TV manijak
Medijski nudizam i selektivno slepilo
Moramo insistirati da se postojeći zakoni u konkretnim slučajevima moraju poštovati, odnosno da se njihovo kršenje mora sankcionisati. Tu nije u pitanju rasprava o ukusima publike, već o kršenju zakona
Po ko zna koji put, u Srbiji se govori o rijaliti programima. Putem inicijative Kreni-promeni, grupa građana počela je da prikuplja potpise da se televizijama Pink i Hepi ne dodeli nacionalna frekvencija na konkursu koji će uskoro biti objavljen. Oni smatraju da se ove dve televizije nisu pridržavale programskog projekta na osnovu kojeg im je frekvencija dodeljena, a da su svojim programom, prvenstveno rijaliti formatima, širili neadekvatne sadržaje.
Potpisivanje peticije pratila je kampanja na društvenim mrežama, gde je prikazan čitav niz bizarnih primera nasilja, pornografije, zloupotrebe maloletnih lica, širenja govora mržnje bez upozorenja i ograde, oznake starosti gledalaca i slično. Na meti kritike naročito se našla Olivera Zekić iz REM-a, koja je u nekoliko navrata ovakve bizarnosti previđala, ignorisala ili pravdala “javnim interesom građana”.
Prikupljeno je par stotina hiljada potpisa, a zatim se pokrenula Pinkova propagandna mašinerija sa kontrakampanjom. Za nekoliko dana Željko Mitrović je prikupio dva miliona potpisa gledalaca koji su prezadovoljni rijaliti programima na Pinku i žele Zadrugu 6. Ovaj rezultat Mitrović je iskoristio da najavi početak nove sezone rijaliti programa, navodeći niz primera da se slični programi i dalje emituju širom Evrope – uz veoma zanimljivu opasku da je “Pinkov koncept postao način življenja u Srbiji”.
Ova istina dostojna je klesanja u kamen jer je u proteklim decenijama Pink zaista uspeo da se nametne kao imidž životnih vrednosti nekoliko generacija. Naša kultura, politika, ekonomija, etika i estetika, naš implicitni ili eksplicitni sistem vrednosti je u najvećoj meri odraz Pinka. Nažalost, odjeke te etike i estetike danas vidimo na svim komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali nadmećući se sa Pinkom, i naš javni servis ozbiljno se nagnuo na ružičastu stranu. Na sreću, većina programa je i dalje kontrapunkt Pikovom konceptu.
Šta je onda sporno u ovoj (ili ovim) inicijativama?
One govore o dvema potpuno različitim stvarima iako je tema naizgled ista – rijaliti programi. Kreni-promeni je napravio kardinalnu grešku kada je pomešao pitanje dodele nacionalne frekvencije sa regulisanjem emitovanja rijaliti programa. Ne tako davno, ministar Vladan Vukosavljević je bez uspeha pokušao samo da ograniči emitovanje rijaliti programa naišavši na odbijanje emitera, REM-a i sopstvene predsednice Vlade. Bez obzira na ideološke i druge razlike glede bivšeg ministra, mislim da je njegova inicijativa bila najbolje definisana i imala najveće uporište u zakonima ove zemlje. Umesto zabrane, programe bi emitovali posle 22 sata, uz striktnu kontrolu sadržaja, količine marketinga (reklama i plasiranja proizvoda), baš onako kako se radi svuda u Evropi, ali i u zemljama u našem neposrednom okruženju. Na kraju krajeva, tako je emitovan upravo završeni rijaliti serijal “Survajver Dominikana”. Niko ne zabranjuje ove sadržaje, koje ljudi očigledno vole da gledaju, tako da ne sumnjam da su rezultati Mitrovićeve kontrainicijative tačni.
Činjenica je da par miliona ljudi u našem regionu želi da gleda tuče, svađe, laku pornografiju i ostale oblike društvene i individualne patologije, ali im to nećete dozvoliti tokom celog dana, bez ograničenja, baš kao što im ne emitujete porniće ili leševe žrtava Belivukovog klana. Postojeća zakonska regulativa bila bi sasvim adekvatna ukoliko REM ne bi neprekidno rastezao “javni interes građana” kao smokvin list koji pokriva svako, da prostite, sranje koje vidite na televiziji.
Ovo je primer kako jedna paušalna ocena, na kojoj je zasnovana inicijativa Kreni-promeni, samo pojačava snagu “Pinkovog koncepta” koji se pojavljuje kao “fantom slobode medija”, “žrtva medijske cenzure” i sloboda bez odgovornosti, neka vrsta medijskog mentalnog i fizičkog nudizma.
Da se razumemo, isti problem trenutno postoji sa nekoliko drugih televizija i koncepata. Na primer, kablovski kanal TV DR me je u nekoliko navrata iznenadio jer u dnevnom terminu, bez bilo kakvog upozorenja, emituje snimke plastične hirurgije, budženje sisa, menjanje lica – u emisiji romantičnog naziva “Umetnost starenja”. Ova promocija ideala lepote vidi se i u emisijama “Generalka”, gde se otkrivaju tajne estetske hirugije, ili u britanskoj seriji “Tela kojih se stidimo”, gde će pred kamerama akteri pokazati svaku, ali apsolutno svaku svoju boljku ili anomaliju, makar ona bila na penisu, vagini ili anusu, da se medicinski izrazim. Majko moja, proklinjao sam daljinski što me tamo odveo dok sam vrteo kanale.
Ove boljke nije pošteđen ni Hepi, koji svoj rijaliti koncept danas pokazuje u kvazipatriotskom angažmanu u informativnom programu. U svojim izveštajima o ratu u Ukrajini, u po bela dana, dok se u studiju euforično opisuje kako Rusija pobeđuje na svim frontovima, u “pokrivalici” vidite vojnike kako pretovaruju neke leševe, bez opisa i objašnjenja šta se tu zapravo dešava. Leševi su zamenili snimke umirućih ljudi na respiratorima tokom pandemije. Ovo je takođe prekršaj koji se masovno dešava, ali do sada ni jednom nisam video ili čuo reakciju REM-a.
Na kraju, čak i površnim pregledom TV kanala, naletećemo na evidentna kršenja propisa koji već postoje. Ukoliko žele, gledaoci mogu da gledaju bizarne rijaliti programe različite vrste. Ali, svako društvo želi da zaštiti javni prostor od ovakvih programa koji onda postaju način življenja, što se, nažalost, kod nas već desilo, pa zato moramo insistirati da se postojeći zakoni u konkretnim slučajevima neizostavno poštuju, odnosno da se njihovo kršenje mora sankcionisati. Tu nije u pitanju rasprava o ukusima publike, već o kršenju zakona. Teži put, više posla, ali čini mi se jedini način.