“Znam da je 720.000 ljudi tokom praznika bilo u inostranstvu. To je bio najveći odliv našeg stanovništva za prvomajske praznike u inostranstvo ikada”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u đurđevdanskom obraćanju građanima. Dodao je i da ima podatak kako su oni potrošili više od milijardu evra u inostranstvu. Bez obzira na to da li su ove cifre tačne ili je procena preterana, činjenica jeste da je ovaj 1. maj, kao prvi pravi “postpandemijski” praznik, za mnoge bio prva prilika da ponovo vide inostranstvo kao u “staroj normalnosti”. O tome kako se putovalo tokom pandemije, pisao sam u “Vremenu” pre tri meseca, a sad o onome što je korona zauvek promenila u našim životima. Sasvim je sigurno da svako od nas ima svoje prioritete, ali ovo je 10 stvari po mom izboru.

1. RESTORANI I DOSTAVA

Kao “jedni od 700.000”, došli smo za 1. maj u Beč i pokušali da rezervišemo sto za večeru u našem omiljenom fondue restoranu. “Zatvorili su ga, nisu uspeli da izdrže lokdaune!”, objašnjava nam prijateljica Svetlana koja u Beču živi od 1989. Priča nam kako je nedavno u dnevnim novinama izašao spisak od više desetina bečkih restorana koje su trajno zatvorili i pored značajne pomoći države.

Globalni sistemi naručivanja i dostavljanja hrane “Wolt” i “Glovo” (koji je u Srbiji kupio lokalni donesi.com) pojavili su se kod nas pre pandemije, ali su “eksplodirali” već tokom prvog lokdauna. Momci na biciklima sa kockastim kutijama na leđima postali su češći prizor na našim ulicama od poštara i saobraćajaca. U Beogradu su se pojavila i dva lokalna servisa – “Butler CarGo” i “Mister D”.

Kako sam čuo pre dve nedelje na konferenciji posvećenoj eCommerce industriji, koja je održana u Savudriji u Istri, većina tih sistema smišljeno je radila sa veoma malom maržom, što je finansirano od strane investitora kako bi privukli što veći broj korisnika. Sada su neki od njih u neprilici jer je promet ipak pao pošto su se ljudi, željni druženja, sa završetkom pandemije vratili u restorane. Sećam se scene sa Jahorine iz januara 2021. kada je prijatelj iz Zagreba koji je sa nama bio na skijanju, bukvalno izljubio prvog konobara na kojeg je naišao pošto “doma nisam vidio kelnera šest mjeseci!”.

Aleksandar Samardžija, popularni Splića, vlasnik Salaša 137 ispričao mi je dok smo pripremali konferenciju “Food Talk” kako su “Glovo” i “Wolt” potpuno promenili način ishrane zaposlenih u nekim velikim, posebno IT kompanijama u Novom Sadu. “Nekada su im restorani spremali i dostavljali hranu za ručak. Danas svaki zaposleni ima pristup kompanijskoj kartici preko koje putem jednog od ovih servisa može da na adresu firme naruči bilo koju hranu iz bilo kog restorana!”, priča Splića.

Drugi fenomen koji je pandemija izrodila su “ghost kitchen” – virtuelni restorani koji imaju samo kuhinju, rade isključivo dostavu, ne plaćaju skupe prostore u centru grada (obično su u nekim fabričkim hangarima), konobare, nema pranja tanjira i čaša…

2. ONLAJN KONFERENCIJE I SASTANCI

Kao neko ko se pored izdavanja magazina bavi i organizovanjem velikog broja događaja, imao sam veliki problem kada je počela pandemija. Međutim, već u aprilu 2020. održali smo prvu onlajn-konferenciju u saradnji sa Srpsko-američkim kongresom prijateljstva: među učesnicima je bio i jedan senator iz SAD. Od prve takve konferencije, shvatili smo da je Zoom odličan alat za sastanke ne duže od 45 minuta, ali da je za praćenje konferencije suviše monoton i zamarajući. Zato smo naše onlajn konferencije od početka strimovali na Jutjub-kanalu pripremivši unapred “pokrivalice”, snimke koji idu na ekranu dok neko od panelista govori a koji ilustruju ono što priča. To je doprinelo “televizičnosti” i dinamici i učinilo da se konferencija lako prati i duže od jednog sata. Takođe, ova tehnološka inovacija omogućila nam je da imamo i one sagovornike koji u realnom vremenu ne mogu da učestvuju ili im je to problem zbog vremenske razlike. Jednostavno ih snimimo dan ranije i ubacimo u prenos, kao u televizijsku emisiju, tako da više nema odgovora: “Zbog ranije preuzetih obaveza ministar nije u mogućnosti da učestvuje…”. Može samo da – neće, odgovor da je “zauzet u tom terminu” više ne igra.

To pravilo nastavilo je da funkcioniše i danas u “hibridnom modelu”, pa je na konferenciji koju smo sa Amerikancima organizovali pre dve nedelje učestvovala Lora Lohman iz Agencije za energetiku Stejt Departmenta, tako što smo je snimili dan ranije, a svi ostali sagovornici, kao i publika, bili su uživo u Domu Narodne skupštine.

Slično je i sa sastancima, mnogi su ostali onlajn. Osim ako nije ideja da se ide u London ili Berlin u provod i šoping o trošku kompanije ili države, mnogo je jednostavnije, efikasnije i naravno jeftinije organizovati onlajn-sastanak i to je praksa koja će se zadržati i nakon pandemije.

3. NOVI REČNIK

Pandemija je u svakodnevni rečnik u svim jezicima unela na desetine novih reči, u srpskom su to: “infodemija” (širenje lažnih ili neproverenih vesti koje se tiču pandemije), “kovidiot” (označava ljude koji ne poštuju mere ili ih namerno krše), “antivakseri” su postojali i pre korone, ali je pominjanje tog termina ustostručeno od 2021; tu su još i “imunitet krda”, “nova normalnost”, “socijalna distanca”, “fizička distanca”, “karantinke” (frizure nastale u kućnim uslovima), “lokdaun”, “samoizolacija”…

Većina ovih reči postojala je i ranije, ali će sada imati potpuno drugo značenje nego pre 2020.

4. EPIDEMIOLOŠKE MASKE:

Pre pandemije viđali smo putnike iz azijskih zemalja po aerodromima koji nose maske, a masovno su upotrebljavane i na ulicama kineskih gradova – zbog smoga, ne zbog straha od virusa.

Njihovo korišćenje tokom pandemije bilo je obavezno gotovo svuda izvan bračnog kreveta. Neki su pored maski nosili i vizire, mnogi rukavice, a viđali smo i ekstremne slučajeve ljudi koji su se kretali po aerodromima pa i ulicama bukvalno u skafanderima.

Danas su pravila svuda različita. Kada smo putovali na otvaranje Bijenala u Veneciji pre mesec dana, na Svisovom letu maske nisu nosili ni putnici ni kabinsko osoblje, dok na povratku u Ostrijanov avion niste mogli da uđete bez maske i to ne bilo kakve – nego isključivo one tipa FFP2.

Nedavno sam u Beču posetio Klimtovu vilu u kojoj je bio poslednji atelje slavnog austrijskog slikara. U suvenirnici prodaju epidemiološke maske koje je dizajnirala Brigita Huber, bečka krojačica i praunuka umetnika. Ona je, naime, unuka jedne od brojnih Klimtovih vanbraćnih ćerki.

Svakodnevne najave novih virusa svakako će zadržati u upotrebi zaštitne maske još dugo.

4. ALKOHOLNA PIĆA

Mislilo se na početku pandemije da će pivo “Corona” pretrpeti najveći udarac, ali se dogodilo suprotno. Profit beer divisiona kompanije “Constellation Brands” koja u SAD proizvodi pivo “Corona” skočio je u 2020. za čak 13 odsto. U Velikoj Britaniji skok potrošnje “Corone” u 2020. bio je čak 40 odsto prema podacima Nielsena.

Malo ko se seća da je brend AYDS (preparat za smanjenje apetita) doživeo pravi sunovrat osamdesetih godina kada se pojavio AIDS. U slučaju “Corone”, to se nije dogodilo, a neki su počeli da piju to pivo “iz fore” ili inata.

Međutim, kada smo pripremali prošlogodišnji “Novosadski Oktoberfest”, saznali smo da su se mnoge male zanatske pivare u Srbiji zatvorile. Kraft pivo koje se najviše toči u pabovima i pivnicama imalo je najveći pad potrošnje u 2020. i 2021. tokom kojih je veliki broj ovih lokala bio ili zatvoren ili je poslovao sa ograničenim radnim vremenom.

Istraživanja naučnika iz Bostona u SAD pokazala su rast opijanja alkoholom od čak 21 odsto tokom pandemije. To je izazvalo porast bolesti jetre kod odraslih osoba u SAD. Smatra se da će ova pojava rezultovati sa 8.000 dodatnih smrti od alkoholom uzrokovanih bolesti jetre.

Jedno drugo američko istraživanje ukazuje na drastičan porast konzumacije alkohola tokom pandemije kao i na njegove uzroke. Oko 60 odsto ispitanika odgovorilo je da su više pili alkohol tokom pandemije, 12,8 odsto ih je pilo manje, a 27 odsto njih su rekli da nije bilo promena u odnosu na stanje pre 2020.

Kao razloge za povećanu konzumaciju ispitanici navode – stres 45,7 odsto, dostupnost 34,4 odsto i dosadu 30,1 odsto.

Oni koju su pili manje kao glavne razloge za to navode – smanjenu dostupnost (zatvorenost barova i klubova) – 58,1 odsto, manjak slobodnog vremena – 29,7 odsto i manje novca – 12,2 odsto.

Moje lično iskustvo je da sam tokom lokadauna naručivao hranu svaki dan iz drugog nacionalnog restorana (kineska, meksička, japanska, gruzijska, mađarska, italijanska hrana…) i uparivao je sa bocom vina iz neke druge zemlje. Sve pod parolom “ako već ne možemo da putujemo, da bar kosmopolitski jedemo i pijemo”. Pio sam više nego pre pandemije i to mi se, iako sam svakodnevno vežbao, odrazilo na kilograme.

5. TEORIJE ZAVERE

Pandemija je udesetostručila broj postova na društvenim mrežama i poruka koje vam stižu na Viber u kojima se tvrdi kako je “medicinska sestra koja radi u Cirihu svojim očima videla da…”. Antivakseri, pobornici teorija zavere, oni kojima su za sve krivi Bil Gejts, Džordž Soros, Jevreji ili biciklisti (“Zašto biciklisti?”, pita se većina) postali su gotovo dominantni ako čitate komentare na portalima ili ispod postova na društvenim mrežama. Sve do početka rata u Ukrajini, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, nedaleko od Vladičanskog dvora, jedna grupa takvih svakodnevno je puštala nekakvu svoju muziku i kroz megafone izgovarala kletve protiv “krivaca” za sve što nam se dešava. Na društvenim mrežama ste mogli da ih prepoznate po tome što po pravilu pišu ćirilicom, često verzalom, spremni su da polemišu satima…

Lično ne čitam takve postove; “otpratio” sam više desetina ljudi sa različitih društvenih mreža; izašao sam iz nekoliko Viber grupa; prebacim na drugi kanal kada čujem da neko priča takve stvari, a ako za kafanskim stolom započne ta tema, najljubaznije zamolim sagovornike da je preskočimo. Međutim, nekoliko puta sam u jutarnjim programima bio u prilici da delim studio sa nekim, do juče sasvim pristojnim i normalnim ljudima, koji su odjednom počeli da prosipaju najsumanutije teorije zavera. To me uverilo da je ovo fenomen koji će opstati i nakon pandemije, a rat u Ukrajini i novi serijal teorija zavera mi je dao za pravo.

6. KUĆNI LJUBIMCI

Kada je počelo potpuno zatvaranje Šangaja pre dva meseca, ceo svet su zgrozili snimci džakova punih živih mačaka, oduzetih od njihovih vlasnika i bačenih pored kontejnera na ulicama.

U Zapadnom svetu dogodio se sasvim obrnuti proces – statistike govore o velikom porastu usvajanja kućnih ljubimaca kao posledici porasta usamljenosti tokom lokdauna u pandemiji. Terapeutski uticaj držanja kućnih ljubimaca bio je jedan od odgovora na nagli porast depresija i strahova kod velikog broja ljudi.

Imamo dva psa – Mulan, velikog mešanca usvojenog iz azila pre sedam godina i Arčija, malog jorkširskog terijera. Nikada nisu bili toliko puta dnevno u šetnji (iako imamo dvorište) kao tokom 2020. i 2021. U vreme bizarnih mera koje su dozvoljavale šetanje pasa ali ne i ljudi bez pasa, izlazak sa njima na ulicu (u krugu od 150 metara) bio je za mnoge, pa i za mene, jedini način da malo protegnu noge.

To je sasvim sigurno dovelo do većeg “bondovanja” vlasnika i kućnih ljubimaca, koje se zadržalo i posle korone.

7. BRAK, PORODICA I DECA

Većina nas koji živimo u istim domaćinstvima sa svojom decom imali smo prilike da se više družimo sa njima i bolje ih upoznamo za ove dve godine nego možda za deceniju pre toga. Pogledali smo zajedno na desetine filmova i serija, prošetali svim ulicama Novog Sada, vozili bicikle do iznemoglosti, igrali “riziko” i domine i slušali ploče u dnevnoj sobi ili radio u dvorištu…

Čuo sam i za drugačija iskustva – za tenzije koje su se pojačale pošto su ljudi bili prinuđeni da žive “u četiri zida”, posebno oni koji su u stanovima.

U prvoj pandemijskoj godini opao je broj razvoda, ali još više broj sklopljenih brakova. U Republici Srbiji 2020. zaključeno je 23 599 brakova, što predstavlja pad od 33,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Istovremeno, 18.209 zaključenih prvih brakova ukazuje na pad od 35,2 odsto u odnosu na 2019. Broj zaključenih brakova na 1.000 stanovnika iznosi 3,4. Prosečna starost pri zaključenju braka za mladoženje iznosi 34,8 godina, a za neveste 31,5 godina.

U istoj godini, u Srbiji je razvedeno 8.687 brakova, odnosno za 20,3 odsto manje u odnosu na prethodnu godinu. Broj razvedenih brakova na 1.000 stanovnika iznosi 1,3. Prosečna starost muža pri razvodu braka iznosi 44,5 godina, a za žene 41 godinu.

Prosečno trajanje razvedenog braka u 2020. iznosilo je 13,6 godina, najviše razvoda zabeleženo je na teritoriji Beograda i Vojvodine, a statistički je crni rekorder prestonička opština Savski venac sa 3,4 razvoda na 1.000 stanovnika. Ispred Bačke Topole i Bečeja. Nasuprot njima, tokom 2020. nijednog razvoda nije bilo u Žitorađi, dok su se “na prste jedne ruke” mogli izbrojati u Bosilegradu, Ćićevcu, Topoli i Priboju.

Podaci o sklopljenim brakovima i razvodima za 2021. očekuju se tek u julu ove godine i zaista je neobjašnjivo zašto u digitalnoj eri ovakvi relativno jednostavni podaci moraju da se čekaju više od pola godine.

8. PRIRODA I ZDRAVLJE

Delfini u venecijanskim kanalima, dabar na obali Dunava u Novom Sadu. “Priroda se vraća!”, klicalo se na društvenim mrežama. Priroda se, naravno nije, bar u toj meri, “vratila”, ali se mi jesmo vratili njoj. Bar tako pokazuju statistike – porastao je broj onih koji planirare, šetaju u prirodi, odlaze na izlete na selo i u planine i taj trend se nastavio i nakon pandemije kada je postalo moguće putovati i na druga mesta. Očigledno je da smo “otkrili” prirodu tu u svojoj blizini i za dugo je još nećemo napuštati i to je, po mom mišljenju i ličnom iskustvu, možda i jedan od najboljih tekovina pandemije.

Na ovaj trend se nastavljaju i mnogo zdravije navike u ishrani kod većine ljudi, uzimanje suplemenata (čuveno Novakovo “sveto trojstvo”: vitamin C, vitamin D i cink), prepune teretane i staze za trčanje, pa i mnogo redovniji sistematski i preventivni pregledi.

9. BIG GOVERNMENT

Intervencionizam neophodan da u pandemiji spase privredu i građane učinio je Državu većom nego ikada i tako je u gotovo svim zemljama sveta. Vladina pomoć kompanijama i preduzetnicima, organizacija zdravstvenog sistema, vakcinacije, kontrole ulaska i izlaska iz zemlje, uvoza i izvoza… sve stvari potpuno nespojive sa liberalnim kapitalizmom kakav je “na vlasti” u većem delu sveta, doveli su do toga da svi postanemo mnogo zavisniji od svojih država nego što je to bio slučaj pre pandemije. Kriza izazvana ratom u Ukrajini samo se nadovezala na to stanje i na većinu zemalja može bez problema da se odnosi naslov iz jednog od najstarijih kanadskih dnevnih listova “The Globe and Mail”: “Era velike države je prošla! Počinje era – još veće države!”

10. TURSKA JE NOVA KINA

Jeftini proizvodi sa Istoka – iz Kine, ali i zemalja poput Indonezije, Malezije, Indije… preplavili su svet protekle dve decenije. Brodovi krcati kontejnerima krstarili su svetom, provlačili se kroz Suecki i Panamski kanal jureći ka milionima potrošača u Americi i Evropi. Došla pandemija i sve usporila, pa se onda brod “Ever Given” zaglavio u Sueckom kanalu i tu ostao šest dana što je izazvalo potpuni haos u svetskom kargo prevozu. Potom je počeo rat u Ukrajini, pa se “dogodio Šangaj” i “jeftina roba” sa Istoka je gotovo potpuno izgubila svoju kompetitivnost jer se na nju umesto nedeljama čeka mesecima.

Kada sam pre tačno 10 godina bio u mestu Viljareal pored Valensije u Španiji, u centrali čuvene fabrike keramike “Porcelanosa”, rekli su mi kako je već tada Turska sa svojom jeftinom a prilično kvalitetnom proizvodnjom počela da preuzima primat od skupih evropskih proizvođača (visoke plate, uslovi rada, sindikalna prava), ali i dalekih kineskih fabrika, čije proizvode opterećuju veliki transportni troškovi, kao i sve veće plate kineskih radnika. Sve to sa pandemijom i ratom u Ukrajini dodatno pojačalo tako da je Turska definitvino postala “nova Kina” i ti trendovi će se svakako nastaviti i neće se odnositi samo na Tursku i samo na Kinu.

Na kraju, kao rezime ovih 10 stvari koje je pandemija definitivno promenila, mislim da je važno da se kaže kako su naši ljudi sve to nekako lakše podneli nego žitelji nekih “uređenih” evropskih država. Zbog jednostavnog razloga što je pandemija došla samo kao jedna u nizu pošasti koje nas prate u protekle tri decenije. Prosečan stanovnik Danske ili Belgije od 1990. do danas imao je samo dva “velika udara” – globalnu ekonomsku krizu 2008. i pandemiju 2020. Mi smo od onog, poslednjeg “normalnog” leta 1990. o kojem smo u “Vremenu” nadahnuto pisali pre dve godine – imali nevolju za nevoljom: pet ratova devedesetih, hiperinflaciju 1992/93, državni teror, NATO-bombardovanje 1999, ubistvo premijera 2003, globalnu ekonomsku krizu 2008, migrantsku krizu od 2013, poplave 2014. i na kraju pandemiju 2020. i ove godine rat u Ukrajini sa svim posledicama po nas.

Zato je, bar ja tako gledam na stvari, važno da pod parolom “change or die” budemo spremni na nove i nove pošasti i promene koje one donose i ne doživimo ih previše tragično.