Današnji potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak je još pre skoro 20 godina počeo da radi na državnim poslovima EU integracija. Bio je i koordinator stručnog tima za pregovore i zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, 2010. godine postaje pomoćnik Kancelarije za evropske integracije, a bio je i član pregovaračkog tima za pregovore o pristupanju Srbije EU. Ostavku podnosi 2016. i postaje nezavisni ekspert za evropsko pravo i integracije. Kao neko ko kompleksan proces jako dobro poznaje i spolja i iznutra, Međak o evropskim problemima Srbije govori britko i jasno, bez dosadnih fraza i poštapalica.

VREME: Krenimo u razgovor sa rezultatima nedavnog istraživanja Demostata, po kojem bi čak 51 odsto građana glasalo protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju. A i od ovih koji bi glasali za EU (34 odsto), polovina tvrdi da bi to uradila samo ako se od Srbije ne bi “očekivali ustupci”. Dakle, njihova poruka je: može u EU, ali pod našim uslovima. Kako smo došli do ovih katastrofalnih rezultata?

VLADIMIR MEĐAK: Vučićeva vlast deset godina dezinformiše građane o svemu i svačemu. I kada ih pitate šta o nečemu misle, oni zapravo odgovaraju ono što im je vlast nametnula kao odgovor. A u pitanju je decenija antievropske propagande, protiv koje se može izboriti samo onaj ko je svestan da vlast izvrće istinu takoreći šta god da kaže.

Čini se da je u pitanju najmanja podrška Evropskoj uniji od 2000. naovamo?

Da, mada mislim da su rezultati bili bolji i u istraživanjima tokom devedesetih.

Dakle, sa jedne strane režim se formalno zalaže za evropske integracija, a sa druge vodi anti–EU kampanju. U čemu je tajna paradoksa?

Upravo je cilj da dođemo u ovakvu situaciju. Vlast sebi stvara manevarski prostor da se zakloni iza naroda kada bude morala da povuče ozbiljne poteze zarad članstva u EU. Kosovo nije jedina stvar koja boli vlast, naprotiv, mnogo više ih povređuju teme kao što su vladavina prava i borba protiv organizovanog kriminala, a koje su došle na dnevni red. U proteklih deset godina vlast je uradila mnogo više u procesu prenošenja nadležnosti i suvereniteta prištinskim institucijama nego u borbi protiv organizovanog kriminala i u oblasti vladavine prava. Tu je kvaka: vlast je desetogodišnjom anti-EU kampanjom dovela do toga da građani misle to što misle, pa sada ima lagodnu poziciju da se sakrije iza njih. Setite se Miloševićevog referenduma iz aprila 1998, kada je građane pitao da li su za učešće stranih predstavnika u rešavanju kosovskog problema. Kada su oni rekli NE, on se onda zaklonio iza njih, prebacivši odgovornost sa sebe. Međutim, nije građanima rekao ostatak, kakve će biti posledice te odluke.

Tako je, poslednjih deset godina, vlast u Srbiji izbegavala da kaže građanima koje su koristi od procesa evropskih integracija, a koje koristi naša država već sada ima. To je namerno prikrivano. Kada se, recimo, otvara neko postrojenje ili nešto što je finansirala EU, videćete da u većini izveštaja informacija o finansijeru jednostavno nestane. Nigde se na snimcima ne vide evropska obeležja. Sve što dolazi pozitivno od EU prikazuje se kao zasluga “mudre državne politike”, a sve što je negativno, pripisuje se EU, čak i kada ona za to nije kriva.

Kažete da vlast kreira odnos građana prema EU. Da li se na isti način možemo da čitamo i rezultate istraživanja koja govore da među stanovništvom postoji dramatično velika podrška Rusiji i Vladimiru Putinu?

Da. Vlast direktno oblikuje stavove građana prema ratu u Ukrajini i sva dešavanja u Srbiji tim povodom su rezultat delovanja vlasti, što formalnih, što neformalnih. Ostaće zabeleženo da su srpski tabloidi 24. februara objavili da je Ukrajina napala Rusiju.

Neki analitičari su ovih dana razmatrali pitanje da li bi vlast mogla de preokrene javno mnjenje u korist EU. Čini se, dakle, da nije pitanje da li bi mogla nego da li bi želela?

Da li vlast može da preokrene javno mnjenje? Naravno da može. Vlast je, kako rekosmo, produkovala ovakav stav građana. To što se štampa u tabloidima i što se pušta na televizijama sa nacionalnom frekvencijom – određuje mišljenje većine građana u Srbiji. Veliki broj njih i ne može da vidi bilo kakvu drugu realnost osim one koju joj vlast servira u svojim medijima: 2002. je skoro 30 odsto građana Srbije bilo za članstvo u NATO-u, a danas je 51 odsto protiv ulaska u EU. Sve može da se preokrene.

Ne verujem, međutim, da vlast želi preokret. Da želi, ne bismo ni došli dovde. Ovo je, ponavljam, odličan alibi da vlast jednog trenutka kaže: Nećemo mi protiv naroda! To je, naravno, kukavička politika, ali ona ima svoj kontinuitet. Treba, međutim, ukazati i na greške EU, koja je dozvolila da proces pristupanja predugo traje i da se vlast u Srbiji ponaša tako kako se ponaša, a da pritom ne snosi nikakve posledice (vlast, ne Srbija). Tek 2020. godine je prvi put u evropskim dokumentima rečeno da se u Srbiji vodi antievropska kampanja. Osam godina je trebalo da prođe, pa da bude zabeležena ta notorna činjenica. Ali, tada je već bilo kasno. Mi smo jedina država koja je dobila dodatni kriterijum za članstvo – a to je da će da se vodi računa o tome šta vlast priča o evropskim integracijama.

A šta je razlog zbog koga je EU, kako kažete, toliko kasnila, i na kraju zakasnila? Unutrašnji problemi, odsustvo fokusa sa našu regiju…

Nekoliko razloga ima. Prvo, ovaj deo Evrope nije bio u fokusu, tu ste u pravu. Drugo, proširenjem se od ulaska Hrvatske u EU ozbiljni političari nisu ni bavili. Pogledajte samo ko su bili evropski komesari. Ovim regionom se bavila samo Nemačka, oličena u kancelarki Angeli Merkel, koja je ovde bezrezervno podržavala sve one koji su bili članovi Evropske narodne partije, kojoj je i sama pripadala. Efekte takve politike vidimo i u Srbiji, i u Mađarskoj, i u Bugarskoj, i u Sloveniji, i u Makedoniji. Svuda tamo gde su članice Evropske narodne partije bile na vlasti beležimo loše efekte po vladavinu prava, renome tih država i evropske vrednosti. Zapadnim Balkanom se, dakle, osim Nemačke niko ozbiljno nije bavio. Verovalo se da je posao dovršen ulaskom Bugarske i Rumunije u EU, i da će Zapadni Balkan sam po sebi ući u EU. Iz evropske perspektive, stvari su morale da idu u tom smeru, samo je bilo pitanje brzine. Sada vide da je to bila loša procena, ali sa debelim zakašnjenjem. Za promenu perspektive moralo je da dođe do promene vlasti u nekim državama, pre svega u Nemačkoj, odnosno da se skloni veliki zaštitnik svega ovoga što se na Zapadnom Balkanu dešavalo. Odnosno, da Evropska narodna partija ne vlada u potpunosti Balkanom nego da se čuju i drugi glasovi i stvari nazovu pravim imenom.

Problem je to što se sve ovo dešava dockan. Da se dogodilo pre pet godina, situacija bi bila drugačija. Povrh svega, izbio je i rat u Ukrajini, koji je sve promenio. U pitanju je jako loša konstelacija snaga i stvari, pre svega u Srbiji, i za Srbiju. Srbija je jedina zemlja koja načelno teži ka EU, a koja otvoreno podržava rusku agresiju na Ukrajinu. Nije tačno da je neutralna, ona je na ruskoj strani. Pričamo da smo neutralni samo da ne bismo trpeli posledice. Kako je Srbija od proevropski nastrojene države došla do toga da podržava rusku agresiju? Zajedničkim snagama: evropskim nečinjenjem i aktivnim i strateškim činjenjem naše vlasti.

Pre nego što dođemo do ukrajinskog rata, hteo bih samo još malo da se posvetimo blagonaklonom odnosu evropskih zemalja, pre svega Nemačke, prema vlastima u Srbiji. Pored odanosti Angele Merkel partnerima iz Evropske narodne partije, govori se i o ekonomskim razlozima, o dobrom poslovanju sa Vučićevom Srbijom…

Zemlje EU bi dobre ekonomske rezultate u poslovanju sa Srbijom ostvarivale u svakom slučaju. I pre ove vlasti, EU je bila najveći investitor u Srbiji, trgovina sa EU je bila najznačajnija… Tu se ništa nije promenilo, tu postoji kontinuitet od 2000. godine naovamo. Nemački investitori i nemačke firme su ovde najzastupljeniji i njihov interes je zaštićen, i pre 2012. i posle. Mislim, ipak, da je politička veza bila glavna, jer to je politika koja se vodila i na panevropskom nivou. Dakle, deo je to šireg trenda, koji je imao posledice i u našem regionu, trend evropskog nečinjenja i stabilokratije. U Srbiji su posledice možda samo najvidljivije.

Da pokušamo da rezimiramo ovaj deo razgovora: kako proceniti deset godina od dolaska naprednjaka, odnosno Vučića na vlast, u smislu približavanja EU? Neki kažu da je Srbija dalje od EU nego što je bila 2012. godine?

U vrednosnom smislu, udaljeniji smo od EU. Srbija kakva je danas nikada ne bi dobila status kandidata. Za taj status je prvenstveno bitan politički kriterijum, a to je stanje demokratije, funkcionisanje demokratskih institucija, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, nezavisnost pravosuđa i sloboda govora. Po svim tim parametrima Srbija je u ozbiljnom padu od tada naovamo. Pogledajte samo kako je izgledao parlament onda, a kako izgleda danas. Danas imamo jednopartijsku skupštinu, a već tri meseca ne možemo da završimo izbore. To nije nešto čime se dobija status kandidata. Albaniji je za dobijanje statusa kandidata 2014. bio uslov da održi minimum standarda na parlamentarnim izborima. Mi 2022, i to je svima u EU jasno, nemamo slobodne i fer izbore. Da ne govorimo o slobodi govora, o raznim globalnim izveštajima u kojima je Srbija izgubila status slobodne države. Danas niko i ne smatra da je Srbija demokratska država. Uslovi iz člana 2 Ugovora o EU navodi koje države mogu da budu članice EU. On glasi da se EU zasniva na poštovanju ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, poštovanju ljudskih prava, uključujući i prava manjina. To su države u kojima preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacija, pravda, solidarnost i jednakost. Pogledajte Srbiju gde je danas kada govorimo o tim vrednostima, a gde je bila 2012. godine. A da ne pričamo o odnosu prema Rusiji i ratu u Ukrajini, koje je glavno političko pitanje u EU sada. Osnova EU je i tzv. kompatibilnost političkih elita, a naša politička elita je mnogo kompatibilnija sa Putinovim i Erdoganovim režimima nego sa članicama EU.

Ekonomski gledano, možda smo bliži EU nego što smo bili pre deset godina. Počeli smo pregovore sa ocenom 3, a sada imamo ocenu 3,25. Mada, opet, gomila drugih parametara govori da će naša ekonomska situacija da se pogorša. Kada govorimo o harmonizaciji zakonodavstva, mi smo od početka pregovora samo u sedam od 35 pregovaračkih poglavlja zabeležili napredak. A nama je 2011. godine Evropska komisija u oceni našeg zahteva za prijem rekla da Srbija, ako se potrudi, može da bude spremna u roku od pet godina.

Idemo na priču o Rusiji, Ukrajini i Srbiji. Koliko je, prema vašoj proceni, odista jak politički uticaj Rusije u regionu, posebno u Srbiji? Kako se ostvaruje, šta mu je cilj?

Teško je proceniti koliko je snažan, a koliko je u pitanju domaća želja. Vidimo, ipak, da Srbija ima ozbiljnih problema sa ruskim uticajem, i da od njega ne može nikako da se odvoji. On se odslikava na najmanje dva nivoa. Prvi nivo se odnosi na Kosovo. Još 2014. povučena je paralela između Donbasa i Kosova. Ta paralela, ne samo u slučaju Donbasa, biće prisutna sve do konačnog rešenja ukrajinskog rata. Mi, kako se čini, idemo ka nekoj novoj Jalti, koja će uslediti po završetku rata, i ta paralela će biti jedan od aduta koje će Rusija da izvuče na sto. Dakle, na tom nivou će i pitanje Kosova biti rešeno, a do tada je Srbija talac ruskih interesa.

Drugi uticaj Rusije se ostvaruje preko gasa. A za to je kriva Srbija. Još pre početka rata u Ukrajini, 2014. godine, pitanje snabdevanja gasom bilo je otvoreno. Početak rata je trebalo da bude signal da Srbija mora sebi da stvori manevarski prostor i da diversifikuje gasno snabdevanje. Time smo počeli tek nedavno da se bavimo, pravimo konekciju sa Bugarskom i da planiramo da se priključujemo na novi terminal za dotok tečnog gasa u Aleksandropolisu preko kojeg bismo ovaj energent mogli da nabavljamo od trećih država. Mnogo ranije je trebalo da stvaramo alternative, a očigledno se ruski uticaj reflektovao i u sprečavanju tog procesa. Na kraju, ne možete se vaditi da ste u iznudici, a da ništa niste uradili da sebe ne dovedete u takvu situaciju.

Mnogi postavljaju pitanje da li Srbija odista treba da usaglasi svoju spoljnu politiku sa EU i uvede sankcije Rusiji. Kažu, imali bismo više štete nego koristi. Koje bi zapravo koristi i štete Srbija imala ukoliko se odluči za jednu ili drugu opciju?

Prvo pitanje je vrednosno. Da li Srbija podržava rat u Ukrajini ili ne? Mi kao zemlja na koju je izvršena agresija morali bi da se poistovetimo sa Ukrajinom, a ne sa Rusijom. Svaka odbrana ruskog napada je ekvivalent onome kada neko kaže: NATO je u pravu što je bombardovao Srbiju! U vlastitoj glavi treba da prelomimo da li ćemo se poistovetiti sa žrtvom ili sa agresorom.

Razlozi za ulazak u EU se nisu promenili. Tri su glavna razloga koja su pogotovo važna za male zemlje kakva je Srbija. Srbija kroz istoriju nikada nije bila za stolom na kojem su se donosile važne odluke. Nismo bili ni 1945. na Jalti, ni 1919. nismo sedeli za stolom u Versaju, nego su naše interese branili drugi. Nismo bili ni na Berlinskom kongresu kada smo dobili nezavisnost, a nismo bili ni u Bukureštu 1812, kada su Rusi i Turci međusobno delili Moldaviju i Srbiju. Nikada, dakle, nismo sedeli za stolom, uvek smo bili samo tačka dnevnog reda. Ulaskom Srbije u EU, napokon sedamo za sto. Sa svim svojim manama, EU je globalni igrač. Odluke EU se uvek reflektuju i na Srbiju. Ako Srbija ne sedi za stolom u Briselu, o nama će odluke donositi drugi. U EU postoje države koje su mnogo manje od nas a koje uspevaju da zaštite svoje interese, jer je tako postavljen sistem odlučivanja.

Drugi razlog ulaska je učešće na jedinstvenom tržištu EU. Nije poenta ući u EU i tražiti njihove pare. Suština je da sve što proizvedeš u Srbiji imaš kome da prodaš. Kao mala zemlja od sedam miliona stanovnika, mi na evropskom tržištu možemo uvek da nađemo ekonomsku nišu, i da dobro pozicioniramo našu proizvodnju. Da lepo živimo i imamo kome da prodamo robu. Srbija, jedina uz BiH u Evropi, nije članica Svetske trgovinske organizacije, ona van Evrope kao izvoznik ne postoji. Izvoz u Rusiju je pre rata bio samo četiri odsto, a sada je još manji.

Treći razlog jesu razvojni fondovi EU. Ne treba da uđemo u Evropu kao nekakvi siromašni rođaci sa juga koji hoće da se nakače na socijalnu pomoć. Razvojni fondovi jesu, međutim, veoma veliki i značajni za države kao što je naša. Recimo, da smo bili članica EU u periodu od 2014. do 2020. nakon što odbijemo ono što bismo uplaćivali u budžet EU, svake godine bismo prihodovali 1,1 milijardu evra razvojne pomoći. Besplatno, bespovratno. Kada se to skupi na gomilu, u pitanju je vrednost svih auto-puteva u Srbiji. A mi ih danas gradimo iz kredita, i to kredita uzetih od stranih država, koje će buduće generacije otplaćivati.

U slučaju da Srbija ne uvede sankcije Rusiji, šta će EU po vama preduzeti, kakvu vrstu odgovara možemo očekivati?

Ne mora ništa da uradi, može samo da nas stavi na “klupu za rezervne igrače”. I to je ogromna kazna. Reći će, slobodno izvozite kod nas sve što izvozite, ali nema više nikakvih beneficija, na koje nismo ni obavezni. Ako Srbija ispadne iz evropske priče, zapadni investitori, koji čine veliki deo investicija i koji značajno učestvuju u izvozu u EU, možda će otići recimo u Makedoniju, koja će verovatno uskoro započeti pregovore sa EU. Zašto bi bili u Srbiji? Smanjiće se priliv investicija, smanjiće se nivo izvoza, što će povećati ionako veliki trgovinski deficit Srbije. Dakle, ne mora EU ništa da radi, stvari će se same odvijati na štetu Srbije. Bundestag je doneo odluku da Nemačka u evropskim institucijama zastupa stav da se ukinu pretpristupni fondovi za zemlje koje ne usaglase spoljnu politiku sa EU. Ako se to desi, Srbija će izgubiti oko 250 miliona evra bespovratne pomoći na godišnjem nivou. Ako Srbija izgubi te fondove, nešto slično može da se desi i sa kreditima iz Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Kada druge države i banke vide da je sve manje onih koji su spremni da nas kreditiraju, Srbiji će pasti kreditni rejting. Da ne govorimo o programima kakav je, recimo, Erazmus. Ako se on ukine, mnoga naša deca će izgubiti priliku da studiraju ili da idu na studijska putovanja u inostranstvo. Uglavnom, teško je predvideti sve konsekvence. Dakle, dovoljno je da kažu: Okej, ne možete da računate na pogodnosti koje ste imali, i rezultati po Srbiju će biti veoma loši.

Možemo da prođemo i kao Turska. Da nam kažu: Sedite sa strane i odmorite malo dok se ne sredite i ne razmislite šta hoćete, ali će povratak jednog dana biti mnogo skup.

Dobro, a kakve bismo štete imali ako Rusiji uvedemo sankcije?

Kao prvo, ako uvedemo mere prema Rusiji, to ne znači da moramo obuhvatiti svih šest paketa sankcija. Važno je da simbolički kažemo da smo na strani EU. U zavisnosti od toga kako to izvedemo, tako ćemo i da prođemo. Ne vidim da je Mađarska ostala bez gasa i nafte, a glasala je za svih šest paketa, koje je mogla da spreči, ali nije. Postoje načini i načini kako stvari mogu da se urade. Sa druge strane, kada je reč o gasu, Srbija može očekivati pomoć od EU, jer je ova zajednica po prvi put napravila jedinstvenu šemu kupovine gasa, za sve članice, uključujući i države Zapadnog Balkana. Preko EU ćemo moći da nabavljamo gas po dogovorenoj ceni.

Dakle, možemo zaključiti da praktično ne postoji niti jedan pragmatičan razlog da se Srbija ne priključi EU i napravi snažan otklon od Rusije i njene agresije na Ukrajinu? Možda će jedino Vučić izgubiti nešto na rejtingu…

U principu, da. Pitanje Kosova je odavno otišlo iz naših ruku, i rešavaće se na globalnom nivou. Naš interes niko neće gledati. Što se tiče gasa, rekli smo da Mađarska i dalje ima ruski gas, i pored sankcija koje je uvela Rusiji. Mi stalno pričamo da će nas Rusija kazniti ako joj uvedemo sankcije. Ali, ako imamo tako prijateljske odnose, zar prijatelj ne bi razumeo našu poziciju? Mi smo okruženi zemljama EU i NATO-a. Naš interes je na Zapadu. Od 24. februara sedenje na dve stolice više nije moguće, iz prostog razloga što ruske stolice na Balkanu više nema. Rusija se sa Balkana i iz Evrope povlači, okreće se Aziji. Dok se okreće Aziji, na ovim prostorima može da uradi samo nešto što će pomrsiti račune Evropskoj uniji. Nikakvu konstruktivnu ulogu neće imati. Samo je pitanje nivoa destrukcije.