Otišli smo u majski Herceg Novi sa jednostavnim planom: da sedimo na plaži, gledamo u more, pijemo lozu (po mogućnosti Institutovu), šetamo se duž obale, plivamo u zatvorenom bazenu i jedemo svežu morsku ribu. Ja sam posle decenijske pauze pre nekoliko godina igrom slučaja ponovo boravio u Novom i bio suštinski pozitivno iznenađen razvojem grada: odavao je utisak funkcionalnosti, sređenosti, čistoće, ljubaznosti, cene svega su bile daleko povoljnije nego u Beogradu. Čak i usred letnje sezone bilo je podnošljivo što se vreve i buke tiče.

Zato sam se radovao ovom kratkom begu i boravku kod dragih prijatelja. Ja inače više volim veće gradove na moru nego morska turistička mesta: njih nosi prirodna životna infrastruktura koja ne umire sa padom temperature mora i vazduha, oni u sezoni bolje apsorbuju navale turista, a izvan sezone odišu urbanim morskim mirom.

Svaki put kada odem u Crnu Goru razna sećanja mi kolaju mislima, mnogo sam vremena proveo u Montenegru: ona blažena od malih nogu kada sam prohodao duž lijandera i proplivao na Slovenskoj plaži, preko polugodišnjeg rada za Jugotours u Budvi, Miločeru i Svetom Stefanu, političkih kriza 90-ih i razgovora sa ključnim igračima, odlazaka kod Miška na Adu Bojanu i, uvek nanovo, Casper bar u Budvi u kome, kada ne gostuju neke svetske DJ zvezde, Marko za svoju dušu pušta muziku. Ne postoji lepša i prijatnija bašta u Starom gradu čak ni sada, kada je stoletni bor koji je prekrivao Casper popustio pod naletima vremena i zamenio ga drugi.

Gledao sam Crnu Goru kako se menja od kamikaza na putevima i pogibeljnih rolingstonsa (brđani koji se spuštaju na obalu), do saobraćajno bezbedne zemlje u kojoj se malo ko ne pridržava propisane brzine. Stereotip o poslovično neljubaznim crngorskim kelnerima i uopšte Crnogorcima (što meni, doduše, nikada nije smetalo) ima mesta samo još u jugoslovenskim pričama. Gledao sam Crnu Goru kako postaje nezavisna i Budvu kako se pretvara u narodni vašar nad kojim se izdiže njihov Beograd na vodi.

Mnogo sam ja crngorske loze popio.

Ali da se vratim na ovomajski boravak u Novom i plan da jedemo ribu. Kažu prijatelji vodimo vas u restoran Verige 65 koji je napravljen na litici sa pogledom na Boku kao sa razglednice. Pretpostavio sam da idemo u riblji restoran, ne znam zašto sam umislio da će stolovi biti prekriveni kariranim stolnjacima.

Stigli smo za pola sata. Restoran, vidim, smešten u modernu građevinu, neinvazivno arhitektonsko rešenje koje se, uprkos modernim linijama, uklapa u prirodni ambijent. Uđemo unutra: sve suprotno kariranim stolnjacima. Konobari jedan ljubazniji od drugog. Enterijer: da sam odelo obukao, ne bih bio overdressed.

Sedamo, pogled puca na Perast. Gledam jelovnik i sve sam podozriviji: takosi sa gamborima, humus, burata, dimljeni losos mariniran u viskiju, tartar biftek, gaspaćo od badema, perle od krompira sa sosom od tartufa, mlinci sa lososom, dobro, neke pašte i rižota sa morskim stvorenjima, a od klasične jadranske ribe samo brancin i to sa pireom od spanaća. Ma daj, pomislim, gde su nas doveli, ovo ne da nije riblji restoran nego neki za novopečene bogataše sa Beograda na vodi u Budvi. Jedino što su cene veoma pristojne, kao i svugde drugde, osetno niže nego u Beogradu na nekom sličnom mestu.

Na kraju pogledam solidan izbor sušija i pomislim: ovo je protivprirodni blud, suši u Boki. Lepo je što se Crna Gora razvila, ali da li je morala baš toliko? Pa nismo u Los Anđelesu.

Mi poručimo riblju čorbu, brancin i škampe, prijatelji, bogumi, suši, ako se dobro sećam Nevada roll, Samurai roll i Green Dragon roll. U Boki. Sa pogledom na Perast.

Stiže čorba: vrhunska. Ne one morske riblje supice, nego prava čorba bogata morskom ribom. Stiže brancin: naravno filetiran, na tanjiru sve kao na slici; škampi poluočišćeni, samo povučeš za repić, glava se odvoji i možeš da grickaš. Okej, brancin ukusan, kao da je pravi, škampi odlični. Ali, nije to to: ne moraš da jedeš prstima, da se malo boriš sa ljušturom, da prebiraš po ribi da koja koščica nije promakla, da zamastiš ruke, pa na moru si, aman.

Prijatelji navalili: probajte suši! Ja odbijam, stvarno mi je glupo da jedem suši na Jadranu. Uzmemo na kraju po rolnicu, zagrizemo i pogledamo se: spektakl. Nismo morali ništa da izgovorimo, sve je bilo jasno: ovo je najbolji suši koji smo igde jeli, a jeli smo ga.

Posle smo ponovo došli u Verige 65 i odmah naručili samo suši. Da smo ostali duže, došli bismo i treći put i prošetali se kroz jelovnik.

To je ta nova Crna Gora: ljubazni konobari i suši sa pogledom na Boku.