Čudne stvari su se dešavale u Jugoslaviji početkom osamdesetih godina prošlog veka.

Posle Titove smrti zavladala je velika nejasnoća, jer u visoko-centralizovanom sistemu više nije bilo nikog ko bi dao jasnu direktivu u kome smeru treba ići dalje. U tom svetu ideološke konfuzije – sve je bilo sumnjivo, i, u isti mah, ništa nije bilo sumnjivo. Vežbala se strogoća, ali sve bezuspešnije. Tako se desilo da je po novom zakonu, od jeseni 1980, cela generacija momaka od 18 godina odmah posle gimnazije bez odlaganja poterana na obavezno služenje vojnog roka u JNA, verovatno da bi se podiglo njeno brojno stanje i odvratio neki neprijatelj, ali već u proleće 1981. desili su se nacionalistički neredi na Kosovu, a nešto kasnije je prijavljeno viđenje Gospe u Međugorju. U isto vreme, na kulturnom frontu, zabranjena je knjiga “Vunena vremena” Gojka Đoga, prva zbirka pesama u kojoj se na negativan način pominje Josip Broz, dok su u jesen 1981. po Sloveniji progonjeni i osuđivani pankeri nakon afere “Četvrti rajh” (na margini scene postojao je bend 4R, koji nikad nije nastupio, ali verovatno jeste bio krajnje desničarski).

Čudne stvari su se dešavale i u Beogradu.

Mada muzički milje nikad ranije nije bio izložen racijama, u sećanjima pripadnika beogradske pank scene ostao je jedan neobičan događaj: jednog dana, verovatno kao odjek pomenute slovenačke afere, svi su privedeni u stanicu milicije u tadašnjoj ulici 29. novembra, gde su ih ispitivali i pokazivali im fotografije na kojima je prikazano kako se druže na njihovim uobičajenim okupljalištima: u parku kod hotela “Moskva”, u Bezistanu, kod “Kasine”, ili u Terazijskom prolazu. Inspektor koga su svi upamtili pod imenom Blanuša, vodio je glavnu reč, zanimajući se za njihove međusobne veze i odnose, šta znači skraćenica PUNK(!), kao i koje su im namere. Svi su izgledi da su organi bezbednosti procenjivali ima li tu elemenata političke organizovanosti. Kad su shvatili da nema takve opasnosti, pustili su decu kućama, u ruke zabrinutih roditelja.

To je velikim delom bila scena koja je postojala paralelno sa onom u SKC-u, više je sedela na zidiću ispred njega ili je bila na ulici, a činila je “tvrdo jezgro” u publici na koncertima sastava sa “Paket aranžmana”. Bila je daleko od toga da bude etablirana na bilo koji način. Njen trenutak tek je trebalo da dođe, kad se Jugoton osmelio da na osnovu lokalnih informacija pokuša da ponovi podvig zajedničkog albuma Šarla akrobate, Idola i Električnog orgazma, i napravi sličan projekat sa još mlađim bendovima.

Tako počinje priča o “Artističkoj radnoj akciji”.

SVEDOCI GOVORE

Idejni začetnik celog projekta bio je Dragan Papić, umetnik: “Moja namera je bila da napravimo neku vrstu pandana Omladinskim radnim akcijama (ORA). Znam da mi se maltene u snu javila ta ideja, odnosno ime Artistička radna akcija (ARA). Onda sam seo i napravio plan: prvobitno sam zapravo predvideo da to bude krovno ime za čitav niz dešavanja, kojima bi se na državnom nivou promovisalo bavljenje umetnošću kod mladih – o tome sam čak i pričao nekim vrlo uticajnim ljudima, uključujući Cvijetina Mijatovića, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ, u čiju kuću sam dolazio kao drug njegove dve ćerke, Mire i Maje Mijatović.

Na kraju je od svega toga bilo sledeće: pošto sam ja tada dosta radio u Studentskom kulturnom centru, bio sam svestan da i mimo “Paket aranžmana” tamo dolaze mlade grupe i vise. Onda sam napravio akciju u Novim omladinskim novinama (NON), gde smo objavili fotografiju Nebojše Krstića iz Idola, uz tekst kojim pozivamo nove bendove da dostave kasete sa svojim snimcima. Nismo očekivali takav odziv – oni su prosto izmileli kao mravi sa svih strana. Znam da smo u SKC-u uzeli da ih biramo i odvajamo, te da smo odabrali 40 najboljih, i podelili ih u dve ekipe. Oni su onda dolazili da sviraju, i tako je nekako krenula finalna selekcija, ali ja više to nisam pratio – ostalo je bilo Jugotonovo. Tamo je radio Siniša Škarica, svakako osoba koja je najzaslužnija što smo uopšte imali ‘novi talas’. U Beogradu je Enco Lesić bio vlasnik ‘Druge mace’, najboljeg privatnog studija, a on je imao takav aranžman da je mogao da snimi album nezavisno i ponudi ga Jugotonu kao gotov proizvod. Tako je došlo do ideje da se pokuša nešto slično kao sa ‘Paket aranžmanom’, i iz toga je kasnije nastala kompilacija ‘Artistička radna akcija’, sa mladim beogradskim new wave grupama. Ja nisam bio uključen u konačan izbor imena.”

Sećanje Aleksandra Đukića, tada člana TV Morona, pokazuje šta se dalje dešavalo i pod kojim okolnostima: “Neko nas je kontaktirao i rekao da su TV Moroni u konkurenciji, te da izaberemo dve svoje pesme koje ćemo snimiti. Niko nam se nije mešao u izbor pesama, niti je vršena bilo kakav posebna priprema za snimanje u studiju ‘Druga maca’. Prilično sam uveren u to da u trenutku kada se krenulo sa snimanjem (april–maj 1981) – Papić i Enco nisu imali nikakav ugovor sa Jugotonom, već su na svoj rizik pravili ploču, sa idejom da pronađu izdavača tek kada materijal bude gotov – na ovu tvrdnju me navodi činjenica da ništa nismo potpisali sve do maltene godinu dana posle snimanja, jer se verovatno svo to vreme izdavač nije ni znao… Grupama sa ARA bilo je bitno da se pesme zabeleže – a šta će posle toga biti sa time, niko pojma nije imao, niti se o tome mnogo razmišljalo.

Imali smo sve vreme ovog sveta u studiju. Enco se retko tamo pojavljivao, glavni snimatelj je bio Cvele, basista Bajage i Instruktora, i bio je divan, pomagao nam je svojim sviračkim savetima, bio strpljiv, a mi u većini slučajeva pojma nismo imali o radu u studiju, i realno – dosta smo traljavo svirali… bili smo mladi, bez iskustva, ali sa enormnom energijom. Svi članovi grupa su se međusobno poznavali i u mnogim slučajevima družili, najčešće na tim javnim pank gluvarenjima, odnosno mestima tipa Terazijski prolaz ili parkić kod hotela ‘Moskva’, kao i na zajedničkim svirkama, naravno. Mi smo respektovali ‘Paket aranžman’, ali smo smatrali da je on premalo pank, i da su mnogi muzičari sa te ploče zapravo pre toga bili hiposi, hahaha… Za razliku od njih, naša ARA ekipa po pravilu nije imala prethodnog bendovskog iskustva – mi smo naše prve grupe napravili sa pankom i u tome je bila razlika. Neveštije, ali iskrenije i direktnije…

Ploču sam, inače, prvi put čuo tek kada sam se vratio iz vojske – produkcija je zvučala tanko, ali sam bio jako sretan što je izašla, a slično su mislili i ostali u TV Moronima. Omot je po meni totalno super, jer dizajner Mirko Ilić je – Mirko Ilić. Naravno, bila je to ona situacija: ‘not the right time – not the right place’. Prekasno je izašla, new wave je za masovnu publiku uveliko bio definisan kao Azra – ‘Balkan’ new wave, umesto British new wavea na beogradski način, kakvog su bendovi sa naše kompilacije svirali. ARA je slika i prilika apsolutne okrenutosti tog dela kreativne omladine ka Zapadu – tu nema ni trunke lokalnog nasleđa, jer smo mi tada smatrali da je važno imati taj svetski zvuk, i samo smo takvu muziku i slušali. Njena pojava nam je donela neku vrstu moralne satisfakcije, nekako smo se osećali kao da smo ipak pobedili, samim tim što smo došli do ploče. Iskreno, ništa više od toga nismo ni priželjkivali – većina bendova se raspala i pre nego što je ARA izašla, ili se to dogodilo neposredno posle izlaska albuma, koji se pojavio sa velikim zakašnjenjem, tek pred samu Novu godinu 1982.

Meni se na njoj najviše sviđaju snimci Radničke kontrole, a sa druge strane se osećalo da U škripcu zaslužuju respekt i da će nešto uraditi i posle ARA – tako se i dogodilo. Svi bendovi su inače bili poprilično stilski različiti i vredni, svako na svoj način, a cela ta slika je predstavljala uzbudljivo, stvaralačko čitanje svetske new wave scene. Sad mi ARA zvuči bolje nego onda – zato što danas znam da su sve to dobre pesme. Sticajem okolnosti, uključen sam u projekat Crna Lista i bavim se njima već 2 godine, jer smo ih ponovo snimali. Neprekidno me iznenađuje kakav rukopis su imali klinci koji su u vreme kada su ih napisali bili uzrasta od 14 do 18 godina. Da su te stvari odlične, pokazuje činjenica da ih danas obrađuju neki mladi ljudi, kao što su Šajzerbiterlemon – divno je da su one relevantne savremenim rok sastavima, i da su baš oni prepoznali tu iskrenu urbanu emociju. Danas, posle 40 godina, te pesme govore o životu u gradu ubedljivo i na realističan način, odnosno na način na kakav se danas kod nas više ne pišu pesme o gradu. To su stvarne slike koje klinci prepoznaju, i ostaju iznenađeni da smo i mi te iste stvari osećali i o njima pisali i pevali pre četiri decenije!”

KRAJNJI DOMET

Kao izdanje, “Artistička radna akcija” je autentičan fenomen: i Jugotonu je bilo jasno da ovaj put nije dobio ništa približno komercijalnoj vrednosti “Paket aranžmana”, te se ploča na kraju pojavila bez ikakve najave. Sam potpisnik se seća da ju je prvi put ugledao na nekoj rođendanskoj žurci, na kojoj se razgledala kao kuriozitet, jer niko nije ni znao da će izaći. Kako se našla u prodavnicama, tako je i nestala, jer je bila štampana u izrazito malom tiražu, pa je godinama kasnije slovila za raritet (dok nije reizdata 2014. kao CD za Mascom). Ipak, s godinama je njen značaj rastao, i danas se može reći da se radi o klasičnom primeru kultnog albuma, koji daje solidan uvid u uzavreli beogradski muzički andergraund novotalasnog doba. ARA je sačuvala mnogo od tog prevratničkog duha o kome se potom godinama pričalo i pokazuje da on nije mit – prepuna je ideja, neobičnih poduhvata, istinskog uzbuđenja sviranjem, i mladih ljudi spremnih na sve da pokušaju da naprave nešto svoje. Nije svaka pesma jednako dobra, ali uvek imaju onaj nezaboravan kvalitet da se “dešavaju”.

Činjenica je da su se samo U škripcu proslavili u ovdašnjoj popularnoj muzici, dok su ostale grupe ubrzo nestale. Međutim, neki od članova su kroz svoje buduće bendove ostavili značajan muzički trag u godinama koje su dolazile, dok su se ostali istakli u drugim oblastima kreativnog izražavanja: Zoran Kostić Cane, Srđan Todorović Žika, Srđan Marković Đile, Bojan Pečar, Miško Petrović Plavi, Vladimir Arsenijević Vlajsa, Srđan Dragojević, Dušan Gerzić Gera, Branko Rosić, Đorđe Lukić Rahaja, Branislav Petrović Banana, Aleksandar Đukić, Slobodan Nešović Loka, Miodrag Stojanović Čeza, Nenad Krasavac Kele, Dragoslav Radojković Draža, predstavljaju jak niz umetničkih ličnosti, od kojih mnoge i danas imaju šta da kažu.

I to je najveća vrednost “Artističke radne akcije” – ona je sačuvala sećanje na trenutak u vremenu kad je Beograd bio veći od samog sebe.