Sergej Lavrov nije ni u kakvom srodstvu sa Molotovljevim pomoćnikom Ivanom Lavrovom, što bi moglo da bude pomalo iznenađujuće s obzirom na skoro feudalnu praksu koja je postojala u SSSR u po pitanju biranja kadrova za diplomatiju. Naime, službovanje u inostranstvu je za mnoge građane države koja gotovo da im nije dopuštala da “provire” napolje, uvek izgledalo kao vrhunac životne sreće, te su se zato u prestižni Moskovski državni institut za međunarodne odnose (MGIMO), preko kojeg je vodio put u Ministarstvo spoljnih poslova, mogla upisati skoro isključivo deca samih diplomata (nastavljajući time porodičnu tradiciju) ili visokorangiranih partijskih i državnih aparatčika, kao i oni koji su tamo upućivani iz saveznih republika po nacionalnom ključu.

Sergej Lavrov je imao svoju “propusnicu” – njegovi su roditelji radili u Ministarstvu za spoljnu trgovinu SSSR. Rođen je 1950. godine u Moskvi, njegov otac Viktor Kalantarov bio je jermenskog porekla, dok je majka Kalerija Lavrova – Ruskinja. Roditelji su često službeno putovali u inostranstvo, pa su se zato vaspitanjem budućeg šefa ruske diplomatije uglavnom bavili deda i baba.

Mladić je sa srebrnom medaljom završio prestižnu moskovsku srednju školu sa produbljenim izučavanjem engleskog jezika, ali je više naginjao egzaktnim naukama, pre svega fizici. Zato se u pogledu daljeg studiranja kolebao između Moskovskog inženjerijskog fizičkog instituta (MIFI) i već pomenutog MGIMO-a gde se Lavrov upisao na odeljenje za međunarodne odnose Istoka, gde je, osim engleskog i francuskog, ovladao i sinhaleškim jezikom.

Tokom raspusta je, kako je tada bilo uobičajno u svim sovjetskim visokoškolskim ustanovama, radio u sastavu studentske građevinske brigade svoje “alma mater” u mnogim udaljenim delovima SSSR, a u Moskvi je učestvovao u izgradnji televizijskog tornja u Ostankinu, onog istog preko kojeg se sve do sada emituju njegove izjave.

S obzirom da je od rane mladosti voleo da peva uz gitaru i sam pisao stihove, ne iznenađuje da je baš on autor “himne” MGIMO…

 

Pročitajte ceo tekst Ilije Vukelića u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (9. juna)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com