U Beogradu je u utorak obeležena 23. godišnjica završetka dvomesečne bitke na Košarama, a ujedno i tromesečno bombardovanje Savezne republike Jugoslavije koje je okončano potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna  1999. godine.

Za Srbe su Košare mesto slavne istorije, velikog herojstva, otpora NATO-agresiji i albanskim teroristima, dok Albanci sa Kosova "pad Košara" vide kao svoju najveću vojnu pobedu. Albanci su danas (utorak) na groblju podno košarskih karaula odali pomen takođe "palim herojima“, ali borcima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Polažući venac na spomenik "Herojima sa Košara“ u Beogradu,  predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je srpskim vojnim veteranima da i posle "godina nepokazivanja pažnje prema njima, junaštvo ne može da se sakrije“. Kako je rekao "sa ponosom“ se u Srbiji govori o borbi na Košarama, jer je "sloboda Srbije bila i ostala najviša vrednost“.

"Danas deca u Srbiji, za razliku od nekog perioda ranije, znaju za Košare, šta znači čuvati, braniti, štititi svoju zemlju. Hvala vam za ono što ste učinili. Hvala što ste zemlju voleli više od sebe. Srbija to ne može i neće da zaboravi", rekao je Vučić.

Ocenio je da kad ima takve junake, Srbija ne treba da brine. Zato je najavio da će do kraja meseca primiti delegaciju ratnih vojnih veterana kako bi sa njima razgovarao o zahtevima koje imaju, "da pokušaju da pronađu nešto što će poboljšati njihov položaj".

Vučić je dodao da im neće obećati nešto što ne može da ispuni. U živom prenosu polaganja venca, imali su i preživeli sa Košara Vučiću nešto da poruče. Da je njemu, Vučiću, "možda i teže nego što je njima bilo 1999".

Zahvalnost samo na rečima

Već godinama unazad borci ratova iz 1990-ih su nezadovoljni načinom na koji se tretiraju u Srbiji. Uglavnom zato što za njih malo ko mari, osim na godišnjicama kada se odaje pomen poginulima. Pored toga, gotovo da nema mehanizama za njihovo zbrinjavanje u mirodopskim uslovima.

Nije nepoznato da su vojni veterani u zemljama u regionu, poput Hrvatske, u značajno boljem položaju nego u Srbiji. Primera radi, veterani OVK na Kosovu imaju pravo na penziju u iznosu od 170 evra, beneficije kada je u pitanju zdravstvena zaštita, zaposlenje, školovanje i drugo…

Primer kako se Srbija brani

Odlazeća premijerka Ana Brnabić rekla je na skupu sa veternima da je bitka za istureno mesto Košare na tadašnjoj granici SR Jugoslavije i Albanije bila borba za "odbranu državnih granica i odbranu slobode i dostojanstva Srbije".

Podsetila je da je u borbi poginulo 108 srpskih vojnika, uključujući i 19 dobrovoljaca. "Oni su simbol hrabrosti i požrtvovanja i vrednosti koje čuvaju jedinstvo naroda u teškim vremenima i daju primer kako se Srbija brani u najgorim vremenima“.

Ministar odbrane Nebojša Stefanović poručio je na Fejsbuku da Srbija "nikada neće i ne sme zaboraviti junake koji su život ostavili na braniku otadžbine“. "Naša zemlja je mala ali ponosna – ponosna na svoju slavnu istoriju, neustrašivu vojsku i ljubav prema otadžbini. Junaci žive večno! Slava im i hvala".

Niko od predstavnika vlasti ni ove godine nije odgovorio na pitanje: ko je odgovoran i koje su tačno okolnosti dovele do smrti velikog broja vojnika na "brdu na kome nema ničega"?

Ni jedan pedalj teritorije im nismo dali

Načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije u to vreme general Nebojša Pavković je za "Vreme“ 2001. Rekao: "Na pojedinim delovima naše granice prema Albaniji usledili su svakodnevni napadi na pravcima karaule Gorožup prema Prizrenu, na pravcima oko karaule Morina, na pravcu Košare – tu su bile angažovane, pre svega, dobrovoljačke šiptarske jedinice, ja mislim iz čitavog sveta, sa raznim plaćenicima i instruktorima, podržane artiljerijom oružanih snaga Albanije i avijacije, koja je u stvari bila njihova. Oni su pokušavali da po svaku cenu zauzmu barem jedan pedalj naše teritorije i da na njoj naprave mostobrane koji bi omogućili kasnije uvođenje kopnenih snaga NATO-a. Mislim da je NATO objavio da je ta operacija nazvana ‚Strela‘ u rejonu Paštrika u pravcu prema Prizrenu. Oni su tu angažovali jake šiptarske snage, čak su strategijskim bombarderima B-52 spržili jedan deo Paštrika pokušavajući da naprave taj mostobran i da se ovlada tim dominantnim objektom, da se lakše siđe u Prizrensku kotlinu, odnosno Prizrensko polje itd.

Međutim, nijedan pedalj nisu uspeli da osvoje, to je bila borba prsa u prsa.“

S.P./FoNet/N1/Danas 

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com