Trideset pet kalendarskih godina posle nastanka kultnog SF-noar Istrebljivača Ridlija Skota (Blade Runner, 1982) čija je radnja tada futuristički smeštena u 2019, u našu stvarnu jesen 2017. stiže nastavak Denija Vilneva pod naslovom Istrebljivač 2049. Radnja novog filma dešava se trideset filmskih godina kasnije u odnosu na vreme prikazano u prvom filmu. Sve je jasno i dramaturški, a pogotovo produkciono jer je Skotov film već u svoje vreme, uprkos prvobitnom privremenom neuspehu, izgledao kao predviđen za nastavak.

Početak svemu bila je ideja i priča romana Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce objavljenog 1968. Dik je jedan od najvažnijih i najplodnijih pisaca SF žanra, slavljen zbog ogromne idejne inventivnosti i tematske kreativnosti, osporavan zbog povremene aljkavosti u literarnim postupcima. Jedna od karakteristika Dikove literature jeste često tretiranje tehničko-tehnoloških činjenica budućnosti kao usavršenog rekvizita i dekora u kojem žive, delaju, misle i osećaju junaci sasvim slični ljudima njegovog vremena. Međutim, glavna tema romana Sanjaju li androidi… jeste ispitivanje Diku i njegovoj generaciji poznate ljudskosti i utvrđivanje da li je biologija osnova psihologije, ili je reč o nečem drugom što mogu imati i oni biološki različiti od većine, u konkretnom slučaju misleće mašine tj. androidi.

Film Istrebljivač 1982. prevazišao je, smatraju neki, Dikov roman jer je iz njega izbačeno ono što tada savremenog, a zatim sve savremenijeg gledaoca nije preterano zanimalo. Drugi, zainteresovani više za sadržaj filma nego za izgled sveta u budućnosti, smatrali su pak da Istrebljivač nije bogzna šta, naročito u poređenju sa tada već uveliko proslavljenom Kjubrikovom Odisejom u svemiru 2001, koja je uspešno pomešala autorski i žanrovski obrazac pravljenja filma. Zanimljivo je da film Ridlija Skota, ni upola dobro primljen na svom početku koliko se kasnije proslavio, danas stoji rame uz rame s Odisejom i smatra se jednim od onih ostvarenja koja su osnova vizuelne prepoznatljivosti savremenog američkog filma.

Filip K. Dik, na žalost ili na sreću, nije dočekao da vidi Skotov film. Umro je te 1982. u svojoj pedeset trećoj godini. I ne samo Istrebljivača, Dik nije dočekao da vidi ni kako postaje jedan od pisaca čija dela filmadžije konstantno pomno istražuju nalazeći u njima sve više i više. Totalni opoziv, Suvišni izveštaj, Čovek u visokom dvorcu, samo su neki od ekranizovanih Dikovih naslova.

Ridli Skot, reditelj prvog Istrebljivača, danas ima osamdeset godina i radi punom parom. Pre Istrebljivača bio je poznat po Dvoboju do istrebljenja i Osmom putniku. Prvobitni neuspeh Istrebljivača naučio ga je, kaže, da tera po svom i ignoriše kritičare. Od tad je režirao još 18 filmova različitih žanrova (Telma i Luiz, Pad crnog jastreba, Marsovac…) i barem po broju prodatih bioskopskih ulaznica postao je najuspešniji britanski reditelj u Holivudu. Oko drugog Istrebljivača dugo se pregovaralo, bilo je puno zainteresovanih, no konačno je za reditelja odabran Kanađanin francuskog porekla Deni Vilnef (Zgarišta, Zatvorenici, Neprijatelj), a Skot je preuzeo poziciju jednog od izvršnih producenata ovog projekta. Zanimljivo je da omiljeni film Denija Vilnefa nije Skotov Istrebljivač ili neki drugi film drugog reditelja, nego baš Odiseja u svemiru 2001. Uz to, Vilnef smatra da je film pop kultura i da je podela na autorski i žanrovski film lažna jer je film – film. To možda i jeste tako, ali izjavljivanje takvog stava i insistiranje na njemu traži da se na njega obrati pažnja. Najzad, spomenimo tvorce priče: scenario su napisali Majkl Grin, specijalista za TV-serije, i Hempton Fenčer, glumac i pisac koji je bio scenarista prvog Istrebljivača zajedno sa Dejvidom Vebom Piplsom, ozbiljnim scenaristom koji je između ostalog potpisan na 12 majmuna Terija Gilijema i istoimenoj TV-seriji, na Neoproštenom Klinta Istvuda, na filmu Žena soko Ričarda Donera. Kako se Fenčer snašao bez Piplsa i kako je potonjeg zamenio Grin, videćemo. U jednom od intervjua, reditelj Vilnef izjavio je da radeći male i jeftine filmove nije imao vremena za rad sa glumcima, dok je sa snimateljima, montažerima i kompozitorima uvek imao odličnu saradnju. Može biti da mu je Hempton Fenčer sa svojim glumačkim i scenarističkim iskustvom bio dragocen saradnik. Videćemo. Scenario je, navodno, pisan isključivo i samo za Rajana Goslinga (La la lend, Fini momci, Ta luda ljubav) i da Gosling nije prihvatio ulogu, sve bi se pisalo nanovo. Šta je to što Gosling ima, a nijedan drugi glumac nema, takođe ćemo videti.

Najzad, vratimo se idejnom predlošku iz Dikovog romana. "Ja ne verujem u budućnost sveta. Čovek je svoju šansu prokockao. Samo je pitanje koliko će moći da produži svoj mandat pokušavajući da se spase, ne samo na nivou zagađenja – mnogo je strašnije unutrašnje zagađenje koje smo doživeli. Mi smo postavili potpuno pogrešne ideale, uništili smo sve referentne tačke koje sačinjavaju bitnu osobinu čoveka kao dobronamernog, toplog, istinoljubivog bića, uništili smo osobu koja pokušava da unapredi život pravim argumentima i pravim metodima. Mi smo se odrekli osećajnosti! Osećajnost i empatija su zapravo osobine slabih, čitav svet se odriče te mekoće, te sentimentalno-ljigave potrebe čoveka da bude istinit. Ta vrsta ljudi, sa tim rekvizitarijem, tretira se kao invaliditetna. Njih više nigde nema, ti ljudi su emigrirali, mislim da su negde otišli iz života, a ako su i živi, oni su odavno mrtvi."

Ovo nisu reči reditelja Vilneva ili Skota, nisu čak ni reči legende SF-a po čijem je romanu Sanjaju li androidi električne ovce nastao prvi Istrebljivač. To su reči reditelja Miše Radivojevića (intervju 2011). Čovek je sam u rođenju i smrti, u ideji nikada. A kako je s androidima? Videćemo.