovala kineska firma, izvođač radova na izgradnji Linglonga. Međutim, Piskulidis ističe i nezvanične podatke – da je od prvobitne grupe od 400-500 radnika, u Srbiji ostalo njih 200.

U barakama iz industrijske zone koje je policija naknadno ocenila opasnim za stanovanje zbog rizika od požara, danas, čini se, niko više ne živi. Pre šest meseci nije im se moglo prići od ograde i pripadnika obezbeđenja, domaćeg i kineskog. Osim što su branili da se snima lokacija, oni su umeli i da lupkaju po prstima “neposlušne” novinare, svedoči Ivana Gordić Perc.

“Fotografisali su mi lice i tablice automobila, a tražili su da slikaju i novinarsku iskaznicu. U početku su me pratile osobe koje su razumele srpski i to zatim prenosile svojim šefovima. Bila sam prilično uznemirena ovim iskustvom”, navodi novinarka VOICE-a.

Kada je sa koleginicom iz Dojče velea pratila preseljenje radnika, kinesko obezbeđenje im je blokiralo prolaz u jednoj uličici sa po dva vozila na obe strane.

“O tome smo obavestile urednike, a aktivisti koji su bili u blizini došli su i praktično nas izbavili”, seća se Ivana. Kaže i da su prethodno kineski čuvari divljačkom vožnjom pokušavali da ih spreče da izađu na glavni put.

Sve to novinarka je prijavila advokatu, kao i timu NUNS-a koji se bavi bezbednošću novinara, međutim reakcije tužilaštva nema. Neće je ni biti, smatra Gordić Perc.

“Pre par nedelja sam sa jednom novinarskom ekipom obišla lokaciju gde su sada radnici. Nakon snimanja, kineski menadžeri su počeli da izlaze iz objekta. Izašao je i čovek koji mi je jesenas branio da radim svoj posao. Ovo sam shvatila kao poruku: Mi smo i dalje ovde. Ne možete nam ništa”, konstatuje novinarka.