Ljubodrag Janković Jale diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti, kako se ranije zvao FPU, a zatim je na istom mestu 35 godina predavao studentima akt. Do poslednjeg dana je slikao, vajao, bavio se umetnošću. Mnogo je izlagao samostalno i kolektivno. Njegove slike i crteži objavljeni su i sačuvani u dve monografije zavidnog obima.

Na početku svakog umetničkog dela je crtež. Stariji je i od reči. Šta je za vas crtež?

Sećam se da sam još pre polaska u školu nacrtao mamu i tatu. Olovkom. Moj crtež je ličio na njih, pa sam zato dobio podršku od porodice i drugara da nastavim sa tom rabotom. I, evo, ja to još uvek činim. Negujem sve vrste crteža, od skice do crteža kao autonomne discipline. Pojave Somborskog bijenala i Bijenala crteža u Zagrebu su bile veoma stimulativne, razlog da se svake godine posvetim crtežu, da isprobavam ne samo ideje i oblike nego i materijale koji će na najbolji način izraziti to što sam zamislio. Inače, za mene je crtež osnovna poruka čoveka u svakom periodu njegovog života. I u misaonom i u manuelnom pogledu. Posle toga slobodno idete dalje, na brušenje, na dorađivanje tih oblika, a iz njih izlaze božanstvene slike i praslike raznoraznog materijala od koga možete da načinite šta god hoćete. Taj način mi pruža neverovatno zadovoljstvo. Preda mnom se množe nenadana, apsolutno nikad viđena obličja.

Otkud ta obličja u vašoj podsvesti? Gde ste ih vi videli, doživeli?

Pokušavam da odgonetnem odakle je taj moj svet koji ima paralele sa arhaičnim. Ali ne mogu, to je, što bi rekao Krleža, zapreteno negde u nekoj prapodlozi. I možda je dobro što ne znam odakle dolazi.

Ima o tome jedna mala priča iz života. Na samom početku mog slikarskog iskustva, u tadašnji atelje na Obilićevom vencu banuo je moj prijatelj Ljubiša Petrović i video radove izuzetno pesimističkih tonova, punih figura asketa. Iznenađen, pitao me je odakle mi te slike. Pojma nisam imao! U stvari, kao da sam ih i ja tek tada postao svestan. I, kao što nisam znao kad i odakle su došle, tako nisam znao ni kad su minule i kako sam došao do nekih drugih slika, do drugih obala, do kupačica, vestalki, rusalki, jahača, putnika… Ostaće, izgleda, tajna odakle su svi oni došli i šta su.

Šta god da su sva ta vaša obličja, ona su uvek ljudi. Pojavi se na slici ponekad i ptica, neka voćka ili životinja, ali je na njoj obavezan čovek – odnosno najčešće žena.

Često me pitaju zašto stalno čovek. Pa neka mi pokažu šta je lepše i interesantnije, dramatičnije, provokativnije od čoveka! Pogledajte, na primer, ženu, ženski portret. Pa neka mi neko pokaže šta ne valja na licu žene. Jeste, lep je i cvet, i lubenica i dinja su lepe, ali dva oka, to nema nigde na svetu! Različite su boje, različitog izraza, nesagledivo brojne emocije su u njima! Pa nos, savršena forma. Kako baš da je na sredini lica? Pa dve nozdrve, dve jagodice, linija povijenih obrva ocrtava te oči, prebogate, pa usta! Zar to ima negde na svetu? Ili, evo vam još dokaza: od Euklida ljudi znaju da je krug najsavršenija forma. Pa taj krug na sredini još ima malu ružicu, pupoljak za hranu života. Gde to još ima? I onda, kad tako sve to ispričam tom ko me pita zašto stalno slikam čoveka, kaže mi – jeste, u pravu si. Reći ću vam i još jedan razlog. Ako uzmemo Davida Mikelanđelovog kao meru stvari, i dodamo jedan pikasovski ugao optike, gde sve može to da nas dovede? Do nepregledne galaksije oblika i to samo na temelju ljudske figure! Da li je sad jasnije zašto stalno slikam čoveka? Ceo moj život je istraživanje antropomorfne norme! Ceo svet je istražuje! I baš kad ljudi pomisle da su sve otkrili, shvate da nisu još ni na početku svega lepog što od tela čoveka još može da nastane! To je polje koje je meni još zanimljivo i inspirativno, i ja niti imam nameru niti mogu iz njega da odstupim.

Portreti tih ljudi često nemaju ni oči ni usta…

To su glave, a ne portreti, portret podrazumeva lice određene ličnosti, a ja slikam glave mog sveta, mog plemena. Njihovo telo govori, a ne glava. Glava samo objašnjava situaciju u kojoj se telo nalazi ili je psihološki sublimira. I atmosfera i morfologija figura govore same za sebe o tom mom svetu, pa je nepotrebno da glava bude umešana u objašnjavanje situacije.

Moglo bi se reći da je hrabrost insistirati sve vreme na jednoj temi.

Uvek sam bio povučen, nisam bio interesantan medijima. Najvažnije mi je bilo što sam u mojoj uobrazilji, u koncepciji, u nameri negovao nešto što je meni ležalo, što me je uzbuđivalo, čime sam ja bio zadovoljan i čime sam bio ispunjen. Naravno da mi nije bilo svejedno što me kritičari nisu prihvatili na mnogim izložbama, ali sam uvek sebi postavljao pitanje – da li bih bio srećniji da sam afirmisan? Odgovor je: ja ipak iz sve snage volim da radim to što radim. I to me ispunjava. Kad sam počinjao, ljudi su se grozili one moje pesimističke, asketske faze. Klima šezdesetih je iznedrila Medijalu i sve one koji su bili kontrapunkt apstraktnom slikarstvu i enformelu. E, sad, što smo bili postepeno prihvatani, to nije imalo veze sa nama. Bitno je da čovek uporno ostane ubeđen u to što radi.

Istoričari umetnosti vas opisuju kao autentičnog umetnika beogradske škole fantastike, i ističu vašu doslednost fantastičnom, nadrealnom i simboličnom. Da li su u pravu?

Ja ništa od toga nisam, a opet imam pomalo od svega toga. Drugovao sam sa Medijalom, ali sam usvajao njihova gledišta u meri koja je meni bila potrebna. Njihov ideal je bila takozvana integralna slika koja kao koncepcija nije bila definitivno i precizno izražena. Pod pojmom integralna podrazumevala se potpuna, završena i savršena slika. Simbol te savršene slike bio je Vermer. Njegovim slikama čovek ne može ništa da doda. Njegov crtež, pa savršeni zanat strukturiranja forme i prikazivanja figure u prostoru, atmosfera enterijera, pa tajna svetlosti slike, pa materija koju slika, i materija kojom se izražava – sve je to fantastično i završeno. U Parizu sam video Vermerovu izložbu. Sećam se, kad sam je opisivao Leonidu Šejki, sladio sam namerno taj svoj doživljaj, a on je bio ushićen do ljubomore! Tada je u Parizu, preko puta Vermerove izložbe, bila retrospektiva Pikasa. I, šta se desilo? To ogromno, razuđeno, božanstveno Pikasovo delo koje podrazumeva istraživanje niza galaksija, do te mere mi je bilo uzbudljivo, da sam shvatio da je to put kome treba težiti. A Vermerovo delo je završeno, do te mere završeno da je iluzorno tražiti u njemu bilo šta. Odlučio sam da krenem u neko svoje istraživanje… Znate, ljudi često poistovećuju stepen kreativnosti sa fantastikom. Svaka kreativnost je izmaštana. Čim ste vi u stvaralačkom smislu pomerili makar za stepen neku formu da ona bude vaša, proživljena, doživljena, onda je to blizu neke fantastike. Pogledajte tepsiju u kojoj stoji krčag Vermerove Mlekarice, videćete bar 20 valerskih razlika koje nagoveštavaju kubizam! Sve se oslanja jedno na drugo. Znači: da, neki pravci se osećaju i u mojom slikama. Ali ne možete paušalno da svrstavate čoveka. Šezdesetih godina je jedna grupa oficijenih kritičara smatrala da je moje slikarstvo vezano za literaturu i, kako su me tu svrstali, odmah su me odbacili. Isto je i sad. Neko kao bombu nešto lansira, to se primeti, i postane idol neko izvesno vreme. Sve što nije to – lansirano, odbačeno je. Zar je trebalo da prođe 50 godina da moja izložba dobije dvadesetak kritika? Kao da sve te godine nisam radio! Ali, na kraju se ispostavi da ni to nije važno: mene možda nisu podržavali svi kritičari u gradu, ali sam uvek imao ogroman broj ljubitelja mog slikarstva, kolekcionara. Tako se ipak sve složilo kako treba.

Kako nastaje vaša slika?

Nekad je izašla iz skice, iz neke namere da se nešto uradi. Kad je skica sagledana kao slika, onda idem na polazni korak, na poziciju u kojoj nemam definisanu predstavu kako će slika da izgleda. To vas tokom rada inspiriše, kao motor vas tera, da menjajući već dostignuto uvek imate stvaralačku temperaturu. Ako čovek ima uvid šta će sledeće da uradi, to nije stvaralaštvo, to je izvođenje. Zatim: ako je format mali, animira me ovlaš nabačeni crtež, i to ide svojim tokom. Ako je velika kompozicija, crtež treba da bude relativno precizan, ali sve ostalo može da ostane u sferi tajne gde će te vi, samim postupkom, dijalogom sa bojama i slikom, odgonetati šta i kako dalje. Znači, ne slika se uvek istim putem, uvek je drugi povod, drugi način, metod – onako kako čovek živi tako i slika. U tome su uvek prisutni raspoloženje, momenat, dobra volja, dobra atmosfera, dobra sreća, slučaj. A slučaj je, kažu, Bog. Eto, tako nastaje slika.

A umetnik? Da li je dovoljno da čovek savlada nekoliko kompjuterskih programa pa da postane umetnik?

Divim se i svakog puta iznova ushićujem pred tom napravom, ali mene je kompjuter zatekao u godinama kada nisam u stanju da ovladam ničim od svega onoga što on nudi. To je dostignuće koje apsolutno otvara čoveku neverovatne mogućnosti! Neverovatne! Ali, ja sam još uvek kod olovke i – još uvek sam umetnik. Mislim da je potrebno desetak elemenata da se bude umetnik. Zazvučaće banalno, ali zdravlje je osnovni preduslov. Zatim: ljubav prema radu, upornost, radoznalost, inventivnost, smisao za eksperiment, hrabrost… Jedan element je moj izum: izdašnost, odnosno pametno ulaganje u svoj posao. Cicija nikad ne može biti slikar. Ako škrtarite na materijalu, škrtarite na ideji!

Bez čega slika nije slika?

Slika koja se ne odgoneta, koju ne možemo dugo da gledamo, za mene nije napravljena. Slika mora da bude knjiga koju ćete iščitavati, koju ćete odgonetati: šta bi moglo biti ovo, a šta je ono tamo? Zavisi od raspoloženja, ugla, svetla. Ako ne možete da uspostavite dijalog sa slikom, ako je kao plakat apsolvirate u jednom pogledu, onda je ona mrtva stvar, dekorativna površina i ukras u kući, ali nije emanacija ideja, sadržaja, nije provokativna. Kao kod Pikasa. Izrazite deformacije, to njegovo čudo, i ta kreativna drskost uvek vas ili nervira ili zadivljuje, ali vas drži mobilnim. To je ta priča. To je moj estetski princip, moj stav.

Na Fakultetu primenjenih umetnosti bili ste i student i profesor.

U vreme kad sam ja bio student, težište pedagogije uglavnom je bilo usmereno prema zanatskim kriterijumima i zanatskim osnovama kao temelju izraza. Smatralo se da mi tek posle diplomiranja formiramo i izražavamo svoju ličnost zavisno od afiniteta. Znači, ne u školi, nego kada svako od nas poleti i odleti tamo gde mu je mesto. Međutim, ja i moja generacija profesora smo već u trećoj godini, zavisno od afiniteta studenta koji je isprovociran na samom času, uzimali u obzir njegovu kreativnost i opredeljenje. Praktikovao sam, i to je ono što je zapaženo u mom radu, da studente kojima sam predavao pratim na časovima njihovih odseka kako bih otkrio nivo njihovih istraživanja. Onda sam to uzimao u obzir u korekturi njihovih radova, kod mene, na aktu. Tako da je to umnogome urodilo plodom i došlo do toga da ta moja korektura bude u skladu i jedinstvena u odnosu na ono što sam student hoće i želi. Često se događalo da sam provocirao studenta da izrazi svoje naklonosti, afinitete i senzibilitete, pa su pre nego što će diplomirati, oni imali jasnu predstavu o smeru kojem su se uputili."

U plakaru u Akt sali fakulteta još uvek stoji zbirka studentskih crteža koje ste vi skupljali.

Žao mi je što nisam uspeo da je verifikujem. Jer to je jedan dokument, dragocena zbirka koja govori o senzibilitetu mladih ljudi za ovih poslednjih pola veka, što nije malo. Pokušavao sam da animiram i Muzej primenjenih umetnosti i druge, nadam se da na kraju to ipak neće propasti.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com