Sabajle, sve ranije ustaje, pročita da je virtuelni prijatelj Saša Paunović, na tim savremenim sokoćalima, napiso Sećanje prepuštam snovima i budan krene da prebira po paučini prošlosti.

Otac nije imo neke škole, ali je, štono kažu, znao da te napravi kako stojiš. Ali, knjigu, i to ko mator čovek, nije mogo izbegne. Sećanje kaže da je išo u neku “partijsku” školu. Dolazio je sa posla i, posle porodičnog ručka, žurio na “predavanje”. Jedared bio spanać, po tanjiru su plivali mleko i masnoća, kako je mrljavio kašikom, otac ga pedagoški odalami po nosu. Nastavio je, sa prokrvavljenim nosom, da mrljavi, sve dok otac nije otišao.

Od očeve “škole” pamti da je imao svesku u kojoj je ispisanim ćiriličnim slovima pisao Asada, Dosada. Puna sveska Asada Dosada reči. Nije smeo pita šta je to, ali bio impresioniran, rukopisom pre svega. Posle se setio da je otac na tim “predavanjima” pisao a sada i do sada, samo sastavljeno. Ili će biti da je samo vežbao rukopis, te da je ponavljanjem reči dosada, ruka odbijala da učestvuje u tom zaludnom i dosadom poslu. Kako bilo, da li je neka “genetika”, usud, tek, takoreći otkad zna za sebe, a naročito kad je stigla “jesen života”, njemu na čelu piše dosada!

Zbog zato uzme vidi šta vele knjige, a one kažu da je dosada neprijatno osećanje izazavano neradom, kao i “gledanje u prazno”. Jedan psihijatar čak tvrdi da dosada čini da čovek bude nepodnošljiv prema ljudima. A za zaludan, što mu dođe na isto, piše da to znači biti neproduktivan, nemaran, pasivan, dokon, jalov… sve zajedno da je to čovek koji “ne zna šta će sa sobom”…

Ovde mu dobro dođe Tomas Bernhard, koji u Brisanju kaže: “Okreneš li se za prošlošću, gledaš samo u zjapeću prazninu”. Pomislih, gledaš li jučerašni dan, on već nije ništa nego zjapeća praznina, čak iako se okreneš za upravo proživljenim trenutkom, gledaš još samo u zjapeću prazninu…

Taj, kako ustane, upražnjava prazninu rutine. A ustaje na obe noge, prvo dupla kafa, dok voda ne provri uzme savija cigare, šuškanje papira i zvuk “mašinice” za savijanje probude gospođu Sniki, koja opet pita što ne savija cigare uveče, a on opet odgovara da je naviko da ih mota ujutro, te ona prelazi u drugu sobu da dospava. Ne preskače petominutnu gimnastiku koju mu je preporučio fizijatar. Onda, pre doručka, namrvi, ako nema zrnevlja, hleba golubovima na sims prozora, koji sleću čim se pojavi. Pije kafu, puši i dangubi na društvenim mrežama.

Dođe vreme ide “u grad”, istom trasom, obiđe “sekund hend” gde gužva ko u “Zari”, prepoznaje pasionirane kupce, koji postali zavisni od “firmirane” robe. Kad vidi neku dalabu, pređe na drugu stranu ulice, prođe centar i nađe svoj sto u kafiću “Kod Desankinog spomenika”. Kratki espreso i manja čaša vode sa ledom. Sedi, sam, gleda ko prolazi trgom i ko prolazi kroz njega. Okrene Tomislava, takoreći jedini preostali prijatelj, da pita da li je podojio jagnje koje je ovca odbacila posle jagnjenja. Tačno na vreme stiže crni pas koga je navadio na keks koji se služi uz kafu. Desi se da ode i do “Bele kuće”, gde rade pristojne devojane, gde radi i Nikolina, koja ima psa, za koga rekla da je italijanski lagato. Kratki espreso i voda sa ledom. Tu je, uz dozvolu, na nekorišćenom delu šanka, “izložio” svoju poslednju knjigu i prodo, čudo neviđeno, četiri komada. Kafić prostran, uvek neka izložba slika. Kad kod umetnosti, seti se da piso poeziju, čuj piso, objavljivo: Ramenima/ ramenima nebo dodirujem/ pod pazuhom/ brda rastu/ ključne kosti u vazduhu se prevrću/ vratolom prave…

Ruča sat iza podneva, zamračuje sobu, pre dremke čita pola sata. Da kaže, “otkrio” Bernharda, koji otkriva: “Ono što neki rade s notama, ja radim sa rečima”. To nije simfonija, to je oratorijum reči, bar pola nobelovaca nije mu ni do kolena. Prvo se desio Vitgenštajnov nećak, posle došle druge knjige, Korektura, Brisanje, Stari majstori, Krečana, Hodanje… Evo fragmenta iz Korekture: “Jer ako ne ode odavde, rekao je Rojthamer, on u ovoj zemlji propada, i ako nije sklon niskosti, onda će u ovoj zemlji i u ovoj državi postati sklon niskosti, i ako nije podla i bestidna priroda, onda će u ovoj zemlji i u ovoj državi postati niska i podla priroda i niska i podla kreatura, prema tome čovek mora od samog početka, od prvih trenutaka kada počne da misli, da beži iz ove zemlje i iz ove države, i što pre čovek umnih sposobnosti okrene leđa ovoj zemlji i ovoj državi, tim bolje, pobeći, ostaviti sve što je ova država, sve što čini ovu zemlju, otići bilo kuda, pa makar i na kraj sveta…”

I tako, zemaljski dani, u svojevrsnom azilu, teku. Polako, posla što se tiče, kači kopačke o klin. Ali, da se reče o stanju u medijima. Stanje u medijima, uostalom kao i u svemu ostalom, je straobalno. Na jednoj od proslava “Vremena”, biće u JDP, urednik Žarković je rekao da je budućnost novinarstva u specijalistima za određene oblasti. I stiglo se do specijalista, specijalista služenja vlasti i neukusu. Za te specijalce nema pristojne reči, šta drugo nego okrenuti leđa i pobeći na kraj sveta, u zjapeću prazninu dosade.