Proslavljajući “platinasti” jubilej i 70 godina na britanskom tronu, kraljica Elizabeta II postala je treći najdugovečniji vladar u modernoj istoriji. Najduže je na prestolu bio Luj XIV, koji je vladao kao apsolutni monarh otprilike 72 godine, od 1643. kada je imao četiri godine, do 1715. godine. Drugi na listi je tajlandski kralj Bumibol Aduljadej (Rama X), koji je bio na prestolu 70 godina, od 1946. do svoje smrti 2016. godine.

Kraljica Elizabeta je najdugovečniji vladar na britanskom tronu. Zvanične proslave njenog platinastog jubileja počele su u četvrtak 2. juna ceremonijom “Trooping the Colour”, godišnjom vojnom paradom kojom se obeležava zvanični rođendan britanskog suverena već više od 260 godina.

Njen platinasti jubilej predstavlja priliku da se proslavi stabilnost britanske monarhije. Ona se tokom svoje vladavine bila srela sa 13 američkih predsednika i radila sa 14 britanskih premijera. “Kada imate 70-godišnju vladavinu, to je prilika da razmislite o političkim, društvenim i kulturnim promenama tokom vremena i kraljičinoj ulozi kao ličnosti kontinuiteta tokom perioda u kojima je bilo ogromnih promena”, kaže stručnjak za britansku monarhiju Kerolajn Heris.

Kraljica Elizabeta bila je vladar koji je uspešno i pozitivno učestvovao u očuvanju ideje monarhije u doba transformacije i nestajanja Britanske imperije, stvaranja britanskog Komonvelta, početka i kraja Hladnog rata, ulaska i izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, kao i unutrašnnjih dinastičkih promena i izazova.

LEPA, MLADA, SUPRUGA I MAJKA

Elizabeta Aleksandra Meri rođena je 21. aprila 1926. u Londonu za vreme vladavine njenog dede po ocu kralja Džordža V. Od najstarije ćerke kraljevog mlađeg sina, vojvode od Jorka princa Alberta, od Elizabete, nije se očekivalo da stupi na presto. Posle smrti kralja Džordža V u januaru 1936. kraljevski presto nasledio je njegov najstariji sin i Elizabetin ujak Edvard VIII. On je, međutim, ubrzo abdicirao sa prestola da bi mogao da se oženi razvedenom Amerikankom Volis Simpson, što je bio potez koji su kraljevska porodica i politički lideri osudili. Kao rezultat toga, Elizabetin otac je postao kralj, a ona sledeća u redu za presto.

Do 1951. kraljevo zdravlje se pogoršalo i Elizabeta je počela da zamenjuje oca na javnim događajima. U januaru 1952. Elizabet i njen suprug, princ Filip, otišli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu, ali su u februaru primili vest o smrti kralja Džordža VI. Elizabeta je tako postala kraljica sa 25 godina i preselila se u Bakingemsku palatu.

Krunisanje kraljice Elizabete II održano je u Vestminsterskoj opatiji 2. juna 1953. Na njen zahtev, događaj je direktno prenosila televizija. To je bilo prvo britansko krunisanje koje je bilo u potpunosti emitovano na televiziji, a procenjuje se da ga je gledalo oko 20 miliona ljudi, broj veći od radio-publike u to vreme, kako je izvestio Bi-Bi-Si.

Njeno krunisanje dalo je ponovo osećaj nacionalne svrhe Britancima. “Lepa i mladalačka figura, princeza, supruga i majka, naslednica je svih naših tradicija i slave”, rekao je tada Vinston Čerčil i dodao: “I svih naših nedoumica i opasnosti nikada većih u mirnodopskim vremenima nego sada. Ona je takođe naslednik sve naše ujedinjene snage i lojalnosti… Da bi to trebalo da bude zlatno doba umetnosti i pisma, možemo samo da se nadamo, ali je izvesno da ako se može postići istinski i trajni mir… ogroman i neslućeni prosperitet, uz kulturu i dokolicu, čak i šire, može stići… do masa ljudi.”

Kada je kraljica Viktorija proslavila svoj dijamantski jubilej 1897. godine, to je označilo vrhunac britanske moći na svetskoj sceni. A da li je ova kraljičina vladavina, poput one Viktorijine, bila vreme britanskog uspeha ili neuspeha? Hoće li se ova, druga “elizabetijanska era”, upoređivati sa onom njene pra-pra-prababe ili ne?

USMERAVANJE NA ZAJEDNIŠTVO I KADA SVE PROPADA

Pošto je spektakl Viktorijinog jubileja ponudio viziju najmoćnijeg državnog uređenja na svetu, komemoracije 70-godišnjoj vladavini kraljice Elizabete ne mogu sakriti oslabljenu britansku državu, u kojoj je ona uspela da očuva atribute istorijske slave i veličine, a kod naroda osećanje ponosa i identifikacije s monarhijom.

Sve dok se Nemačka nije ujedinila i počela da je sustiže, nije bilo zemlje na svetu koja bi mogla da se meri sa britanskim kapacitetima i apetitima za stvaranje bogatstva. Istovremeno, zahvaljujući kombinaciji komercijalnog i merkantilističkog poduhvata uz topove kraljevske mornarice s kojima su britanski vojnici, trgovci i avantursti prilazili narodima Azije i Afrike, nastalo je Britansko carstvo.

Skoro sva ova hrabrost, u smislu bogatstva i političke moći, isparila je do trenutka kada je kraljica Elizabeta došla na tron. Britanija nije bila pravi pobednik u Drugom svetskom ratu – Sovjetski Savez i Amerika su se pojavili kao supersile u novom globalnom poretku. Drugi svetski rat finansijski je uništio Britaniju. U vreme dolaska Elizabete II na presto postojala je stambena kriza. Mnogi ljudi su živeli u sirotinjskim četvrtima, a drugi su bili smešteni u montažnim zgradama koje su bile preduzimljiv i iznenađujuće udoban odgovor na nestašicu, ali koje, gledajući unazad, izgledaju kao kolibe u gradu igračaka.

Bilo je nestašica goriva. Nacionalizacija industrije uglja i čelika za vreme posleratne laburističke vlade garantovala je da će industrijska ekspanzija u Britaniji katastrofalno zaostati za njenim međunarodnim konkurentima. Kada se uzme u obzir hladnoća, siromaštvo, čista beda posleratne štednje u Britaniji i uporedi se sa današnjom Britanijom, teško je ne poverovati da je postignut napredak koji je, na svoj način, neverovatan kao bilo šta drugo.

Životni standard prosečne britanske porodice 1952. godine, kada je dvadesetpetogodišnja princeza Elizabeta nasledila tron, danas bi izgledao surovo. Malo porodica je moglo sebi priuštiti da pije alkohol, osim u posebnim prilikama. Vino je bilo nečuveno – osim za Božić. Elizabet Dejvid, koja je svojim knjigama o kuhinji i jelima obnovila britanske navike za kuvanjem kod kuće, još nije bila revolucionisala britanski instinkt za ukusom i većina hrane u ponudi u restoranima i hotelima – pod pretpostavkom da ste imali sreće da to sebi priuštite – bila je bljutava. Praznici u inostranstvu bili su pristupačni malobrojnima, a i oni su bili ograničeni količinom novca koji se mogao izneti u inostranstvo, tako da je bilo nemoguće otputovati van granica monarhije duže od deset dana, a da se ne ostane bez gotovine. Četvrtina britanskih domova nije imala adekvatne sanitarne uređaje, već spoljne toalete i kupatila koja su delili sa susedima. Skoro kao sovjetske zgrade kolektivnog smeštaja.

Većina Britanaca bi se složila sa ocenom da je u svemu tome Elizabeta pokazala poseban dar, možda čak i genijalnost: ona je služila kao ceremonijalno oličenje ponekad mračne volje da se Britanci pretvaraju da je sve u redu i da se usmeravaju na ono što im je zajedničko čak i kada sve propada. I ta ocena bi mogla da prevlada: ako je Elizabeta II provela svoju vladavinu predsedavajući nacionalnom gozbom koja je sve ređa, njen platinasti jubilej ima šansu da novoj generaciji ostavi potpuno drugačiju sliku Britanije od one koju su njihove bake videle prilikom krunisanja 1952. godine.

CARSTVO U OPADANJU

U vreme kada je Elizabeta II stupila na presto, “imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi” već je počela svoj pad. Godine 1952. Britanija je kontrolisala više od 70 teritorija širom sveta, od kojih se većina oslobodila kolonijalne vlasti u narednim decenijama. Indija, “dragulj u kruni” Britanske imperije, već je bila stekla nezavisnost 1947; 1952. i Egipatska revolucija i pobuna Mau Maua u Keniji nastojale su da okončaju britansku okupaciju. Suecka kriza iz 1956. godine dodatno je učvrstila kraj prevlasti Velike Britanije u svetu.

Od 1945. do 1965. broj ljudi koji su živeli pod britanskom kolonijalnom vlašću smanjio se sa 700 na 5 miliona.

KRUNSKA KRALJEVSTVA KOMONVELTA

Dok je Britansko carstvo bilo u stalnom opadanju, Elizabeta II je uspela da ga transformiše u Komonvelt nacija. Pokušala je da spase ono što se spasti moglo i uspela je u tome. A kada je u pitanju održavanje statusa i prestiža, odnosno faktora meke moći, monarhija može biti veoma korisna. Kraljica je bila fantastičan ambasador Britanije i to je jedan od razloga što su Britanci bili tako uspešni u povlačenju iz Imperije. Brzo su napustili kolonije i sa svima njima još uvek održavaju dobre odnose. Time je kraljica uspela da zadrži izgubljeni autoritet nad kolonijalnim posedima tako što je postala ceremonijalni vođa njihovog udruženja kao nezavisnih nacija.

Iako je Elizabetina 70-godišnja vladavina uglavnom povezana sa Ujedinjenim Kraljevstvom, ona je tehnički šef države u 14 drugih zemalja – direktnih ostataka imperije – poznatih pod zajedničkim nazivom “krunska kraljevstva Komonvelta”. Kraljevstva Komonvelta predstavljaju poslednje ostatke zaboravljene imperije, ispucanu nit koja vezuje kraljicu za 150 miliona ljudi izvan Ujedinjenog Kraljevstva.

Ujedinjeno Kraljevstvo je evoluiralo iz niza aneksija, unija i odvajanja konstitutivnih zemalja tokom nekoliko stotina godina. Veći deo Irske se otcepio od Ujedinjenog Kraljevstva 1922. godine ostavljajući sadašnje Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, koje je formalno prihvatilo ime 1927. godine.

ISTORIJA KOMONVELTA

Komonvelt je nastao u Balforovoj deklaraciji iz 1926. godine, kada su britanski dominioni, poput Kanade, Australije i Južne Afrike, dobili autonomni status. Ta deklaracija, formalizovana 1931. godine, označila je osnivanje britanskog Komonvelta nacija.

Kada je Elizabeta II postala kraljica, postala je i šef Komonvelta. U tom trenutku bilo je samo 8 država članica. Tokom svoje vladavine, međutim, uložila je veliki napor da proširi ovu asocijaciju i trenutno postoje 54 države članice koje pokrivaju skoro trećinu globalne populacije. Te zemlje priznaju svoje zajedničke vrednosti i veze sa Britanskim carstvom, ali ne priznaju kraljicu. Svi članovi kraljevstva Komonvelta su nezavisne suverene nacije, ali Kruna i dalje zadržava svoje pravo da utiče na određena pitanja.

Uprkos ovoj vezi, kraljica nema uticaja na upravljanje članicama Komonvelta i malo utiče na one koji čine kraljevstvo Komonvelta. Što se ovog drugog tiče, kraljica ima neke ustavne obaveze, posebno, odobravanje novih vlada. U zavisnosti od zemlje, ona takođe može formalno odobravati zakone, dodeljivati državne počasti i imenovati određene zvaničnike.

INTERAKCIJA SA PREMIJERIMA

Monarhija u Britaniji je ustavna, što znači da, iako je kraljica šef države, ona nema političku ili izvršnu vlast. Kraljica ima određeni uticaj kroz svoje privatne nedeljne sastanke sa premijerima Engleske, koji se održavaju svakog utorka i koji traju sat vremena. Prema zvaničnom sajtu britanske kraljevske porodice, iako ona ostaje “politički neutralna” po svim pitanjima na ovim sastancima, ona “savetuje i upozorava” ministre kada je to potrebno.

Tokom svoje duge karijere kraljica Elizabeta II imala je posla sa 14 različitih premijera. Vinston Čerčil, koji je bio premijer od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955, bio je prvi premijer koji je radio sa Elizabetom kada je postala kraljica.

Margaret Tačer, prva žena premijer Engleske, koja je od 1979. vladala 11 godina, imala je labav odnos sa kraljicom. Godine 1986. izbio je skandal kada je kraljičin sekretar za štampu Majkl Ši navodno rekao novinarima da smatra kako je Tačerkina politika “nepažljiva, konfrontirajuća i da izaziva društvene podele”, kako je izvestio “Independent”.

Toni Bler, koji je bio premijer od 1997. do 2007. godine, na britansku monarhiju gledao je kao na zastarelu instituciju. Štaviše, nije uživao u dugogodišnjoj tradiciji poseta premijera kraljičinom kraljevskom domu u Balmoralu. U svojoj knjizi Putovanje on je ovo iskustvo nazvao “kombinacijom intrigantnog, nadrealnog i krajnje nakaradnog. Cela kultura svega toga bila je potpuno tuđa”.

Kraljičina uloga u ustavnoj monarhiji je veoma pasivna. Pošto se redovno sastaje sa premijerima, mnogi se pitaju da li je kraljica zaista samo slušalac na ovim sastancima ili ima političku agendu koja je do sada ostala skrivena od spoljnjeg sveta. “Ako verujete u to, onda ste potpuno pogrešno razumeli britanski ustav”, kaže poznati i priznati istoričar britanske monarhije Endrju Roberts. “Kuća Vindzor ne bi preživela ni dve nedelje da se mešaju u svakodnevna politička pitanja. Kraljica je tako, neka vrsta ‘sunđera’ za svoje premijere”, kaže Roberts.

Ona se najbolje slagala sa s konzervativcem Alekom Daglasom-Homom, ali on je bio na funkciji samo godinu dana, od 1963. do 1964. Svakako jesu razgovarali o politici, ali njihovo prijateljstvo proisteklo je iz činjenice da su imali isto poreklo, čak su bili i u srodstvu. Mogli bi da pričaju o Škotskoj, pecanju i sličnim stvarima.

KONJSKE TRKE I DVOR

Kraljica Elizabeta II nije baš poznata po svojoj strasti prema književnosti i umetnosti. Naravno da čita, ide u pozorište i operu, ali ona nije posvećeni pokrovitelj umetnosti kao drugi kraljevi pre nje, kakvi su bili Čarls I, Džordž II ili Džordž IV. Njena glavna interesovanja su konjske trke i psi. Ona je strasni filatelista i ima najveću i najdragocenju kolekciju poštanskih maraka na svetu, za čije održavanje je zadužen čuvar Kraljevske filatelističke kolekcije.

Ali, kraljica ipak vlada, jer u suprotnom, ne bi je bilo. Ona je izuzetno dobro obaveštena. Prima izveštaje od svih britanskih institucija i ministarstava. Opet, nikada nije imala ni trunku nezavisnosti. Ključna ličnost koja sve to drži u rukama je njen privatni sekretar. On je zadužen i za pitanja bezbednosti i za kraljevsku gardu. Elizabeta je do sada imala devet privatnih sekretara. Najdugovečniji je bio lord Edvard Ejdin, od 1953. do 1972. godine. Nikada ni jedan kraljev privatni sekretar nije javno istupio.

U Bakingamskoj palati radi skoro 1500 ljudi najrazličitijih profila – od batlera, vrtlara i vratara, do ličnih sekretara i političkih nameštenika – koji omogućavaju da dvor svakodnevno funkcioniše. Tu su i oni koji čine osoblje rođaka i članova porodice, kao i zaposleni u drugim kraljevskim dvorcima, pa je ukupno zaposleno oko 3000 ljudi.

Neke uloge su krajnje egzotične. Stjuart Parvin, čovek odgovoran za garderobu kraljice Elizabete II, otkrio je 2017. tajnu “Ivning standardu”. Prema njegovim rečima, postoji osoba koja ima zadatak da razgazi kraljičine cipele. Ona obuva par čarapa za gležnjeve i šeta tepihom Bakingamske palate. Postoji i kraljevski astronom, istina počasni, koji je plaćen čitavih 100 funti godišnje.

NARODNA PRINCEZA

Najteži trenuci za monarhiju svakako su bili 1997. kada je poginula princeza Dajana. Kada sam razgovarao sa Dajaninim biografom Endrjuom Mortonom, rekao mi je da nikada nije htela da napusti muža iz poštovanja prema kraljici i da joj je obećala da je nikada neće izneveriti. Istovremeno, beskrajno se divila kraljičinoj samokontroli. Većina Britanaca je osuđivala princa Čarlsa za njenu smrt, a monarhija se nalazila na najnižim granama.

Tada je pomoć stigla sa neočekivane strane. Britanski premijer Toni Bler osetio je koliko je ona popularna u narodu i održao je govor u kojem ju je nazvao “narodnom princezom”. Govor je imao neverovatan odjek u javnosti. To je povećalo njegovu popularnost, ali je pomirilo dvor i narod.

ELIZABETA I ČERČIL

Vinston Čerčil bio je prvi premijer s kojim je sarađivala, odmah posle krunisanja. U Čerčiloviim papirima najranije zabeleženo spominjanje buduće kraljice nalazi se u pismu njegovoj supruzi koje je Čerčil napisao iz zamka Balmoral 25. septembra 1928. godine. U njemu Čerčil predviđa sudbinu budućeg suverena i kaže: “Ovde nema nikoga osim porodice, domaćinstva i kraljice Elizabete – dve godine. Ona ima duh autoriteta i refleksivnosti koji je zadivljujuć kod bebe…”.

Kraljica je, kako je napisao Nikolas Dejvis, “odrasla verujući da je Vinston Čerčil, britanski premijer u vreme rata, spasao naciju od Hitlera i njegove mocěne nemačke vojne mašinerije. Ona ga je poštovala kao i mnogi drugi mladi ljudi u to vreme.”

Nakon što je 1955. okončao svoj mandat, kako prenosi “Dejli miror”, kraljica je navodno napisala Čerčilu srceparajuće, rukom pisano pismo, opisujući koliko će joj nedostajati.

Godinama kasnije, kada je Čerčil umro 1965. godine, kraljica Elizabeta je prekršila protokol tako što je stigla na njegovu sahranu pre njegove porodice. Protokol navodi da bi kraljica trebalo da bude poslednja osoba koja će doći na bilo koju manifestaciju, ali je u ovom slučaju želela da oda poštovanje porodici Čerčil.

BRANILAC VERE

Elizabeta II nije samo šef države, ona je i poglavar Anglikanske crkve. Tačnije, ona je “branilac vere” (defender of the faith) i po tome je izuzetak u svetu. Zbog toga i njeno krunisanje ima posebne sadržaje kao i niz drugih posebnosti tokom vladavine.

Najpoznatija javna manifestacija ove uloge je Kraljičino božično obraćanje – QXB – Queen Xristmas Broadcasting. To je njeno jedino godišnje obraćanje naciji koje nije sročila vlada. Poslednjih godina to je postalo i nešto drugo: objava njene hrišćanske vere.

Kako je Britanija postala sekularnija, kraljičine poruke su pratile suprotnu putanju.

PROŠLOST IMPERIJE

Preisipitivanje imperijalnog doba i razmišljanje o budućnosti monarhije poveza ni su jedno s drugim. Jer, iako je bilo lepote i veličine, ne može se odmeriti kumulativni značaj britanskog imperijalnog doba a da se ne uzme u obzir nasilje, pljačka, ropstvo, raseljavanje i ponekad zapanjujuću okrutnost koji su takođe činili deo te istorije.

Ono što je, međutim, manje jasno jeste kako pomiriti ove činjenice, a da se pritom zadrži osećaj nacionalnog ponosa. Kada je profesor teologije sa Oksforda Najdžel Bigar 2015. tvrdio da Britanci treba da osećaju dozu ponosa, ali i stida zbog svoje imperijalne prošlosti, 60 akademika sa Oksforda napisalo je otvoreno pismo u kome su “oksfordsku tradiciju” ljutito odvojili od Bigarovog stava. Međunarodna koalicija akademika osudila je podršku Univerziteta Oksford planovima da se napravi “bilans dobra i zla imperijalizma”, a Oksford je optužen da podržava apologete britanskog kolonijalnog nasleđa.

BUDUĆNOST MONARHIJE

Zahvaljujući kraljici Elizabeti, monarhija je mnogo bliža običnim Britancima nego što je bila pre njenog dolaska na tron. Ne samo da je razvila monarhiju, već je dala i značajan doprinos napretku Velike Britanije.

Članovi kraljevske porodice su godinama bili upleteni u razne kontroverze i skandale. U januaru 2022. kraljičin sin princ Endrju je lišen vojnih i kraljevskih dužnosti zbog navoda o seksualnom zlostavljanju maloletnika i njegove veze sa osuđenim seksualnim prestupnikom Džefrijem Epstajnom. Vilijem i Kejt, smatra se, kraljičini su favoriti za buduće vladarske uloge.

Britanija je poslednjih decenija postala egalitarnija. U društvu mora postojati volja za očuvanjem monarhije. Ovo je ogroman izazov. Danas dve petine mladih Britanaca želi republikansko uređenje. Monarhija lebdi iznad svega, ali mora i da se stalno prilagođava današnjem društvu i da ga što pristupačnije predstavlja.

Endrju Roberts tvrdi da su izgledi za monarhiju mnogo ružičastiji nego što to spolja izgleda. “Jednog dana će kraljica umreti, ali monarhija je kao knjiga: kako se jedno poglavlje završava, počinje sledeće”, kaže Roberts.