Mladi ljudi suočeni sa besperspektivnošću svog života, ozlojeđeni činjenicom da godine i godine učenja manje vrede od partijske knjižice, iziritirani tvrdnjama vlasti kako zemlja napreduje i kako nam je bolje iz dana u dan, odlučili su da svoj bunt iskažu na ulici. Od strane režimskih medija, a takvi su skoro svi, napadnuti su istog trenutka da su organizovani od strane opozicije i stranih obaveštajnih službi. Naravno, finansirani su od Soroša, a tekst njihovih zahteva napisan je u nekoj od stranih ambasada (kao da domaće ambasade u Srbiji postoje). Odmah su se pojavile izistinske studentske organizacije i neki studenti prorektori koji su objasnili da protest uopšte i nije studentski, već da ga organizuje grupica ispolitizovanih.

ZAŠTO SE MLADI BUNE: Ako ste pomislili da pišem o protestu koji se upravo dešava – pogrešili ste. Odnosno niste baš potpuno u pravu. Sve što sam napisao dešavalo se 1992. godine u vreme studentskog protesta u kome sam bio jedan od lidera. A nije bilo drugačije ni ‘91 ni ‘96. Nije drugačije ni dan-danas. Jer nijedna vlast nije umela da čuje vapaj mladih ljudi kojima je ulični bunt jedini način da pokušaju da svojoj Srbiji, zemlji koju beskrajno vole i u kojoj žele da ostanu da žive, pomognu da bude ono što bi, siguran sam, svi njeni građani želeli da bude. Slobodna, prosperitetna zemlja, u kojoj ljudi vide svoju budućnost, u kojoj se slobodno kreću ulicama bez straha od napada huligana, u kojoj znaju da će njihov rad i trud biti vrednovani na pravi način.

Studenti su ‘91 izašli na ulice, jer su se na istim pojavili tenkovi, ‘96 jer su pokradeni izbori. A te 1992. jer su shvatili da će režim Slobodana Miloševića uvesti zemlju u katastrofu, rat, sankcije; da ćemo biti izolovani od celog sveta, da će sve investicije odlaziti u Mađarsku, Češku, Poljsku; da se, ako izgubimo tu trku, nikad ekonomski nećemo opraviti i da ćemo tu suludu politiku plaćati životima, siromaštvom, izbeglištvom… Stariji nas nisu poslušali, Milošević je nastavio da bude vlast sve dok nas Amerika i Evropa nisu bombardovale ubijajući na hiljade nedužnih civila i uništavajući ono malo privrede što je u Srbiji preživelo vlast SPS-a, JUL-a i radikala. Danas od bombardovanja i sankcija ne moramo više da se plašimo, ali drugih razloga za strah ima na pretek.

Uvek mi je bilo fascinantno kako vlast, ko god je činio, ne razume suštinu protesta mladih ljudi. Kako ne ume da ih čuje. I kako bi bilo blagotvorno za sve kad bi to učinili. Kada bi se oni koji su danas vlast ponašali na taj način shvatili bi vrlo lako otkud sav taj fin, mlad, pristojan svet na ulici. Shvatili bi da ljudi neće i ne mogu da žive u zemlji gde su skoro svi mediji u službi vlasti, gde oni koji drugačije misle bivaju žigosani kao kriminalci, šefovi narko-mafije, ubice. Da ljudi neće da žive u zemlji u kojoj treba da budu srećni da dobiju posao za platu od 23-24 hiljade dinara. Da neće da im se svaki dan, dok oni uče po deset sati, sa televizija obraćaju političari za koje svi znaju da su na mufte došli ne samo do fakultetske diplome, nego i doktorata. Da im je dosta da slušaju političare koji su bili simbol Miloševićeve vlasti kako deci u osnovnoj školi govore da treba da odu na Kosovo, pokazujući time valjda svoj patriotizam. Iskreno se nadam da će sve četvoro moje dece moći jednog dana da odu i u Gračanicu i u Dečane, jer je to preduslov da bolje shvate ko smo i šta smo. Ali danas im govoriti da treba da idu neodgovorno, je da ne kažem suludo. I pošto ne može da se izbore sa svim tim stvarima, mlad svet izađe na ulicu tražeći da se nešto promeni. I taj njihov izlazak ni u prošlosti ni danas nema nikakve veze sa opozicijom, jer da opozicija ima snagu da organizuje takav protest, ona bi to davno učinila.

EKSPRES LONAC: Kada bi vlast čula mlade koji su na ulicama, shvatila bi i da ovaj protest nije samo protiv njih, to jest protiv današnje vlasti, već i protiv prethodne koju je vodila demokratska stranka kojoj sam i sam pripadao, i one pre nas i… Jer ni u vreme vlasti DS-a taj mlad i pametan svet nije imao perspektivu u svojoj zemlji. I tada su oni koji treba da imaju najveće plate poput lekara i nastavnika imali po nekoliko stotina evra. Danas su im plate još za nekoliko procenata manje. Ali i bez smanjenja bile su sramotno niske. I tada je taj mlad, pametan i sposoban svet razmišljao da ode iz Srbije. Samo je bilo manje agresije u društvu i manje vređanja i mediji su bili bar za nijansu slobodniji, postojao je ventil da se kroz njega izbaci nezadovoljstvo. Danas toga više nema. A kad nema ventila, zna se da unutra sve izgleda kao u ekspres-loncu i da je samo pitanje kada će poklopac odleteti u vazduh. Obično se to desi kada se najmanje nadamo…

Svaki studentski protest, ma kako se on završio, koristan je i za te mlade ljude i za društvo u celini. Društvo se oslobađa straha, jer ljudi slobodno izražavaju svoj stav. A studenti? Ako ništa drugo, oni shvate da nisu sami, da nisu pojedinci prepušteni na milost i nemilost državi, već da su država upravo oni. Jer država počiva na njima, a ne na političarima koji su prolazni. I da posle njih, kad oni malo omatore, dolaze neke nove generacije mladih ljudi sa istim željama, istim snovima, istom energijom, istom pameću. Nove generacije spremne da se kao i oni danas, a njihovi roditelji juče, bore za sebe i svoju zemlju. Za zemlju koju vole isto kao i oni koji ih danas osuđuju, jer kao ne razumeju zašto se oni bune. Razumeju oni, i te kako razumeju. Samo za razliku od njih nemaju snage da se više bore ni hrabrosti da to priznaju. Predali su se. Na njihovu sreću, mladost reč predaja u svom rečniku nema. Zato će na kraju, kad god taj kraj bio, pobediti. I za sebe i za njih.

Autor je bio jedan od vođa studentskog protesta 1992

 

Pretplatite se na digitalno izdanje Vremena

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com