Zanimljivo preddigitalno iskustvo doživeo sam čekajući putnika na jednom aerodromu u regionu. Avion je prilično kasnio, što je uobičajeno ovog leta, kao i svaki moderan čekač kontrolisao sam kretanje letelice na dve, tri aplikacije uključujući i oba aerodroma (aerodromske informacije kasne u odnosu na ono što se događa, a to nije beznačajno kada se čeka). Potom sam krenuo da se uparkiram na aerodromski parking, uzeo tiket iz mašine na ulazu i da ne gnjavim dalje, uspeo sam da ga u narednih pola sata negde zaturim. Ko ne zna, da ga obavestim da se u takvim situacijama plaća “kazna”, odnosno cena izlaska sa parkinga je trideset do pedeset puta viša od cene jednog sata boravka, a ni taj sat nije jeftin.

Na većini parkinga na kojima se “kod kuće” parkiram sistem snima tablice i prepoznaje da li je račun plaćen, pa vam papir nije neophodan. Mada, do sada nisam gubio tikete te ne znam kakvo je iskustvo u tom slučaju, ali ne bi smelo da bude ovako brutalno. Drakonska kazna me je navela na razmišljanje zašto servis nije osmišljen udobnije, kada su sistemi za parkiranje po gradovima već prilično razvijeni. Nikakav problem nije da se takav “protočni” parking obeleži QR kodom, recimo, ili da se plaća slanjem SMS poruke, a ako postoji strah da bi neko (previše njih) mogao da se švercuje, moguće je u sistem uvezati rampu koja ne dozvoljava ulaz bez registracije mobilnim telefonom. Ili alternativnim analognim načinom. Brojne su prednosti takvog sistema, počev od prikupljanja podataka o korišćenju parkinga, što je od značaja kada se planira da li ga treba proširiti ili možda smanjiti, ako se pokaže da ima nisku popunjenost.

Primer deluje trivijalno, ali digitalna udobnost ume da razmazi čoveka i učini ga prilično nesnalažljivim, možda i nedovoljno odgovornim kada se nađe u analognom okruženju. Da li je ta razmaženost dobra, druga je tema.

Kada smo kod te teme, digitalne razmaženosti, još jedna stvar me je dodatno i po mom mišljenju sasvim nepotrebno mučila. Budući da sam boravio u regionu koristio sam prednosti “ukinutog” rominga, što znači da nisam menjao svoje navike u bazičnom korišćenju mobilnog telefona, što se odnosi na telefoniranje, slanje poruka i surfovanje po internetu. Međutim, moje digitalne potrebe i navike uveliko prevazilaze ove mogućnosti.

Možda više nema vidljivog rominga za vaš telefon, to jest usluge operatera, ali sve ostalo je itekako u romingu. Pomenuto plaćanje parkinga je onemogućeno jer je vezano za telefonski račun koji se plaća u drugoj državi, i tu prebacivanje para uopšte nije regulisano. To bi se moglo rešiti ako bi se sistem naplate vezao za aplikacije za plaćanje koje vam zamenjuju platnu karticu, dakle zahteva minimalne promene i bile bi od koristi i za putnike koji dolaze u Srbiju.

Dodatno me je pogodila nemogućnost da gledam televizijske programe na koje sam pretplaćen, jer se nalazim u drugoj državi. Taj mi koncept već nije jasan budući da program gledam na mobilnom telefonu ili kompjuteru, dakle na ličnom portabilnom uređaju te bi usluga morala da bude vezana za mene, a ne za lokaciju na kojoj se nalazim. Aparat mora da se registruje kod operatera te nije moguće vezati uslugu za strani broj ili je, makar, moguće napraviti “prozor” koji bi dozvolio korisniku da određeni broj dana u toku godine ima pun pristup onome na šta je pretplaćen i kada putuje. Time bi se izbegao “izvoz” usluge, ako takav problem postoji, a povećala bi se udobnost korišćenja za one koji ne smeju da propuste utakmicu ili omiljenu seriju, a ne bi da se nameću privremenom komšiluku. Jednostavno, želim da moja digitalna udobnost putuje sa mnom, ako je već plaćam, i ne vidim nikakvo logično objašnjenje zašto to treba sprečiti.