Od Kancleramta u Berlinu ima nekoliko stotina metara do kultne kafane Ständige Vertretung (Stalno predstavništvo). Nju su krajem devedesetih otvorila dvojica bonskih ugostitelja, kada je sedište Vlade odlazilo iz Bona za Berlin. Na zidovima su divovski portreti političara, služe se kelš i kobasice, tu svraćaju i poslanici i turisti.

Kad je prošle srede (4. maj) predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sa timom koji ga je pratio u berlinskoj misiji, svratio na pivo i kasnu večeru u Ständige Vertretung, mora da je sa setom gledao u slike Angele Dorotee Merkel na zidovima. U njeno vreme su izleti u Berlin bili ugodni, Vučić bi dobio fotografije sa kancelarkom u kontra-svetlu, dok se iza njih uzdiže toranj na Aleksanderplacu, možda pokoju majčinsku kritiku, i išao bi srećan nazad da se hvali kako može da pozove gospođu Merkel u pola noći – ako treba.

U drukčija vremena, Olaf Šolc bi dočekao Vučića kao muška kopija Angele Merkel, čiji je vicekancelar do juče bio. Taj socijaldemokrata je hladan i racionalan, zna šta znače cene gasa, a šta radna mesta, i da zaokret od Rusije nije lak ni Nemačkoj, a kamoli Srbiji.

Ali, vremana su se promenila.

Pročitajte ceo tekst Nemanje Rujevića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (12. maja)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com