Iako čitava javnost od prošle nedelje čeka da dobije zvanične rezultate izbora u Srbiji i u Beogradu, to se još uvek nije desilo. Kako stvari stoje, čini se da će tek tamo posle Prvog maja izaći crno na belo šta se dogodilo tačno na izborima od 3. aprila i na ponovljenim izborima za odbornike u Beogradu i poslanike Narodne skupštine.

Ali, deluje da to zvanično prizivaju samo delovi “neputinovske” opozicije – koalicija “Moramo”, koalicija “Ajmo ljudi” i delovi koalicije “Ujedinjeni za pobedu Beograda”. Zašto delovi ove poslednje grupacije? Zato što je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa – najveća partija u ovoj koaliciji – krenula drugim putem kada je njen lider zatražio nove izbore dok ovi još uvek nisu okončani i to kroz razgovor sa predsednikom Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem. Posledice sastanka znaju se od nedelje 17. aprila, uživo sa TV Pink, u emisiji “Hit tvit”: Vučić uvažava argument legitimiteta koji mu deo opozicije spočitava i najavljuje mogućnost da se do kraja ove godine ponove izbori u Beogradu.

Iako su svi “kukali” na Đilasa što je išao da “pere” Vučića, u danima nakon ove najave nema nikoga ko kaže da neće izlaziti na te ponovljene izbore. Suštinski – šta drugo može?

LEGITIMITET I BEOGRAD

Postizborne dane obeležavaju dve stvari: neizvesnost oko toga kada i kako će biti uspostavljene nove većine u parlamentu Srbije i beogradskoj skupštini, kao i potpuno potonuće “putinovske” opozicije koja je nestala iz vidokruga javnosti. Zavetnici, Dveri i Nada, nakon prvobitne radosti i veselja što će imati odbornike u Skupštini Beograda i poslanike u Narodnoj skupštini, sada su usmerili sve svoje snage na odbranu Ruske Federacije zahtevajući javno i u protestu da Srbija ni po koju cenu ne uvodi sankcije Rusiji. U to ime, najavljuju povezivanje u koaliciju “Treći put” gde bi valjda trebalo da se nađu sve patriote koje podržavaju Putina i Rusiju.

Na drugoj strani opozicije vlada uobičajeno postizborno komešanje i obezglavljenost. Postoji više razloga. Činjenica da su se “pocepali” i pre objave konačnih rezultata govori o tome šta oni misle da se desilo na izborima. A to je poraz. Na parlamentarnim i predsedničkim izborima, on nije mogao da bude neočekivan. Međutim, verovalo se da bi Beograd mogao da bude osvojen i da predstavlja prvu, polaznu tačku u budućem slamanju Vučićevog režima.

Kako do toga nije došlo, zaključeno je da se još jednom izgubilo, pa se energija usmerila na pokušaj koji se nikada nije desio – da se administrativno obore rezultati u Beogradu. Taj čin se pravda navodima o ogromnom broju nepravilnosti na izbornim mestima, kao i u radu izborne administracije. No, kako izgleda, to više predstavlja lice režima koji više nije u stanju da organizuje izborni dan, nego što je uticalo na konačne rezultate izbora.

Kao i pre ponavljanja glasanja na nekoliko mesta (šest ukupno u dva postizborna turnusa), bilo je izvesno da nema preuzimanja vlasti jer dve ključne koalicije, “Moramo” i “Ujedinjeni” zajedno nisu osvojili više od SNS-a u Beogradu. Uzalud se sada priča o tome kako je centar grada glasao, a kako su glasali u Lazarevcu, Obrenovcu, Mladenovcu i Surčinu i drugim prigradskim opštinama.

Situacija je, na koncu, sledeća. SNS ima najviše glasova, ali nema dovoljno. Treba mu Socijalistička partija Srbije da bi formirao tanku većinu za upravljanje gradom. SNS se ne izjašnjava kada je reč o saradnji sa SPS-om jer nema još potvrde da bi vlast na isti način mogla da zaživi i na republičkom nivou. Na drugoj strani, nema mogućnosti da se formira većina koja bi sklonila SNS i sama prionula na organizaciju vanrednih izbora u Beogradu. Lideri opozicije sami govore kako im je jasno da “ovaj sa onim ne može” iako su se svi upinjali da objasne da neće sa SNS-om i da žele sa sklone Vučića sa vlasti. Dakle, kako trenutno deluje, Vučiću se baš i ne ide sa SPS-om, a na drugoj strani i opozicija je gadljiva na šarene koalicije. A kako je Vučić daleko od većinske podrške u gradu, otud argument legitimiteta na koji se Đilas pozivao, a ovaj ga Vučić razumeo.

Ako je to tako, a sva je prilika da jeste, onda nema druge nego da se opet ide na birališta, s tim što treba videti kada je to moguće. Đilas traži da bude ove godine, Vučić priziva mart 2023. i videćemo kako će se na kraju odlučiti.

Ove nedoumice oko Beograda začinjene su i pričom o legalitetu, odnosno time da li su izbori i u Beogradu uopšte bili organizovani u skladu sa zakonom i da li je metod pribavljanja i kupovine glasova koji temeljno primenjuje SNS nešto što jeste ili nije u redu.

PRAVITI SE MRTAV NA INSTITUCIONALNI NAČIN

Dok se javnost bavila time šta je Đilas rekao Vučiću, i šta sad znači takav potez čoveka koji je bio medijski linčovan unazad pet godina da bi mu se sad priznao “legitimitet” jer ima odbornike i u gradu i u republici, neki ljudi koji su radili u Republičkoj i Gradskoj izbornoj komisiji pokušavali su da se izbore za ponavljanje izbora i na osporavanje rezultata, ali od toga slaba vajda.

I tamo gde su izbori bili ponovljeni u Beogradu, SNS je pokazao disciplinu: isterao je sve svoje, a opozicija čak nije uspela da objasni svojim biračima ni da svi treba da glasaju za koaliciju “Ajmo ljudi”. Tako je ekipa predvođena Borisom Tadićem i Duškom Vujoševićem ostala ispod cenzusa iako je treći član tog tima Konstantin Samofalov slao poruke da se od borbe neće odustati, da su pokradeni… Jasno je da od toga nema ništa i da oni skupštine videt neće.

Za istoriju parlamentarizma u Srbiji ostaće ipak zabeleženo ono što su govorili članovi izbornih komisija koje nije delegirao Vučića režim: izbori su pokradeni u startu, ta krađa ne zanima institucije, one postupaju po automatizmu i pravilu da ko ima više glasova odlučuje. Na zamerke opozicije oglušio se i Upravni sud, baš kao i 2020. godne kada su ga pritisli iz pokreta “Dosta je bilo”, baš kao i ove zime u vezi sa referendumom za promenu Ustava.

Jednostavno, ni Republička ni Gradska izborna komisija – a posebno sud – ne žele da donose bilo kakvu odluku koja bi suštinski uticala na političke odnose kakvi su danas u Srbiji i to je tako. Da li to znači da je stvar beznadežna i da nema šanse da se dogodi bilo kakva promena? Na osnovu rezultata izbora ne bi moglo tako da se zaključi.

STARI I NOVI LJUDI

SNS je u padu i to je i njima jasno. To nije funkcionalna partija jer ona nema ni politiku, ni ideologiju, ni vrednosti – to je pretorijanska garda Aleksandra Vučića i služi samo njemu i njegovom rezultatu. Ovi izbori su potvrdili njegov apsolutizam, ali ne u podršci, jer da je regularna medijska situacija, on bi prošao kao u Beogradu, nego apsolutizam moći i preuzimanja ovlašćenja od svih institucija.

Kada je tako, a u želji da ne dođe do nekog sukoba unutar Srbije, čini se da je Đilas otišao kod Vučića i tražio da se nešto na tom polju promeni. Đilasova logika je sledeća: ili da se raziđemo sada jer smo izgubili ili da idemo na nove izbore pa šta bude. Deo javnosti mu poručuje da bi trebalo da napusti politički život Srbije, baš kao i drugi lideri tipa Vuka Jeremića, Borisa Tadića i njima sličnih.

Argument koji tome ide u prilog je jednostavan: niste uspeli, poraženi ste, prepustite mesto drugom. I to izgleda kao dobro rešenje koje bi moglo da znači otvaranje mesta za neke “nove ljude”. Na žalost političkog života u Srbiji, taj drugi se teško stvara, a i kad se pojavi, ne uspe mu da preživi nekoliko meseci posle izbora. Najbolji primer iz srpske političke istorije je Saša Janković i taj primer je više puta navođen. Sada je u sličnoj poziciji Zdravko Ponoš, koji poslednjih dana najavljuje da će “ostati u igri” ali još uvek ne zna ni na koji način ni sa kojim saradnicima.

Ako će Đilas i Vuk Jeremić i dalje da budu u politici, onda im ne preostaje ništa drugo nego da nastave borbu na izborima u uslovima koji su neregularni, ali poznati. Zato je glasno osporavanje koje najviše dolazi sa strane Narodne stranke u suštini neproduktivno, posebno ako se ima u vidu da je ono što je politika te partije bilo dominatno u kampanji na svim nivoima. Pored toga, oni će imati najviše poslanika od svih iz koalicije “Ujedinjeni za pobedu”, pa je zaista čudno zbog čega su požurili da se javno prepiru sa Đilasom. Vuk Jeremić je nastavio da se ograđuje od Đilasa i poslednjih dana, samouveren da će Narodna stranka na nekim budućim izborima proći mnogo bolje nego ovog proleća.

Uglavnom, kada prođe ova prvobitna postizborna depresija, svi će oni, ovi iz “neputinovske opozicije”, morati da sednu za jedan sto i vide kako dalje, naročito ako i dalje veruju da je Beograd zaista mesto na kome je moguće napraviti promenu. Zbog toga bi sad možda bilo bolje da svoje nezadovoljstvo pokažu u međusobnim sastancima nego da svađama zabavljaju građane koji su protiv njih i demorališu opozicione birače. Građani su ovog proleća izašli u ogromnom broju i možda će opet poslušati pozive raznih ljudi da se na novim izborima izbore za promene.

PREDSEDNIK I TELEVIZOR

Za to vreme, u javnosti vlada histerija pomešana sa očajem. I to sa svih strana. Ovi koji su na vlasti nisu sigurni šta sledi: Vučić sedi i čeka, što je njegova omiljena pozicija, gleda šta se i kako radi, govori i raduje se svakom novom danu u kome nije uveo sankcije Rusiji. Dane provodi u sastancima sa ambasadorima, a kada mu se spočita da mu oni kroje novu vladu, on se brecne, naljuti i počne da viče i govori da je tako nešto nezamislivo.

Dok se on tako”lomi”, njegova vlada ne radi ništa osim što šef države i ministar finansija Siniša Mali najavljuju još po deset hiljada dinara za prosvetare i omladinu. Uprkos krizi koja je na vratima i poskupljenju novca na svetskim tržištima, Vučić ide sa starom politikom: kupuje naklonost uplatama od po deset hiljada dinara. Nije najjasnije šta će mu sada to kada nam govori da je pobedio kao niko pre njega, ali, eto, ne odriče se te “politike”.

Da bi malo sklonio pritisak sa sebe, Vučić priča o izborima, budućoj vladi, mogućem ponavljanju izbora, uvođenju sankcija Rusiji ili izmišlja priče o tome kako mu prete Albanci sa Kosova uz pomoć Ujedinjenog Kraljevstva. Međutim, propušta da se osvrne na kriminalnu delatnost ponovno uhapšenog Darka Šarića, najvećeg mafijaškog bosa u ovom delu sveta.

Ništa u Vučićevom ponašanju i nastupu ne govori da je on osoba koja je zaista napravila istorijski rezultat i koja će zbog toga ostati upisana u istoriji Srbije. Pre će biti da tek sada razume da nije za deset godina uradio nijednu značajnu političku stvar osim što je ugušio krhku demokratiju u Srbiji: niti je državu uveo u Evropsku uniju, niti je “sredio” Kosovo, niti bilo šta što ključno menja život stanovnika Srbije. Sada je u prilici da se u krizi opredeli i uradi prvu značajnu stvar, pomeri Srbiju od Putina brže i bliže ka Zapadu, što je i strateški cilj ove države.

Nasuprot njemu stoje krhki ostatci političkog života okupljeni u male i jedva vidljive političke stranke, koje se više sukobljavaju među sobom nego što rade protiv svog glavnog političkog protivnika. Ti entiteti tek ništa posebno ne govore o velikim temama jer se valjda plaše da bi bilo kakav stav na te teme dodatno umanjio njihov uticaj.

BEZ ORGANIZACIJE NEMA NI REVOLUCIJE

Đilasov potez je prvi politički potez opozicije godinama unazad – koliko god bio kontroverzan. Bar pokazuje nekakvu odlučnost i želju da se ne odustane od glavnog cilja, a to je uljuđivanje Srbije (bar je to ono što je biračima predstavljeno). Međutim, to je ispalo kao njegov lični potez koji niko ne podržava, a i on stoji na čelu političke opcije sa vrlo malo snage. Ako je ikada bilo prostora da se “vodi politika”, to je onda ovaj trenutak jer će sadašnje ponašanje definisati mnogo toga što će biti važno u budućnosti, kao što je slučaj sa svakom krizom ili ratom. I zato, uprkos svemu, sada je mnogo važnije praviti zajedničke dogovore nego se vajkati, kukati i praviti pametan bez političkog rezultata.

Možda će se sada otvoriti medijski prostor, možda će se sada smanjiti sumanuti napadi na sve koji ne misle kao Vučić i možda to bude od pomoći da se politički i medijski prostor u Srbiji uljudi. Vučić nije uspeo da uradi ono što je nameravao kada je “doveo” Aleksandra Šapića prošle godine. To jest – da u potpunosti ugasi svaki opozicioni glas. Desilo se suprotno i Beograd mu je poslao poruku da nije za njega i njegovu partiju.

Opozicija nije uspela da iskoristi raspoloženje Beograđana i činjenicu da se u Beogradu, i samo u Beogradu, ljudi mogu baviti opozicionim delovanjem i da postoje izvori informisanja koji na realističan način slikaju život u Srbiji, te da se na osnovu toga pobedi Vučića.

Ako će biti novih izbora, onda bi trebalo da opozicija bude bolje organizovana, da ne laže ni sebe ni građane, da se približi građanima koji sami žele da učestvuju u kampanji i na izbornom danu, da ih sve uključi, ali i da medijski ambijent bude pošteniji. U mesecima pred nama nema nikoga ko bi mogao da kaže šta će da se dešava i šta bi moglo da se dogodi. Globalni uticaji su ogromni i vidi se da oni presudno utiču na srpsku političku utakmicu.

Ko bude umeo da se bolje na njih prilagodi i bude organizovaniji, on će pobediti na sledećim izborima, a tek ćemo da vidimo da li će oni biti samo u Beogradu. Srpska vlada je tek velika misterija. Šta li su sve partneri sa svih strana spakovali kao preporuku Vučiću? On sada izgleda kao osoba koja bi ostala neko vreme u frižideru jer dolaze vreli dani.