Nekako se dogodilo da je postalo uobičajeno reći kako su Red Hot Chili Peppers – od seksi glasnogovornika divlje generacije do pasa obnaženih momaka sa Zapadne obale – u međuvremenu postali izlizani amblemi visokoprofilisanog rokenrol salona. Metamorfoza poput ove objašnjavala se očekivanim ishodom izbora jednog od dva puta, što je onomad stavljen kao ponuda pred najuspešnije alternativne bendove s kraja 20. veka. Pardon, tri. Jedan je bio prezrivo odbijanje pružene ruke profitabilnog diskografskog biznisa i opstajanje na marginama zauvek (vidi: Mark Lanegan, Fugazi, Pavement). Drugi je garantovao uspon do vrha na krilima prihvatanja te šeme, odnosno pobedonosni hod po stazi slave, utabane debelim svežnjevima novčanica onih tipova koji nikada neće dopustiti da izgube (čitaj: mejdžor kompanije). Treći je bio put Kurta Kobejna i njegove Nirvane…

RHCP, na žalost mnogih, ipak nisu odlučili da ostanu ‘ispod mosta’ i pridruže se visokomoralnim kolegama džankijima i beskućnicima, sa adresom stanovanja u nekom prljavom skvotu, i to u najboljem slučaju. Nisu se ni samouništili, mada je nekima to izgledalo kao sasvim izgledan scenario. Zlatni frajeri 1980-ih, što su spojili fank sa metalom, repom i rok psihodelijom iz podzemlja velegrada, svojevremeno su punom snagom hrupili na top liste svojim razotkrivanjem lepota sirove stvarnosti, u kojoj je čovek čoveku zaista vuk, ali gde autsajder jedini i ima neku šansu da spozna i doživi istinsku ljubav, a samim tim i zadovoljstvo života.

Od davnih početaka 1983, RHCP okrenuli su kreativno i personalno mnoge krugove i kružiće, e da bi svojim novim albumom Unlimited Love konačno rešili da iznova rekonstruišu celu stvar, kao i one prvobitne sebe u njoj.

Njihov konačni trijumf jeste u tome što su ostali isti, evo do današnjih dana.

 

Pročitajte ceo tekst Zorice Kojić u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (21.  aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com