Vojska Srbije – “najjača vojska u regionu” po projekciji predsednika Srbije Aleksandra Vučića, svakog dana izdaje besmislena saopštenja o obuci pojedinih jedinica; to inače nije nešto što bi trebalo da bude vest, nego deo procesa u sistemu. No, o jednoj stvari ozbiljno ćuti i ne pominje je. A to je pitanje šta će biti sa najavljivanim remontom vazduhoplovne i protivvazduhoplovne tehnike nakon uvođenja međunarodnih sankcija Rusiji, a posredno Belorusiji odakle potiče tehnika.

Godinama su se slušale priče o “donaciji” Rusije od šest lovaca MiG-29, navodno remontovanih na nivo četiri plus-plus, a da to nikad nije verifikovano. Tu su još četiri MiG-a 29 iz “donacije” Belorusije, o čijoj sudbini se ne zna. Zna se, međutim, da svi skupa koštaju 195 miliona – 185 miliona evra za ruske i 10 miliona za beloruske MiG-ove. U kojoj fazi je remont i koliko je naoružanja za te avione stiglo (rakete, bombe, lanseri, akumulatori), državna je tajna. Ali je pitanje šta će biti dalje zbog sankcija međunarodne zajednice Rusiji i Belorusiji? Naime, obaveštajne službe rade svoj posao i biće teško prebaciti bilo koje sredstvo, čak i preko “prijateljske” Turske “brata Erdogana”, kako ga Vučić naziva. Trgovina oružjem, a time i njegovo prebacivanje je “skup sport”, jer nije moguće nešto ubaciti u obični kontejner koji ide brodom, zakamufliran u neku drugu robu u deklaraciji.

Srbija je, kada je Rusija u pitanju, kupila tehničku podršku za održavanje i modernizaciju MiG-29, urađena je na sedam, a nije na četiri aviona. Takođe i za održavanje četiri helikoptera Mi-35 i pet Mi-17 V5, kao i za bateriju protivoklopnog sistema “Pancir”. Sve to je u garantnom roku, ali je nepoznanica (a u uređenoj državi i vojsci bi se podrazumevalo) koliko je rezervnih delova dostavljeno i ko će na tome raditi. Srbija je slala svoje mehaničare i inženjere na obuku u Rusiju, samo je pitanje koliko oni i pored svoje obučenosti mogu da urade ako se suoče sa ozbiljnim tehničkim problemima. Ipak, neupitan je dolazak ruskih stručnjaka “civila” koji mogu da reše problem – oni idu redovnim letom i Moskve za Beograd.

Problem vlasti su i stalna hvalisanja novim letelicama, koje su avansno plaćene, ali neće moći da budu dopremljene zbog sankcija Rusiji. A radi se o četiri helikoptera Mi-35, tri Mi-17, dve baterije “Pancira”, sistemu za njihovu elektronsko-radarsku podršku “Krasuha”, kao i onom “Repelent” za ometanje dronova. Kako kažu upućeni, ne postoji način da Srbija to dobije i to ne zbog nemogućnosti da Rusija izigra međunarodne sankcije ili propise UN o prodaju naoružanja, gde se gleda krajnji korisnik (“end user”). Stvar je u tome što zapadne obaveštajne službe imaju svoje duboko isturene pipke na Balkanu, a možda i saradnike iz vrha vojske.

Vojna tajna je, svakako, količina potrošne robe kao što su gume, akumulatori, razni elektronski delovi. Ukratko – ne zna se za koji period je Rusija to obezbedila Vojsci Srbije. O raketama da se i ne govori. Poslednji snimci podkrilnih lansera MiG-29 na onom prikazu u Batajnici govore da su letelice osposobljene da nose i savremenije rakete. Ali, čak i poslovično hvalisavi Vučić nije se time pohvalio, a ni sveprisutni pomoćnik ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović zvani Baća, koji više od decenije javnosti najavljuje najverovatnije projekte, od “Lazara” do modernizacije “Orla”. Jedan projekat “u najavi” zasenjuje drugi i onda se tako putem prorežimskih medija to diže u nebesa.

“Da Rusija, zahvaljujući poznanstvu Vučića sa ‘bratom Erdoganom’, pokuša nešto da fingira preko Turske, to bi odmah bilo provaljeno, ne zbog obaveštajaca u Ankari, nego u Beogradu”, kaže za “Vreme” jedan bivši vojni obaveštajac. “Kad je negde rat, onda trgovci naoružanjem profitiraju, to nema veze sa nacijom ili verom – bitan je profit. Da li mislite da Srbija, koja je deklarativno neutralna, a u kojoj državni i paradržavni mediji otvoreno podržavaju Rusiju, ne bi iskoristila priliku da proda oružje i municiju Ukrajini?”.

SNALAŽENJE PO RECEPTU IZ DEVEDESETIH

Taj izvor navodi i situaciju kad je Srbija bila pod sankcijama devedesetih, pa je kupila dva helikoptera Mi-24 za jedinicu za specijalne operacije Državne bezbednosti (“Crvene beretke”). Kupljeni su od Ukrajine, pa dopremljeni preko Bugarske.

“Zašto su ti helikopteri istrunuli na batajničkom aerodromu kad ih je JSO predala?”, nastavlja sagovornik “Vremena”. “Zato što je vojska uređen sistem, sa profesionalcima u vazduhoplovnoj tehničkoj službi i što su ljudi shvatili da te dve letelice nemaju nikakve knjižice o poreklu koje su obavezan dokument u međunarodnim propisima. Proizvedene ovde, ‘budžene’ onde, nema podataka o servisima, preko granice prešle Bog te pita kako, u nekim šleperima, najverovatnije skinutih elisa sa rotora, nema podataka o sklapanju, održavanju… Pa ko to da uzme u upotrebu?”

Srbija je, pre nekoliko godina, iz usta zvaničnika najavila i modernizaciju ruskih protivavionskih sistema srednjeg dometa “Kub” i “Neva”. Jeste da su to sredstva iz šezdesetih, ali kad se u medijima provuče da je “Nevom” oboren “nevidljivi” američki F-117, ovo oruđe se diže na pijedastal savršenog. Same rakete nije moguće modernizovati, to je zaludan posao. One su takve kakve su proizvedene, potrebno je uraditi poboljšanja prateće opreme, od radarskih sistema, do, na primer, klima uređaja za posade.

LJUDSKI FAKTOR

“Modernizacija, ako se tako može nazvati, u toku je, ali je zanimljivo da se to ne radi sa Rusima, nego sa firmama iz drugih zemalja, od Izraela do Belorusije, a i sa nekim ukrajinskim, i to je pri kraju”, ilustruje stanje penzionisani pripadnik PVO. “Koliko platite – toliko dobijete. I tu nema neke velike mudrolije. Problem je sa mladim ljudima, oficirima i podoficirima, koji u vojsci ne vide svoju perspektivu. Mi stariji nekad smo znali satima tražiti i pronaći i popraviti kvar, ovi danas sve menadžeri, traže da se kvar dokumentuje i uputi zahtev nadležnoj službi.”

On kroz anegdotu navodi kako je pre par godina na službu u Batajnicu stigla grupa mladih potporučnika, sela u kancelariju i dolazi na upoznavanje jedan zastavnik, ratni veteran. Popiju piće, upoznaju se, popričaju, sve u redu, ali sutradan stiže još jedan, i zastavnik ga pita, onako ljudski: “Potporučniče, koji si VES (vojna specijalnost)?”, a ovaj mu odgovori: “Nisam ja potporučnik nego menadžer informaciono-komunikacionih tehnologija.” Zastavnik klimne glavom i ponovo upita: “Gospodine menadžeru, jesu li vas na tom menadžerskom školovanju učili da letite?”. A kad dobije začuđeno “Zašto?”, uzvrati: “Zato što ću sad da te izacim kroz prozor, govedo jedno, taj čin koji nosiš je oficirski, a ne menadžerski!”.

Taj zastavnik je na Kosovu jednom prilikom proveo sedam sati u radarskim kolima dok nije pronašao kvar, a tako bi postupio i danas, da reši problem i bez ruskih stručnjaka. Nažalost, takvih je sve manje, idu u penziju čim steknu uslove.

Ako se rat u Ukrajini nastavi, RV i PVO biće, nažalost, u sve težem stanju. Moraće da se pribegne “snalaženju”. Time se kratkotrajno mogu izbeći teže posledice, ali će se na duži rok proizvesti neupredivo veći problemi. Kao u filmu Nacionalna klasa kad Bora Todorović “budži đuntu” Draganu Nikoliću na njegovom trkačkom “fići”.