Predali su se Azovci i ostali koji su imali zlu sreću da se nađu u halama metalurškog kombinata Azovstalj u Marijupolju. Svi su proši kroz jednostavnu trijažu – morali su se skinuti i ako su se zaletili u prošlosti i stavili neke tetovaže sa svastikama, runama, nemačkim gvozdenim krstom i sličnom simbolikom, svrstani su u onaj red o čijoj će se sudbini razmisliti u Kremlju. Trozubac, ukrajinski simbol, svrstava nosioca među one kojima preti sud u Lugansku i Donjecku.

Političari su skloni pregovorima i dogovorima i nije isključeno da će Azovci, kada bude prilika, doći do slobode. Ima tu i prostora za suđenja. Proširila se zamisao i da se organizacije nekakav međunarodni sud, ali pod uslovom da zaseda u Donbasu.

Zvanično, Kijev predlaže razmene i saznaćemo kada se odluči šta sa Azovcima. Njihova jedinica sada je istorijska tema. Imala je vrlo važnu namenu i ulogu u psihološko-propagandnim dejstvima za pridobijanje podrške javnosti za ukrajinsku stvar. Ratna slava odbrane Marijupolja za Ukrajince je jedan od temelja gradnje novog identiteta i odbrane od ruske invazije. Za rusku vojsku i saveznike, kako Moskovski kominikei nazivaju Narodne milicije Luganska, Donjecka i plaćenička preduzeća, Marijupolj je bio težak posao koji je konačno završen.

Nije bilo lako. Čitava dva meseca i najveći deo trećeg meseca trajale su borbe. Pešadija je iza zaklona, zidova i kuća pripucavala na Ukrajince i štitila izlazak tenkova: granata-dve i povlačenje mašine u zaklon, pa novi pokret pešadije. Iz vazduha su na Azovstalj padale avionske bombe od tri tone, plamene avionske bombe, tukli su ruski artiljerci, gađali su grad i sa ratnih brodova. Ginulo se, ali odavno je bilo jasno da odbrana Marijupolja i, kasnije, samo fabrike kada su tamo uterani, nema šanse za prodor. Pokušaji da se to učini gotovo uvek su se završavali loše po Ukrajince.

Zajedno sa borbama, vođena je oštra propaganda. Širene su dezinformacije koje je trebalo da slome volju odbrane. Pisali smo kako je stradao komandant ukrajinske 36. brigade mornaričke pešadije, pa se živ pojavio pred kamerama, ali u rukama istražitelja. Porodice odbrane Azovstalja podigle su buku protiv ukrajinskih vlasti jer su tvrdile da su izdani, da ukrajinska država i vojska namerno nisu ništa preduzele i pokušale da izvuku ljude kada je njihovo angažovanje postalo besmisleno. Činilo se da političari žele da Azov i njihovi saborci izgore u ratu. Da ostanu do poslednjeg u borbi i zarade ratnu slavu, ali, naravno, ostanu bez glave.

PUZAJUĆE NAPREDOVANJE GRUPACIJE “O”

Sada je pažnja okrenuta ka Donbasu. Ruska puzajuća ofanziva se ne zaustavlja. Ide polako. Armije su nagomilane i guraju. Ruski generali pokazali su da nisu osetljivi na probleme i gubitke, pa naređuju da se nastavi sa pritiskom na ukrajinsku odbranu. Izmenjuju se pokušaji frontalnih prodora i zatim prelazaka u postepeno zauzimanje protivničkih položaja nakon artiljerijske pripreme i naleta avijacije. Ciklično se kreće nešto brže, padne neko mesto, pa onda polako. Za razliku od pristupa s početka rata koje ne može da se predstavi kao smislena taktika, tri meseca kasnije postupa se obazrivo. Pokazan je trud na izolaciji bojišta i raketama “iskander” i krstarećim raketama sa strategijskih bombardera uništavaju se čvorišta veze, komandna mesta, skladišta, radionice za tehničko održavanje.

Cenimo da nedostaje stalni pritisak taktičke avijacije koji bi zaustavio premeštanje i snabdevanje jedinica na prednjem kraju. Zašto se žestoko radi po odbrambenim položajima i avijacijom i artiljerijom. Ukrajinska odbrana Donbasa se drži, ali istrošena je nakon tri meseca borbi. Dolazila su pojačanja, rotirane su jedinice i sada sledi još priliva ljudi. Navodno se priprema još jedan talas mobilizacije. Za sada je izvesno da ne može doći do dramskog obrata i masovnog povlačenja ukrajinske vojske jer ona se povlači postepeno i ne predaje uređene položaje. Kada odu sa jednog položaja, premeštaju se na sledeći koji je već uređen za odbranu.

Sada ruska grupacija snaga “O” ide na konačno zauzimanje Limana, koji je ranije bio odsečen. Južnije, Rusi su prodrli od Popasne prema putu koji povezuje Bahmut-Soledar-Lisičansk, odnosno dubinu ukrajinskog prostora, sa aglomeracijama koje ulaze u kotao. U perspektivi, odbrana aglomeracije Severodonjecka i Lisičanska biće jedan veliki kotao u kojem će se, prema ukrajinskim analitičarima, naći okvirno oko 12.000 borca. Manji broj, ekvivalent brigade od 2.000 ljudi je u Severodonjecku, a u Lisičansku i okolini je glavnina snaga koja brani taj deo istoka Ukrajine.

Krakovi ruskih prodora poluokružili su još neke prostore i ako se Ukrajinci ne izvuku, naći će se u malim kotlovima. Najteža situacija po Ukrajince je oko sela Zolotoe gde se nalazi oko 3.000 boraca. Dva kraka poluokružila su niz sela koja će se vrlo brzo vratiti u Lugansk gde su ranije bili. Poslednja naselja Ukrajinci su stavili pod kontrolu 2018. godine, a sada se Rusi vraćaju.

U trouglu Avdevka-Kamenka-Vasiljevka formira se kotao i ako se tamo zadrže, ostaće okruženo oko 4.000 Ukrajinaca. Ima još tih teško odbranjivih položaja gde se nalazi poneka ukrajinska brigada. Ruski plan je jasan – preseći odbranu na što više mesta, čvrsto okružiti zatečene Ukrajince i istrošiti njihovu volju za borbom do predaje. Nema žurbe kad već na početku nije sve brzo rešeno. Zato je 90. dana rata, 24. maja, sekretar Saveta za bezbednost Rusije Nikolaj Patrušev rekao da se ne jure rokovi i da će svi ciljevi biti ostvareni. Po njegovim rečima, ciljeve je odredio lično Vladimir Putin.

PROFESIONALCI I REGRUTI

Nisu Rusi jedini koji kažu da se sledi predsednikova, ali problem je što se radi o ratu koji guta resurse. I ljudi su problem – kako da se održi popuna? Priča se da Rusi za vojnu službu vrbuju dobrovoljce kojima nude znatne plate u odnosu na prilike u civilnoj ekonomiji. Šire se glasine da će polovina ljudi u državnoj službi ostati bez posla. Kriza je duboka i široka, sankcije teške. Alternativa je vojna služba. Prema navodima jednog relevantnog članka iz “Njuzvika”, običan profesionalni vojnik, po našem ugovorac, prima 64.900 rublji (po zvaničnom kursu to je nešto više od 1.000 dolara, ali cene su porasle pa nije to isto na početku rata i sada, tri meseca kasnije). Navodno je sada cena rada u uniformi povećana za nove dobrovoljce iz provincije na više od 170 hiljada rublji (2.800 dolara). Za one koji dolaze iz Čečenije i ostalih delova Kavkaza, čak 300 hiljada rublji (5.000 dolara). Sada može da se potpiše i kratkotrajni ugovor na tri meseca, a ne samo onaj na dve ili tri godine koji je do sada bio propisan.

Kod Ukrajinaca je sve jasno – naredi se mobilizacija. U vojnim odsecima prime razrez i popunjavaju jedinice. Ko neće – izdajnik je ili pobegulja. Naravno, postoji važan izuzetak u svim ratovima koji čine deca važnih ličnosti. Ona su uvek na bezbednom, ostali zaduže uniformu, pušku i pravac na front. Ukrajinci formiraju nove brigade sa tehnikom koja je primljena iz vojne pomoći NATO. Viđene su jedinice oko Odese, Krivog Roga i ostalih mesta daleko od linije fronta koje se pripremaju za odlazak na prvu liniju.

STALNO OTVOREN KONKURS ZA PLAĆENIKE

Tema sa početka rata o plaćenicima koji hrle pod žuto-plavu zastavu u međuvremenu je utihnula jer mnogi su ostali bez glave. Svakako, ne vide se oni koji su na vrlo važnom zadatku obuke Ukrajinaca za rukovanje novim sredstvima ratne tehnike. Oni su na teren otišli da urade svoj posao za novac, a ne da popune kolekciju fotografija za društvene mreže sa selfijima pored uništenih ruskih tenkova. Preduslov za instruktore je saglasnost njihove matične države, to jest obaveštajne organizacije kojoj su na vezi ili koja je zainteresovana za podršku ukrajinskoj vojsci pa podržava odlazak kadra. Ima tu i akcija zvaničnih organa.

CIA je 23. maja dostavila medijima zvaničnu informaciju o tome da su na zid sećanja na poginule agente dodane dve nove zvezdice. Dva agenta su stradala i CIA njima odaje počast, ali nema nameru da kaže kako su se zvali. Možda znatiželjnicima nije ni bitno ko je neki Džon Smit, ali mesto i okolnosti gde je izgubio glavu bilo bi zanimljivo čuti. To CIA neće priznati i ostaje nam da pretpostavimo da u aktuelnim okolnostima gubitak dva čoveka ima veze sa ratom u Ukrajini, ali nikad se ne zna.

Ima plaćenika i kod Rusa, i oni rade za novac. Jedan vrlo neobičan slučaj povezuje se sa prijavom ukrajinskih vojnika iz 80. desantno-jurišne brigade da su 22. maja oborili dvomotorni jurišnik “suhoj 25” i snimili kako gore ostaci u polju. Izveštaji sa ruskih telegram kanala u čast stradalom pilotu otkrili su da je on dejstvovao u rejonu Popasne. U prvom naletu tukao je navođenim raketnim zrnima, zatim je avion uveo u novi nalet za bombardovanje. Staro pravilo je da nema ponavljanja naleta jer se rizik po avion dramatično uvećava. U izlasku iz dejstva avion je pogođen lakim prenosim raketnim sistemom. Kažu Rusi da je “stinger”, ali ko zna. Ima kod ukrajinskih protivavionaca mnogo tih raketnih lansera i “igli” iz sovjetskog vremena, i poljskih “gromova” i “pioruna”, a zaista ima i tih “stingera”. Kako god bilo, neki su na Telegramu poručili da više nema avijacijskog generala Kanamata Botaševa, koji je poginuo na borbenom zadatku u šezdeset i trećoj godini. Navodno, on je već devet godina penzioner nakon jednog udesa Su-27UB koji je skrivio i zato se penzionisao. Prešao je na rad u aeroklub u Sankt Peterburgu i kasnije se dobrovoljno prijavio za učešće u ratu. Postoji kontroverza oko toga za koga je leteo – za rusku avijaciju ili na jurišniku “suhoj 25” iz privatnog preduzeća za rat i mir Vagner.

ČUDESNI PUTEVI GAZELE RATKA MLADIĆA

Ima indicija da je bio pilot te poznate plaćeničke kompanije. Poseduju oni svoju avijaciju koja se angažovala po Africi. Kuriozum je da su koristili “gazele” jugoslovenske proizvodnje nabavljene iz Srbije. U Centralnoafričkoj Republici su viđene na snimcima akcija i jedna je februara prošle godine pala na zadatku na kojem je trebalo prevesti ranjenike nakon prepada na neku kolonu. Radilo se o “gazeli” vrlo zanimljivog istorijata – izrađena je u fabrici Soko u Mostaru 1981. i korišćena je za obuku pilota na heliodromu Jasenica. U ratu je dobila pancirne ploče za zaštitu posade i 1992. letela je u sastavu VRS. General Ratko Mladić prevožen je tom “gazelom” dok nije oštećena u udesu.

Posle popravke, ponuđena je na prodaju 2003. kao vojni višak i prvo je bila registrovana kao imovina jednog valjevskog preduzeća, zatim se obrela u Rusiji i konačno u CAR. Ako tako putuje jedna mašina, zamislite kakvo je kretanje pilota paravojne privatne formacije. Išli su tamo gde ima posla, ali otadžbina sada zove sve i vagnerovci su učestvovali u žestokom borbama za Popasnu. Nastavili su dalje u prodor i oslonili su se na svoju avijaciju. Nezavisno ko leti za rusku stranu – činjenica je da za tri meseca rata nije postignuta prevlast u vazdušnom prostoru. To je trebalo da bude dovoljno dug vremenski period da ruska avijacija i raketna artiljerija otklone rizike od ukrajinskih raketnih sistema PVO većeg dometa. U praksi, prevlast u vazdušnom prostoru nije ostvarena. Rizik od PVO na svim visinama je visok i zato ruski piloti lete na ekstremno malim visinama prateći konfiguraciju terena. Zadaci su visokorizični, što je pokazao slučaj generala Botaševa.

DA LI ĆE RAT PREĆI U RUSIJU

Prilike u skoroj budućnosti neće biti povoljnije po pilote jer se iz NATO najavljuje da će stići još dosta raketa. Poslaće i dalekometne artiljerijske sisteme. Na sastanku predstavnika zemalja i organizacija koji je održan video-linkom 23. maja, iz dvadesetak su obećane nove pošiljke. Prvo su saslušali brifing ukrajinskog ministra odbrane Alekseja Reznjikova i zatim su rekli šta će dati – neki borbene sisteme, neki podršku za obuku. Danci su ponudili nešto što može da ima uticaj na situaciju na Crnom moru – protivbrodske rakete RGL-84L-4 harpun blok II na samohodnim lansirnim vozilima na bazi terenskih vozila velike nosivosti. Domet tih raketa je 124 km i one su vrlo precizne sa sistemom vođenja koji u prvom delu putanje koristi satelitsku navigaciju (GPS) sa inercijalnim navigacijskim sistemom (INS) i zatim, u završenoj fazi, prelazi na aktivno radarsko vođenje. Pogođeni brod se suočava sa ubojnom glavom mase 227 kg.

Američka vojna pomoć raste i raste i sada je već došla do 40 milijardi dolara vrednosti razne robe. Za sada nema zvaničnih informacija o najnovijem paketu. Za tajnovitost Pentagon ima motiva jer se šire glasine da će se možda izaći u susret ukrajinskom zahtevu da se dostave višecevni lanseri raketa M270 na guseničaru i M142 na točkašu. Oba lansirna oruđa koriste identične rakete. Osnovne su M26 dometa 32 km i usavršene M26A/A2 za dejstvo po ciljevima na udaljenosti 45 km sa kasetnom municijom. Koriste se i rakete M30 dometa 70 km sa korekcijom putanje (kao one prtivbrodske rakete sa GPS/INS). Umesto standardnog paketa od šest raketa (za guseničara dva takva i za točkaša jedan) može da se koristi lanser sa jednom raketom zemlja-zemlja ATACMS dometa za staru proizvodnju varijantu 128 km, a za novije varijante 165 km i čak 300 km. Donacija takvih sistema bila bi snažan udarac za Ruse jer bi ukrajinska vojska došla do sredstva za precizna dejstva na velikoj udaljenosti. Za sada, najveći dostižni domet ukrajinskih raketa “točka-U” je do 120 km i veće udaljenosti i veća preciznost učinila bi Rusiju ranjivom i u vojnom pogledu i političkom zbog reakcije domaćeg javnog mnjenja.