Kultura

Premijere: Tramvaj zvan želja

foto: promo

Gruba vremena za nežna bića

Tenesi Vilijams: Tramvaj zvan želja; režija Lenka Udovički; koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, Teatra Ulysses sa Briona i festivala BELEF

Tenesi Vilijams radnju komada Tramvaj zvan želja smešta u siromašne četvrti Nju Orleansa tokom vrelih letnjih dana i noći. U ovom komadu pisac obrađuje dve teme koje su ključne za njega: propast tzv. južnjačke aristokratije i ljudsko biće koje se raspada u sudaru sa surovom realnošću. Komad je napisan 1947. godine, a Elija Kazan je napravio filmsku adaptaciju 1951. godine. U filmu je akcenat na odnosu Blanš (Vivijan Li) spram muškaraca – Stenlija (Marlon Brando) i Miča (Karl Malden). Njihovi erotikom nabijeni odnosi se razvijaju u snolikoj atmosferi, dok su svi ostali likovi (čak i sama Blanšina sestra Stela) u dubokoj senci ovog trougla. Ovo troje glumaca su ostvarili antologijske uloge po kojima je film i danas poznat. Za istoriju našeg pozorišnog života drame Tenesija Vilijamsa značajne su zato što su se na našim scenama prvi put pojavile upravo u Beogradskom dramskom pozorištu pedesetih godina 20. veka To je bila najava velikog zaokreta čitave zemlje ka Zapadu. U to vreme (pa i kasnije) u ovom pozorištu su imali više uspešnih izvođenja komada Tenesija Vilijamsa, ali do sada nikada nisu izveli Tramvaj zvani želja.

Rediteljka Lenka Udovički i dramaturškinja Željka Udovičić Pleština su dramskom tekstu pristupile obzirno i efikasno: ostavile su sve ono što doprinosi razvoju radnje, likova i odnosa, a izbacile samo po neki detalj koji je piscu služio za to da stvori atmosferu Nju Orleansa, koja za sam komad jeste važna, ali je, s druge strane, veliko pitanje šta Nju Orleans znači našoj publici, te da li bi insistiranje na nekakvim scenskim znakovima i atmosferi dovodilo publiku u zabunu i odvlačilo pažnju sa onoga što je u dramskom pozorištu zaista važno, a to je razvoj likova kroz radnju i sukob. U postavci Lenke Udovički fokus je na sudbinama žena – Blanš (Branka Katić), Stela (Vanja Nenadić) i Junis (Nađa Sekulović) naspram muškaraca, tj. Stenlija (Miloš Petrović Trojpec) i njegovog društva za poker – Miča (Marko Todorović), Stiva (Jovo Maksić) i Pabla (Nikola Malbaša). Svi oni zajedno deo su jednog surovog, sirovog i siromašnog sveta u kome žena uvek izvlači deblji kraj.

Nađa Sekulić igra Junis kao ženu koja je pod naletom teškog života postala tvrda, racionalna i emocionalno krajnje štedljiva, ali nije izgubila ništa od lucidnosti. Već pri prvom susretu ona ispravno procenjuje Blanš. Ipak, Junis je dovoljno oprezna da ne kaže sve što zna i dovoljno pomirena sa životom da Steli pomogne da se samozavarava kad god pomisli da je to bolje za Stelin opstanak. Vanja Nenadić tumači Stelu kao živahnu, mladu i punu života. Ona je sasvim iskreno i strasno zaljubljena u svog muža i nežno voli svoju stariju ali slabiju sestru. Međutim, Stela u interpretaciji Vanje Nenadić nije jednostavan lik. Ona zna da žena bez sopstvenih sredstava može da opstane samo ako nauči da živi sa grubošću i nepravdom i ako je u stanju da pretrpi po koji šamar. Stela se brzo miri, lako zaboravlja, a kada je potrebno, samu sebe obmanjuje ili dozvoljava Junis da joj u tome pomogne. Stela i Junis imaju različite strategije ali isti cilj – nastaviti život po svaku cenu. Naspram njih je Blanš koja ne može da se pomiri sa takvim životom. Blanš Branke Katić tokom predstave doživljava duboku i temeljnu transformaciju. Na početku predstave, kada se pojavi u belom kostimu i sa šeširićem na glavi (kostim Bjanka Adžić Ursulov), gotovo da bi mogla da prođe kao simpatična i komična nastavnica engleskog jezika iz provincije. Kažemo gotovo jer je odaje jedan detalj – čudni kosi pogled koji joj se povremeno otme. Zatim uočavamo kako požudno i halapljivo ispija alkohol – kao da gasi nekakvu tešku i veliku unutrašnju vatru. Blanšin snobizam izbija u zajedljivim primedbama na račun sestrinog stana, Stenlija i njegovog društva. Međutim, za razliku od Stele i Junis koje su naučile da ne vide ono što “ne treba da vide”, Blanš Branke Katić ne može da ne vidi i ne može da ne oseća. Zato od surovosti sveta beži u iluziju i ludilo koje se u početku izražava kroz pojačanu veselost. Ta stanja kada je Blanš neutemeljeno vesela, efektno su izražena kroz pokret. Inače, u čitavoj predstavi značajan doprinos dao je Staša Zurovac koji je kroz pokret uspeo da nam dočara i strast u braku Kovalskih i Blanšino ludilo i pijano divljanje muškaraca – sve su to trenuci kada su reči nedostatne i kada pokret govori mnogo jasnije od reči. Kako radnja odmiče, situacija sa razvija loše po Blanš. Ona sve teže svoje rastrojstvo krije iza veselosti i sve češće joj se javlja taj pogled kome se pridodaju nesvesni trzaji tela. Vrhunac nastupa kada shvati da je izgubila Miča, a zatim je Stenli napastvuje. U želji da ponovi gest kojim podiže samopouzdanje (popravljanje šminke), ona panično razmazuje crveni karmin po licu. Od Blanš je ostao samo taj strašni pogled.

Rediteljka Lenka Udovički je jasno postavila odnose među Stenlija, Stele i Blanš. Stenli i Stela se ludo i strastveno vole i čekaju bebu, a Blanš je u tom malom stanu smetnja. Osim toga, Blanš stalno ističe da je Stenli prostak i niskog roda, za razliku od nje i njene sestre. Stenli Miloša Petrovića Trojpeca to zna, ali ga isticanje te istine vređa, naročito zato što to čini Blanš, koja je očigledno slabija od njega i ima brojne mane. Njegov odgovor je još veća grubost i još veći prostakluk. Njegov Stenli je jak, grub i opasan tip. Ni u jednom trenutku tokom predstave ne vidimo ni naznaku toga da bi Blanš mogla da ga makar malo zavede. Stoga scena silovanja Blanš deluje neočekivano, nepripremljeno i gotovo kao besmisleni akt nasilja i iživljavanja nad već slomljenom ženom. Blanšin slom je pripremljen u sceni sa Mičom. Mič Marka Todorovića je antipod Stenliju. On je istovremeno opsesivno vezan za majku i seksualno frustriran. Taj unutarnji rascep manifestuje se kroz kruto držanje i povijena leđa. Blanš ga privlači jer je drugačija od svih drugih iz njegovog sveta. Ali kada shvati da Blanš nije ono što je on mislio da jeste, Mič postaje surov i nasilan kao i Stenli. Njih dvojica zajedno ubijaju dušu nesrećne Blanš.

U finalu predstave, doktor (Miloš Lazarov) i njegova asistentkinja (Bojana Stojković) grabe Blanš i odvode je u duševnu bolnicu. Od nje glavu okreću svi oni koji su je voljno ili nevoljno doveli u tu situaciju. Gledamo kako muškarci igraju poker, a žene se bave bebom dok Blanš prolazi u balskoj haljini izgovarajući poslednju rečenicu: “Uvek sam zavisila od ljubaznosti neznanaca”. U tom trenutku publika duboko i potpuno saoseća sa Blanš Branke Katić jer zna da u ova naša nesigurna i gruba vremena nežna bića vrlo lako mogu da dožive sudbinu nalik onoj Blanš Diboa.

Iz istog broja

Siniša Škarica – izdavač i urednik ploče Odbrana i poslednji dani

Idoli i Konstrakta su sa istih ulica

Vlatko Fras

Pozorište

Šta je bilo i šta će biti s kućom

Jasna Novakov Sibinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu