Milivoje Mlađenović je selektor ovogodišnjeg, kao i prošlogodišnjeg, Sterijinog pozorja. Čovek Pozorja i pozorišta – bio je upravnik Narodnog pozorišta u Somboru (1989–2000), Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (2003–2009), direktor Sterijinog pozorja (2009–2012), vanredni je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru za predmete Scenska umetnost, Uvod u pozorišnu umetnost, Stilistika…

Naglasak u intervjuu stavljen je na pitanje autorstva – pošto je Pozorje festival domaćeg dramskog teksta. Postavlja se pitanje šta je autorski tekst danas, koje su propozicije i koji su okviri varijacije u odnosu na istorijski trenutak.

Govorimo i o politici pozorišta, jer je važno imati u vidu da je kompromis u pozorištu, kao i u životu, nužan, međutim postavlja se pitanje koji su efekti kompromisa i kada su neophodni, a kada nisu?

Pozabavili smo se i kriterijumom selekcije, prošlogodišnje i ovogodišnje.

“VREME”: Ovogodišnja selekcija odvija se pod motom “Vreme teskobe”. Selektovali ste devet predstava u takmičarskom programu i tri predstave u međunarodnoj selekciji “Krugovi”.

U obrazloženju selekcije kažete: “Sterijino pozorje nije, niti je bilo, a valjda neće ni biti, ni presek, ni prosek pozorišnog stanja duha, niti stanja pozorišta u Srbiji. Ova manifestacija je, bar tako je doživljava većina pozorišnih delatnika, snimak vitalnosti, kapaciteta i potencijala pozorišnih vrednosti prelomljenih kroz domaću dramsku literaturu.”

Koji su važni uvidi koje ste stekli kreirajući selekciju, ako govorimo o kapacitetu i potencijalu pozorišnih vrednosti, u ovom slučaju u regionalnom kontekstu (na Pozorje ove godine dolaze produkcije iz Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pored onih iz Srbije)?

MILIVOJE MLAĐENOVIĆ: Uistinu, u Glavnom takmičarskom programu samo jedna predstava po našem dramskom tekstu dolazi iz inostranstva, iz Narodnog pozorišta u Sarajevu – Nušićeva “Protekcija” u režiji Kokana Mladenovića. To je adaptacijom Milene Bogavac predstava značajno približena našem vremenu: osavremenjena i aktuelizovana, a ipak u klasičnom ramu. Videli smo još u Makedoniji, u Bitolju, Simovićevo “Putujuće pozorište Šopalović” i “Sumnjivo lice”, a zvali su nas jednom (pa se potom ućutali, zbog pandemije korone, verovatno!) iz Mostara da vidimo “Heroja nacije” Ivana M. Lalića. Došlo je do izvesne oseke izvođenja dramskih dela naših pisaca u svetu. Nadamo se da smo za paralelan uvid naših dramskih dometa u svetu i poredbu standarda našeg i svetskog pozorišta osujećeni na kratko. Evo, upravo javljaju da je u Sloveniji, u Novoj Gorici, u Slovenskom narodnom gledališču izvedena drama Tijane Grumić “52 herca”. Priliku za odmeravanje digniteta i pozorišnih vrednosti naših i pozorišta iz regiona nadoknadićemo u “Krugovima”. Prvo, u predstavi Dramskog teatra Skoplje “My Name is Goran Stefanovski”, u režiji Branislava Mićunovića, provokativnom temom o identitetu koja inače obeležava dramski opus Gorana Stefanovskog, jednog od stubova dramskog stvaralaštva u regionu, temom koju je iz njegovih sedam drama “izrezala” i scenski aplicirala Branislava Ilić uz svrsishodne, motivisane i funkcionalne dramaturške dorade. Potom u vrlo zanimljivoj splitskoj predstavi “Usidrene” Elvisa Bošnjaka u režiji Anastasije Jankovske, predstavi koja pleni kako svojom tematikom tako i raskošnom melodijom govora dalmatinskih ostrva za koju smo uskraćeni zlehudim udesom sužene domovine. Napokon, Mađelijev crnohumorni, groteskni spektakl “Ja sam ona koja nisam” o sudbini žena i devojčica, nastao na osnovu nove drame Mate Matišića i igra se u zagrebačkom teatru ZKM, sigurno će delovati na sva čula sterijanske publike.

Ono što mi se čini važnim pomenuti jeste pitanje autorstva dramskog teksta. Recimo u Pozorištu “Deže Kostolanji” izvedena je premijera predstave “Bitka kod Trijanona” koja je nastala u koprodukciji tog teatra i teatra Atrium iz Budimpešte. Urban potpisuje režiju, a tekst potpisuju Urban i Ištvan Ugrai, dramaturg iz Budimpešte. Kako se tu gleda na autorstvo? Imamo odličnu predstavu i, osim toga, temu Trijanona koja je veoma važna za publiku u Novom Sadu i Vojvodini.

U konkretnom slučaju, situacija je razjašnjena već u programu, gde doslovce piše: “Koristeći ideje i improvizacije glumaca, tekst predstave je napisao: Andraš Urban, Ištvan Ugrai.” Znači, neumoljiva pravila ne daju ni tamo ni ovamo. Urbanovu bitnu predstavu o “ludilu” identiteta učešće stranog autora sprečava da uđe u selekciju domaće drame. A izbor za selekciju “Krugovi”, koja je isključivo zasnovana na stranim predstavama, osujećen je učešćem domaćeg pozorišta kao koproducenta. Takva su “pravila” trenutno na snazi. A bolje je imati čvrste kriterijume i biti dosledan u njihovom poštovanju i istovremeno misliti o njihovom revidiranju, nego praviti haos i skandale. U suprotnom, pokrenuli bismo lavinu potencijalnog učestvovanja na Sterijinom pozorju, jer je mnoštvo predstava produciranih po ovom i sličnom modelu.

Da li je u obzir za selekciju uzeta predstava u režiji Kinge Mezei “Živi pesak” Drame na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici, inspirisana tekstovima Ota Tolnaija i slikom Pala Petrika?

Respektabilna, poetična i muzički snažna predstava “Slike po motivima Ota Tolnaija i Pala Petrika: Živi pesak” razmatrana je prilikom izbora predstava za Sterijino pozorje. Ne znam zašto se apostrofira upravo ovo umetničko delo, ako nije zbog toga što se ono može označiti neverbalnim teatrom, pa pobuđuje sumnju da li kao takvo može biti u konkurenciji za Pozorje. Ne bi bilo prvi put da predstave bez reči učestvuju na Pozorju, ali su prednost imale neke druge, takođe bitne predstave.

Kako se Sterijino pozorje i selektor odnose prema tekstu u slučajevima kao što je predstava u režiji Zoltana Puškaša “Tri sestre” (ima više takvih primera, navodim “Tri sestre” kao izvrsnu predstavu nastalu ove sezone), gde imamo gotovo potpuno novi tekst koji govori o transrodnim osobama, a potpisan je sa Kornelia Goli – A. P. Čehov?

Već činjenica da me danas pitate za predstavu koja pripada prethodnom selekcionom postupku, jer je premijerno izvedena u decembru 2020. godine, upućuje na dilemu autorstva. Da nije tako, Puškaševu predstavu bi “prijavili” iz teatra “Deže Kostolanji” još prošle godine, nego je njena pojava verovatno smetnuta s uma, upravo zbog čehovljevskog “podrijetla”. Ali ne budimo preterano opterećeni formalnom stranom termina nastanka predstave. Vratimo se autorstvu. Ono je u ovom slučaju označeno na sledeći način: A. P. Čehov –Kornelia Goli. Jednostavna situacija: autorstvo novonastalog oblika (po motivima, inspirisano, itd.) neupitno je, i originalnost je neupitna, ali je merljiva. Kako? Pa, jedino subjektivnom procenom selektora kad je reč o pozorišnom festivalu, žirijima itd. U tom smislu izvesnu prednost dajem, ali nikako po svaku cenu, delima originalne, sveže, neprerađene nacionalne dramaturgije koja dramski
potencijal crpu iz konkretnog životnog vrtloga. Zašto? Zato što je takva drama (osim u onim ekstremnim slučajevima glorifikacije folklornog u službi načela palanačke i nacionalističke samodovoljnosti i preziranja Drugih) i subverzivna, i kritički usmerena prema društvu, nadideološka, onakva kakva je bila i Sterijina, a pod čijim osnovnim načelom nastaje. Mogli ste me takođe pitati i za takođe odličnu predstavu “Ibi the Great”, Narodnog pozorišta iz Sombora. Reditelj te predstave Andraš Urban poslao mi je tada sledeći SMS: “Tekst predstave ima samo 31,12 % Žarijevog teksta 🙂 Ostalo je V. B.” (svodeći na inicijale Vedranu Božinović, autorku novonastalog teksta predstave!). Tako je mudri i beskrajno duhoviti Andraš Urban nedvosmisleno ukazao na složena pitanja autorstva. A ja bih rekao ovako: u 21. veku svi su dramski tekstovi originalni, samo su neki originalniji! Onda neka selektor bere kožu na šiljak i procenjuje da li je Čehovljevo pretapanje i stapanje i utapanje u naše vreme i prostor loše, dobro ili odlično, da ne kažem “stvaralački produktivno”. U tom smislu ništa se od Sterijinog doba nije promenilo. I on se utapao u Molijeru i Molijera (i ne samo Molijera!) utapao u našu dramu. Originalnim se smatra ono delo koje je rezultat izvorne inspiracije autora, koje stvara osećaj originalnog, novog, neobičnog, do tada neviđenog dela. Kada se autor oslanja na uzor, neku ideju ili motiv drugog autora, on svakako unosi (tako nam svih bogova postmodernosti!) i elemente originalnosti. Stepen te originalnosti ne može da se propiše dekretom. Trebalo bi razlikovati pitanje originalnosti postupka od pitanja učešća takve predstave u razmatranju za selekciju: kada se radi o preoblikovanju delā domaćih pisaca, ne dovodi se u sumnju eventualno učešće u takmičarskom programu. Ali ako se radi o delima stanih autora, problem je odista složeniji. Autorima koji su mi se tim povodom obraćali, rekao sam: Pa ako ste sigurni u potpunosti, izbrišite autorstvo prethodnika! I obično tada proradi osećanje lične odgovornosti, intelektualno poštenje. Kokan Mladenović, i kad je imao skoro potpuno pravo da potpiše sebe kao autora dramskog teksta (“Doktor Nušić”, “Kad bi Sombor bio Holivud”, pa i sada u slučaju “Protekcije”), nije imao tu dilemu: autora izvornika uvek je stavio na prvo mesto. Tako postupaju i mnogi drugi autori.

Smatrate li produktivnim, pre svega za Pozorje, a onda i za pozorišnu scenu, menjanje pristupa definisanju autorstva domaćeg dramskog teksta, tako da se granice autorstva učine ne nedefinisanim, nego fleksibilnijim?

Sterijino pozorje je nastalo kao jugoslovenski festival, svakako da govorimo o zemlji koje nema, ali Pozorje baštini tradiciju koja je pod domaćim dramskim tekstom podrazumevala veliki prostor, čini se da upravo to iskustvo može odnos Pozorja prema tekstu danas učiniti produktivnijim i fleksibilnijim, a i vreme to na izvestan način zahteva, po mom mišljenju.

Sve vreme upravo govorimo o stalnoj potrebi za preispitivanjem pitanja autorstva, originalnosti, identiteta. Razvitak nacionalne dramaturgije i “povećana vidljivost” domaćih tekstova na našim scenama nije sama sebi cilj, nego je cilj da se njenom afirmacijom, profilacijom usklađenom sa evropskim i svetskim trendovima u teatru, unapredi pozorišna umetnost i ojača domaća dramska književnost, utvrdi njena umetnička autohtonost i samobitnost. Uprkos mišljenjima da je proces njenog konstituisanja odavno završen, on, ubeđen sam, traje i trajaće. Samo opako ostrašćeni tipovi mogu zagovarati nepromenljivost, petrifikaciju formi. Sterijino pozorje je od osnivanja u neprekidnim menama. I problematika autorstva koje smo se sada dohvatili, inicirana novim scenskim praksama, dejstvom postdramskog i postrediteljskog pozorišta, zahteva da se redefinišu i neke standardne kategorije i pojmovi pozorišne prakse. I to će, uveren sam, biti razrešeno uskoro, u vidu novih propozicija.

U “Krugovima” se, kako saznajem od direktora Sterijinog pozorja Miroslava Mikija Radonjića, nalaze predstave koje predstavljaju pisca iz zemlje iz koje dolazi i predstava, to je neka vrsta koncepta. Da li smatrate da takva tendencija sužava mogućnosti selekcije “Krugova” ili joj daje mogućnost da pruži temeljnije uvide u dešavanja u regionu? (Ili: zašto nećemo videti Frljića koji je režirao “Karamazove” u ZKM–u, a jedan je od najznačajnijih evropskih, pa i svetskih autora, čije je predstave, bez presedana, zanimljivo [i važno] videti?)

Ne pravim od selektorskog posla nikakvu selektorsku “poetiku”, što se u našem festivalskom životu neretko događa – da selektori od svog koncepta prave umetnost veću od one koja je ugrađena u pozorišne predstave. Konceptu Festivala koji se samoizgradio isijavajući jedan tematsko-idejni i stilski kompleks u predstavama koje su vrednosno najcelovitije (nikada ne bih rekao najbolje!) pridodao sam predstave u Krugovima koje se najbolje “ušrafljuju”, kontekstualizuju u celinu. Naravno, Frljićevi gorki, brehtijanski “Braća Karamazovi” svojim idejnim i značenjskim opsegom pokrivaju i problematiku ljudskog poniženja i sve teme i probleme o kojima će govoriti ovogodišnje Sterijino pozorje, ali Matišićeva drama, odnosno Mađelijeva predstava “Ja sam ona koja nisam” nekako direktnije gađa u specifičnost ovogodišnjeg izbora, svojim tretmanom teskobnog osećanja i ženske potlačenosti. Kada se tome doda već istaknuto insistiranje na poštovanju izvorne misije Sterijinog pozorja, odnosno afirmacija, borba za identitet domaće drame, onda jasno biva zašto sam se opredelio za tu predstavu. Kad se zametne priča o identitetu naših festivala, uvek se setim reči Jovana Ćirilova: “Ako koncept festivala ne može da se objasni u tri reči – koncept je sumnjiv.” Znam da bi mnogi bez nedoumice posegnuli za Frljićevom predstavom jureći za ekskluzivitetom, da pokažu jednog od nesumnjivo najbitnijih reditelja u Evropi i svetu, ali uverenja sam da čistotu i doslednost koncepta Festivala, njegov identitet (ne jedne sezone!) valja koliko god je moguće očuvati. Jurnjava za ekskluzivitetom, da prostite, meni deluje palanački razmetljivo estradno i prilično me živcira taj običaj nekih festivala da uslovljavaju pozorišta da ne gostuju u mestu ili regiji dok ga narečeni festival “ne overi”.