Srbija je ostala u igri za odlazak na svetsko prvenstvo u košarci koje će naredne godine organizovati tri daleke azijske države – Filipini, Indonezija i Japan.

Neki veruju da je "propast“ srpske košarke počela baš u Japanu 2006. godine na svetskom prvenstvu na koje smo otišli kao dvostruki uzastopni šampioni, a vratili se posle poraza u osmini finala od budućih šampiona Španije.

E sad, posle toga kao samostalna država Srbija nikada nije bila najbolja na svetu. Bila je blizu trona i na EP i na SP i na OI, ali "slavni dani naše košarkaške prošlosti“ su ostali samo prošlost.

U međuvremenu košarka je postala "globalni sport“, NBA liga je otvorena za igrače sa svih kontinenata i danas zaista "svi znaju da igraju košarku“, kako su nekada sportski komentatori govorili o fudbalu.

Konkurencija je ogromna, novac je veći, više reprezentacija želi da se pojavi na najvećim takmičenjima i nerelano je očekivati da se lako može doći do plasmana, baš kao i u fudbalu. Sama kvalifikacija na veliko takmičenje danas je vredan rezultat, pa je potrebno promeniti način na koji gledamo na stvari.

Problemi nastaju kada se po medijima udari u kuknjavu: šta se to dogodilo sa našim košarkašima, gde to ide srpska košarka, pa našta ovo liči da se gubi od Belgije? Pa da je Letonija za nas sila, pa da mi imamo sve najbolje igrače svih najboljih liga na svetu, a ne možemo sa dojučerašnjim amaterima da izađemo na kraj, i tako dalje i tome slično.

U stvarnosti, najbolji srpski igrači ne igraju kvalifikacije i to zato što je em kalendar tako napravljen, em zbog svojih obaveza u klubovima. Ali, kaži drugi, kako Luka Dončić i Goran Dragić mogu da igraju za Sloveniju, a Jokić ne može za Srbiju?

Možda i zbog toga što Slovenija ne govori sama sebi da je bila pet puta svetski prvak i nebrojeno puta evropski prvak, nego znaju da su jednom bili evrospki prvaci i to je to, pa im je svako novo takmičenje mogućnost da urade nešto za svoju malu i mladu državu.

A ovde je javnost navikla na laži: na lažne kontinuitete u trofejima, na priče o tome kako smo bili glavni, samo se zaboravlja da su to bili druga država i drugo vreme.

Iz tog vremena Srbija ipak ima nešto vredno: ima ljude, trenere i igrače koji znaju kako se postaje šampion, kako se pobeđuje i to je najveće nasleđe nekadašnje zajedničke države, a ne broj medalja. Mlade košarkaše u Srbiji ima ko da nauči kako se potiže trojka u poslednjoj sekundi sa deset metara i kako se spremaš za utakmicu i sa boljima i sa gorima od sebe.

Zato, bez kukaknja i zapomaganja. Ostavite Karija Pešića da radi svoj posao i ako možete obezbedite struju za utakmice. Sve što je do košarke taj čovek će da uradi. I nemojte da slušamo neznalice koje govore da je on star i onemoćao. To je sramota.

Njega treba podržati da pokuša da od igrača koji više ne pripadaju savezu i klubovima, već agencijama, napravi tim koji će još koji put da obraduje publiku u Srbiji. Jer, ljudi ovde vole košarku i imaju razloga da je vole. Zna to Kari i zato ko može neka pomogne, a ostali neka gledaju svoja posla. Biće sve kako treba.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com