Kritike na račun povratka obaveznog služenja vojnog roka dolazi iz dva pravca – ideološke ostrašćenosti i nepoznavanja problematike.

Jedan deo političara (generala, stručnjaka…) aktivno je učestvovao u procesu profesionalizacije Vojske Srbije (VS), koji je vrhunac doživeo 2011. kada je suspendovana obaveza pozivanja regruta. Iz tih redova sada stižu najglasnije kritike na račun povratka vojnog roka, jer profesionalizaciju smatraju “svojim čedom” i ne žele da priznaju da je taj proces doživeo spektakularan debakl gotovo u svakom segmentu. To doživljavaju kao priznanje da tada nisu bili u pravu i zbog toga su ogorčeno protiv. Ali to je pogrešno razmišljanje. Naime, u trenutku kada su oni radili na tome, bilo je puno razloga da se razmišlja u tom pravcu. Početak 21. veka u Evropi zaista nije nagoveštavao prevelike opasnosti po bezbednost država i postojao je trend u čitavoj istočnoj Evropi da se ukida vojna obaveza. Na stručnim skupovima, domaći i strani govornici nisu propuštali da pomenu da ratovi budućnosti neće biti konvencionalni već da će bezbednost biti ugrožena isključivo od terorizma, elementarnih nepogoda i “asimetričnih izazova, rizika i pretnji”, šta god to značilo i sada i onda. Dakle, oni glasovi koji su pozivali na profesionalizaciju 2004. godine imali su argumente za to. Vreme prolazi, okolnosti se menjaju i stvari su sada dramatično drugačije. Ratovi u Gruziji 2008. i u Donbasu 2014. pokazali su da su konvencionalni oružani sukobi u Evropi mogući, dok je aktuelna invazija Rusije na Ukrajinu to potvrdila. To su na vojnom planu jednako velike tektonske promene kao one koje se u političkoj ravni vezuju za rušenje Berlinskog zida i ne treba dozvoliti da nas ideološke premise spreče da vidimo da je zid srušen, kao što smo to propustili onomad. Drugim rečima, ko je pre 20 godina bio protiv profesionalizacije vojske u jednako je velikoj zabludi kao i onaj ko je danas protiv povratka vojnog roka

CENA NEUTRALNOSTI

Drugi deo problema je nepoznavanje teme. Naime, VS je, iako profesionalna, koncipirana tako da bude u velikoj meri oslonjena na ročnu vojsku, na regrute u miru i rezerviste u ratu. Jedinice često imaju zvučna imena brigada, ali su u realnosti popunjene tako da su nešto više od ojačanih bataljona. Vojni sindikat je svedočio da je broj profesionalaca u jedinicama takav da je bilo slučajeva da se prekida ciklus obuke da bi ljudi učestvovali na svečanostima i paradama u prisustvu najviših zvaničnika. Da li se u toj situaciji može govoriti o tome da je srpska vojska profesionalna? Ili je istina možda bliža zaključku da je realnost odbacila koncept profesionalizacije, jer očigledno ni u ekonomski najnerazvijenijim krajevima Srbije nema dovoljno ljudi koji su spremni da budu profesionalci. Vojni rok ne treba vratiti da bi imao ko da kosi travu ili čuva stražu. Vojni rok je potreban da bi VS i zaista mogla da ima brigade i bataljone, a ne samo na papiru.

Često se, ne bez ponosa, ističe da je Vojska Jugoslavije uspela da sačuva veći deo tehnike za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. To je bilo moguće zbog kritične mase regruta i rezervista, koji su omogućili da se ti tenkovi i oklopna vozila izvezu iz kasarni i disperzivno rasporede širom zemlje. Ako je tačno da VS zaista ima jedva stotinjak tenkovskih posada u profesionalnom sastavu, danas bi u slučaju takvog sukoba u prvom udaru izgubili dve trećine tenkova jer ne bi bilo nikoga dovoljno obučenog da ih samo “istera” iz kasarne.

Istorijski gledano, nijedna srpska i jugoslovenska vojska nije ratovala bez snažnog oslanjanja na rezervu. I aktuelni trenutak govori tome u prilog. Rat u Ukrajini vode dve strane – jedna koja se oslanja isključivo na profesionalnu vojsku (Rusija) i koja već tri meseca nema snage ni dovoljno ljudi da pomeri Ukrajince sa poslednje stanice trolejbusa u Donjecku. S druge strane, Ukrajina sprovodi već šest talas mobilizacije i, uprkos velikim gubicima, i dalje uspeva da parira jednoj od najvećih kopnenih sila sveta. To je moguće zahvaljujući tome što je u proteklih osam godina vojno osposobila gotovo 900.000 ljudi, plus rezerva od ranije.

U VS postoje mnoge jedinice koje u miru imaju samo komandu i nukleus starešina čiji je zadatak da, u slučaju potrebe, prime rezervu i ustroje punu formaciju sa tehnikom na raspolaganju. Kako je to moguće u situaciji u kojoj vojni rok ne postoji duže od decenije i kada je prosečna starost rezerve 40+ godina? Pa čak ni sa tom rezervom se ne izvode nikakve vojne vežbe u svrhu kondicioniranja i zanavljanja znanja. Vojni sindikat tvrdi da se problem može rešiti unapređenjem standarda profesionalaca, isplatom većih dnevnica, putnih troškova i toplog obroka, ali to je samo vrh ledenog brega. Sve i da VS postane najbolji poslodavac i popunjenost bude 100 odsto, to je i dalje oko 32.500 ljudi. Time se ne rešava pitanje rezerve. A ako neko misli da pitanje rezerve spada u katastrofičan scenario i domen teorije, neka pogleda ono što se ovih meseci dešava u Ukrajini pa neka iskreno kaže da li je i to bilo očekivano ili samo u domenu teorije.

Kritike koje stižu na račun uvođenja vojnog roka obično se svode na nekoliko “argumenata” tipa – šta će Srbiji vojska kada je vojno neutralna, s kim će to Srbija da ratuje kada je okružena NATO zemljama ili “to je veoma skupo a kasarne u stanju raspadanja”. Svi ti “argumenti” su potpuno pogrešni.

To što je Srbija vojno neutralna ne samo da ne znači da joj ne treba vojska već da joj treba jača vojska. Države koje su članice nekog vojnog saveza mogu da deo svojih odbrambenih potreba delegiraju na taj savez. Konkretno, to znači da Crna Gora ne mora da ima lovačku avijaciju a Hrvatska raketne sisteme PVO. Ali zemlja koja je neutralna mora da gradi sopstvene kapacitete za sve potrebe jer nema na koga da se osloni. Primeri drugih vojno neutralnih zemalja, poput Švajcarske, Austrije ili Švedske, ukazuju da svi imaju veoma snažne vojske i vojni rok. Švedska je, recimo, u slično vreme kao i Srbija ukinula vojni rok ali ga je u međuvremenu vratila.

To što je Srbija okružena NATO zemljama takođe nije argument da neće biti rata. Od Drugog svetskog rata samo je jedan vojni savez napao Srbiju i ugrozio joj teritorijalni integritet, a to je upravo NATO. Drugo je pitanje da li treba ratovati protiv NATO-a, da li je taj rat moguće dobiti i da li bi Srbija “preživela” još jedan takav sukob. Odgovor na sva tri pitanja je “ne”, ali to što je Srbija okružena NATO zemljama definitivno ne daje povod za opuštanje.

VOJSKA NI ZA RAT, NI ZA MIR

Argument nedostatka resursa je najtanji od svih. Regrutni kontingent, ako uzmemo da bi bili pozivani samo mladići, iznosi oko 32.000 ljudi godišnje. Ako bi zadržali četiri uputna roka u vojsku (mart, jun, septembar i decembar), to bi značilo da bi se u jednom roku pozivalo najviše sedam do osam hiljada mladića, jer nisu svi sposobni za vojnu službi ili ne žive u Srbiji. Autor teksta je vojni rok služio u Vazduhoplovno-nastavnom centru u Somboru. To je kasarna koja je na vrhuncu snage nekadašnje JNA imala po 8000 vojnika na obuci, što bi značilo da je samo u jednom centru za obuku moguće obučavati sve vojnike koje bi Srbija maksimalno teoretski mogla da regrutuje. A Srbija tih centara ima još u Valjevu i u Leskovcu. Mnogi paviljoni su zaista zapušteni i bombardovani 1999. ali njihovo privođenje nameni je jednokratna investicija. Koliko god da košta, to nije nedostižna cifra za zemlju koja je samo od 2016. potrošila više od dve milijarde evra na novo naoružanje. Uostalom, kako znamo koliko bi koštalo vraćanje vojnog roka, pa da znamo da je preskupo? Ko je, kada i kako utvrdio tu cifru?

Jedini argument protiv koji “prolazi” jeste da vojska ne treba da postoji da bi imao ko da skuplja lišće i da se tamo nauči da namešta krevet. Zaista, ko sa 19 godina nije naučio da namešta krevet, njemu nema pomoći.

Ako smo do sada uspeli da se složimo da VS ima problema sa popunom i rezervom, postavlja se pitanje da li će vojni rok od 90 dana problem rešiti. Nažalost neće, jer osnovna pešadijska obuka traje 86 dana i ti regruti ne bi imali vremena da se obuče za ostale specijalnosti a odmah po završetku obuke odlazili bi kući. Aktivne jedinice ne bi imale koristi od njih, a rezerva bi mogla da računa na njih samo kao na vojnike pešadije. Hladno, racionalno razmišljanje ukazuje samo na jedno. Vojni rok ne samo da je neophodan, već mora da traje duže od predložena tri meseca. Sada se vojska (na dobrovoljnoj osnovi) služi šest meseci i struka kaže da ima razloga zašto je tako. To je minimalan period u kojem regrut može da dobije osnovna znanja i da ih proveri u aktivnoj jedinici pre odlaska kući. Sve manje od toga zaista predstavlja uzaludno trošenje sredstava i vremena tih ljudi.

Srbija ne samo da nema vojsku za rat već ni za mir. Ako se dogodi da ta vojska zatreba, ono što postoji neće moći da ispuni svoju ulogu jer je upravo rat u Ukrajini pokazao da će i ratove sadašnjosti i budućnosti voditi masovne konvencionalne vojske. Od kada je sveta i veka vojska služi isključivo za rat a ne da bi rešavala socijalne probleme nerazvijenih krajeva niti da bi 32.500 ljudi primalo nadoknadu za topli obrok. Nema razloga da uobražavamo da u našem slučaju može biti ­drugačije.